Филозофија психологије

С Википедије, слободне енциклопедије

Филозофија психологија се односи на питања теоријске основе савремене психологије. Нека од ових питања су епистемолошка забринутост због методологије психолошких истраживања. На пример:

  • Која је најбоља методологија за психологију: ментализам, бихевиоризам или компромис?
  • Да ли је самопосматрање валидна метода прикупљања података?
  • Да ли се доживљаји човека (емоције, жеље, уверења и слично) могу мерити објективно?

Друга питања у филозофији психологије су филозофска питања о природи ума, мозгу и знању. Она се обично сматрају као део когнитивне науке или филозофије духа, на пример:

Филозофија психологија прати рад когнитивне неурологије, еволуционе психологије и вештачке интелигенције. Она преиспитује да ли се психолошки феномени могу објаснити помоћу метода неуронауке, еволуционе теорије и нумеричке симулације. 

Историја[уреди | уреди извор]

Филозофија психологија је релативно нова област филозофије, јер је "научна" психологија, односно психологија која користи експерименте уместо самопосматрања, настала тек у 19. веку. Један од задатака филозофије психологије је да процени предности различитих школа психологије. Теме које спадају у филозофију духа су много старије. На пример, питања о самој природи ума, квалитету искуства и конкретна питања попут спора између дуализма и монизма су део филозофије вековима.

Сличне области[уреди | уреди извор]

Слична питањима филозофије психологије су филозофска и епистемолошка питања о клиничкој психијатрији и психопатологији. Филозофија психијатрије испитује улогу вредности у психијатрији.[1] Цињ филозофије психопатологије је да открије конструктивну делатност основног описа психичких феномена.[2]

Главни правци[уреди | уреди извор]

Психоанализа[уреди | уреди извор]

Доктрина коју је створио Фројд би требало да пружи људском "Ја" више слободе од инстинктивних и неразумних жеља на основу анализе несвесног током дијалога са психологом. Касниje је дошло до расцепа психоаналитичког покрета, део је почео да тумачи психоанализу као праксу рада са архетиповима, део је почео да критикује друштвена ограничења несвесног, касније се појавила структурна психоанализа Лакана, тумачећи несвесно као језик.

Феноменолошка психологија[уреди | уреди извор]

Едмунд Хусерл је напустио физикализам већине психолошких учења свог времена, почевши да схвата свест као једину стварност доступну поузданој спознаји.[3] Његов ученик Хајдегер је овоме додао тврдњу о фундаменталној коначности човека и претњи губитка аутентичности у техничком свету, чиме је започео егзистенцијалну психологију.

Функционализам[уреди | уреди извор]

У оквиру функционализма психа се тумачи као извод активности спољних стимуланса, лишена њене суштинске аутономије, негира се слобода воље, што је утицало на бихејвиоризам убудуће, један од твораца функционализма био је Џејмс, који је такође близак прагматизму,[4] где деловање човека постаје важније од питања и сумњи о суштини света и самог човека.[5]

Структурализам[уреди | уреди извор]

Општепризнати творац психологије као науке, В. Вундт, описао је исконске структуре психе које одређују перцепцију и понашање, али се суочио са проблемом немогућности директног приступа тим структурама и магловитости њиховог описа. Пола века касније, његове идеје, у комбинацији са семиотиком Сосира, снажно су утицале на општи хуманитарни ток структурализма и који су настали из њега постструктурализам и постмодернизам, где су структуре тумачене као лингвистичке инваријанте.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Fulford KWM, Stanghellini G. (2008). „The Third Revolution: Philosophy into Practice in Twenty-first Century Psychiatry”. Dialogues in Philosophy, Mental and Neuro Sciences. 1 (1): 5—14. 
  2. ^ Aragona M (2009). Il mito dei fatti. Una introduzione alla Filosofia della Psicopatologia. Crossing Dialogues. Архивирано из оригинала 06. 03. 2012. г. Приступљено 24. 06. 2016. 
  3. ^ „Edmund Husserl and Phenomenology”. academia.edu. Приступљено 21. 3. 2023. 
  4. ^ „Philosophy of Psychology”. umock.com. Приступљено 21. 3. 2023. 
  5. ^ „Функционализм. Метафизика без онтологии”. cyberleninka.ru. Приступљено 21. 3. 2023. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • J. Stacy Adams. 1976 (1976). Advances in Experimental Social Psychology. Academic Press. ISBN 0-12-015209-6. , 9780120152094.
  • Leonard Berkowitz. 1972. Social psychology. Scott Foresman & Co, 1972.
  • Ned Block. 1980 (1980). Readings in Philosophy of Psychology. Volume 1. Harvard University Press. ISBN 0-674-74876-X. , 9780674748767.
  • Stuart C. Brown, Royal Institute of Philosophy. 1974. Macmillan, 1974. Original from the University of Michigan
  • Joseph Margolis. 2008 (1984). Philosophy of Psychology. Prentice-Hall foundations of philosophy series. Prentice-Hall. ISBN 0-13-664326-4. , 9780136643265.
  • Ken Richardson. 2008 (1988). Understanding psychology. Open University Press. ISBN 0-335-09842-8. , 9780335098422.
  • George Botterill, Peter Carruthers. (1999). The Philosophy of Psychology. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55915-4. , 9780521559157.
  • Craig Steven Titus. (2009). Philosophical Psychology: Psychology, Emotions, and Freedom. CUA Press. ISBN 0-9773103-6-1. , 9780977310364.
  • Jose Bermudez. (2005). Philosophy of Psychology: A Contemporary Introduction. Routledge. ISBN 978-0-415-36862-9. 
  • Terence Horgan, John Tienson. (1996). Connectionism and the Philosophy of Psychology. MIT Press. ISBN 0-262-08248-9. , 9780262082488
  • Miščević, Nenad (1990). Uvod u filozofiju psihologije. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. ISBN 86-399-0105-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филозофија_психологије&oldid=25877253”