Светозар Томић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светозар Томић
Светозар Томић.png
Биографија
Датум рођења1878.
Датум смрти1938.
Шефа „Црногорског одсека“ при Министарству иностраних дела Краљевине Србије

Светозар Томић (Превиш, 17. март 1872[1] — Београд, 21. мај 1954), професор, историчар, етнограф и географ

Биографија[уреди]

Светозар је родом из племена Дробњака у Црној Гори, по рођењу црногорски држављанин. Родио се 17. марта 1872. године у селу Превишу. Школовао се у Шавнику (где је похађао основну школу), Цетињу и Сремским Карловцима (у гимназију). Матурирао је гимназију у Београду 1894. године. Завршио је затим Велику школу у Београду 1894-1898. године дипломиравши на историјско-географском одсеку. Историју му је предавао Љубомир Ковачевић, а географију Јован Цвијић. Био је асистент професору Цвијићу, којег је пратио на студијским екскурзијама по Дробњаку (1895) и Старој Србији и Македонији (1900).

Службовао је неколико година као професор гимназија у Скопљу (од 1898), Солуну (1905-1906) и Битољу, а потом и у београдској Богословији Св. Саве (1907-1912). Због службовања у Краљевини Србији узео је држављанство Краљевинe Србијe. Предавао је у Трећој београдској гимназији до 1913. године,[2] када је постављен у Приштини за просветног инспектора Косовске области. Након Првог светског рата опет је кратко школски испектор на Косову, па од 1921. године враћа се у Трећу београдску гимназију сада као њен директор. Уз просветни рад бавио се истраживањем и писањем стручних радова. Био је дугогодишњи сарадник Српског географског друштва.

Због сукоба са групом око Јована Ћирковића (тада конзуларни службеник) док је био директор гимназије у Битољу, смењен је и премештен у Солун.[3] У Македонији је био извесно време заступник директора гимназије у Скопљу (1903-1904) и ниже гимназије (1904-1905).[4]

Крајем 1916. године, бива у Солуну постављен за шефа „Црногорског одсека“ при Министарству иностраних дела Србије. Овај одсек требало ја да се бави активним пропагирањем уједињења међу Црногорцима у избјеглиштву. У августу 1917. године у Солуну постаје члан новообразованог Одбора за уједињење Црне Горе и Србије. Одбор уско је сарађивао са Радовићевим одбором и растурао лист Уједињење. Одбор и Томић пратили су српске трупе приликом продора преко Метохије и Црне Горе, и представљали су прве органе власти на ослобођеној територији. Одмах по ослобођењу Црне Горе основан је Централни извршни одбор за уједињење Црне Горе и Србије, чији је задатак био да припреми одржавање Скупштине о уједињењу. У овом послу Томић као изасланик српске владе, је на организацији те скупштине[5] која се одржала у Подгорици одиграо кључну улогу. Био је у "оштром сукобу" са Андријом Радовићем, председником Црногорског одбора за народно уједињење. Евидентно је да му је Пашић дао предност у односу на Радовића, али се не може одгонетнути да ли из практичних разлога што је ишао са српским трупама или других?

Томић је касније објавио неколико врло значајних етнографских и географских радова, а 1929. године и полумемоарски рад "Десетогодишњица уједињења Црне Горе и Србије".[6]

Именован је 1930. године за члана Државног савета, а 1932. године и за сенатора Краљевине Југославије. Он је 1935. године председник Бановинског одбора ЈНС за Црну Гору. Умро је у Београду маја 1954. године, а његова заоставштина се чува у Архиву САНУ.

Референце[уреди]

  1. ^ "Гласник Српског географског друштва", Београд 1955.
  2. ^ "Гласник Српског географског друштва", Београд 1955.
  3. ^ А. Новаков: "Стубови српске просвете. Српске средње школе у Отоманском царству 1878-1912. године", Београд 2017.
  4. ^ Биљана Вучетић: "Јован Ћирковић у 'Успоменама о људима и дођајима у Македонији'Стевана Симића", Београд 2018.
  5. ^ Јован Р. Бојовић: "Подгоричка скупштина 1918: документа", Горњи Милановац 1989.
  6. ^ ПОЛИТИЧКА И ДРЖАВНИЧКА АКТИВНОСТ АНДРИЈЕ РАДОВИЋА (1916-1918)