Пређи на садржај

Серђо Скариоло

С Википедије, слободне енциклопедије
Серђо Скариоло
Скариоло 2019.
Лични подаци
Датум рођења (1961-04-01)1. април 1961. (63 год.)
Место рођења Бреша, Италија
Тренерска
каријера		 1989—данас
Тренерска каријера
Године Клубови
1989—1991. Пезаро
1991—1993. Аурора Десио
1993—1997. Фортитудо Болоња
1997—1999. Саски Басконија
1999—2002. Реал Мадрид
2003—2008. Малага
2008—2010. Химки
2009—2012. Шпанија
2011—2013. Олимпија Милано
2013—2014. Саски Басконија
2015— Шпанија
2018—2021. Торонто репторси (пом.)
2021—2023. Виртус Болоња
Медаље
Кошарка
Представљајући Шпанију
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место Лондон 2012.
Бронзана медаља — треће место Рио де Жанеиро 2016.
Светско првенство
Златна медаља — прво место Кина 2019.
Европско првенство
Златна медаља — прво место Пољска 2009.
Златна медаља — прво место Литванија 2011.
Златна медаља — прво место Француска, Хрватска, Немачка, Летонија 2015.
Бронзана медаља — треће место Финска, Израел, Румунија, Турска 2017.
Златна медаља — прво место Немачка, Грузија, Чешка, Италија 2022.

Серђо Скариоло (итал. Sergio Scariolo; Милано, 1. април 1961) италијански је кошаркашки тренер. Тренутно је селектор кошаркашке репрезентације Шпаније.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Клубови

[уреди | уреди извор]

Самосталну тренерску каријеру Скариоло је почео у Пезару, са којим је 1990. године, као 29-годишњак, освојио титулу првака Италије.[1] Након Пезара, две сезоне је радио у друголигашу Десију да би онда преузео прволигаша Фортитудо. Након три сезоне у Фортитуду, 1997. године је преузео Саски Басконију. Са клубом из Виторије био је вицешампион Шпаније и освајач Купа Краља, што га је препоручило челницима мадридског Реала.[2]

У „краљевском клубу” Скариоло је провео три сезоне, а већ у првој освојио је титулу првака. У наредној сезони, Реал је и у финалу првенства и у финалу купа поражен од Барселоне па је остао без трофеја. У сезони 2001/02. су уследили слабији резултати па је дошло до раскида сарадње.[2] Наредну годину Скариоло је провео без ангажмана, а сезону 2003/04. почео је потписавши уговор са Виртусом. Ипак, у клубу из Болоње финансијска ситуација била је лоша и Скариоло је напустио клуб пре него што је сезона и почела.[2] У новембру 2003. је преузео Малагу са којом је остао до 2008. године. Са овим клубом је постао национални првак, освојио Куп Краља и био трећи у Евролиги.[2]

У децембру 2008. је преузео руски Химки.[3] На клупи Химкија се задржао до децембра 2010. када је након два везана пораза (од Макабија у Евролиги и ЦСКА у првенству Русије) дошло до раскида сарадње. Поразом у Тел Авиву, Химки је изгубио сваку шансу да се бори за пласман у Топ 16 фазу Евролиге, а лаган пораз од ЦСКА на домаћем паркету је само убрзао одлуку челника клуба да раскину уговор. Скариоло је са тимом из московске области два пута стигао до финала руског плеј-офа, а једном и до финала Еврокупа. До трофеја, ипак, нису могли. Најбоља прилика био је меч за Еврокуп 2009. са Лијетувос ритасом, када је Химки у другом полувремену прокоцкао 12 поена предности.[4]

У јулу 2011. је преузео Олимпију из Милана.[5] На клупи клуба из Милана је провео наредне две сезоне, али и поред великих улагања није успео да освоји ниједан трофеј па је након истека уговора у јуну 2013. напустио клуб.[6] У сезони 2013/14. је поново тренирао Басконију. Од 2018. до 2021. је радио као помоћни тренер Нику Нерсу у Торонто репторсима.

У јуну 2021. постављен је за тренера Виртуса из Болоње.[7] Скариоло је вратио Виртус у Евролигу након што је са тим клубом освојио Еврокуп 2022. године. Клуб из Болоње је потом своју прву сезону у Евролиги, после 15 година одсуства, завршио на 14. месту на табели са скором од 14 победа и 20 пораза. Смењен је у септембру 2023. године.[8]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Скариоло је у фебруару 2009. године преузео репрезентацију Шпаније.[9] Са Шпанијом је освојио златне медаље на Европским првенствима 2009. и 2011. године док је на Олимпијским играма 2012. освојио сребрну медаљу, након пораза од САД у финалу. У новембру 2012. је одлучио да напусти селекторско место,[10] да би у мају 2015. опет преузео место селектора Шпаније.[11] У свом другом мандату на клупи Шпаније, Скариоло је до сада освојио златне медаље на Европским првенствима 2015. и 2022. као и на Светском првенству 2019. Такође је освојио и бронзане медаље на Олимпијским играма 2016. и на Европском првенству 2017. године.

Успеси

[уреди | уреди извор]

Клупски

[уреди | уреди извор]
Пезаро
Саски Басконија
Реал Мадрид
Малага
Виртус Болоња

Репрезентативни

[уреди | уреди извор]
Шпанија

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Поносан сам на пријатељство са Ђорђевићем”. politika.rs. 25. 8. 2017. Приступљено 9. 9. 2019. 
  2. ^ а б в г „Серђо Скариоло – донео Шпанцима европско злато”. b92.net. 17. 8. 2010. Приступљено 9. 9. 2019. 
  3. ^ „Скариоло нови тренер Химкија”. b92.net. 9. 12. 2008. Приступљено 9. 9. 2019. 
  4. ^ „Скариоло напустио Химки”. rts.rs. 20. 12. 2010. Приступљено 9. 9. 2019. 
  5. ^ „Скариоло тренер Армани џинса”. novosti.rs. 7. 6. 2011. Приступљено 9. 9. 2019. 
  6. ^ „Растали се Армани и Скариоло”. mvp.rs. 24. 5. 2013. Приступљено 9. 9. 2019. 
  7. ^ „Скариоло наследио Ђорђевића на клупи Виртуса”. rts.rs. 18. 6. 2021. Приступљено 25. 9. 2021. 
  8. ^ „Скариоло добио отказ у Виртусу”. politika.rs. 15. 9. 2023. Приступљено 9. 11. 2023. 
  9. ^ „Серђо Скариоло нови селектор Шпаније”. rts.rs. 4. 2. 2009. Приступљено 9. 9. 2019. 
  10. ^ „Скариоло није више селектор Шпаније”. novosti.rs. 28. 11. 2012. Приступљено 9. 9. 2019. 
  11. ^ „Шпанци одлучили: Скариоло поново”. mondo.rs. 7. 5. 2015. Приступљено 9. 9. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Серђо_Скариоло&oldid=28873977”