Соколовац (Румунија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Соколовац
Socol
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Караш-Северин
Општина Соколовац
Становништво
Становништво
 — (2011) 789
Положај
Координате 44°51′38″ СГШ; 21°22′20″ ИГД / 44.860556° СГШ; 21.372222° ИГД / 44.860556; 21.372222Координате: 44°51′38″ СГШ; 21°22′20″ ИГД / 44.860556° СГШ; 21.372222° ИГД / 44.860556; 21.372222
Соколовац на мапи Румунија
Соколовац
Соколовац
Соколовац на мапи Румунија

Соколовац (рум. Socol) је село и седиште општине Соколовац, која припада округу Караш-Северин у Републици Румунији. Швабе су током једног пописа село по обичају неправилно написали као "Сакаловац", а ондашњи Срби су то име почели без разлога користити.[1] Змај се 1881. године нашалио у свом листу, да име Соколовац значи "сваки је соко ловац".[2] Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Положај насеља[уреди]

Село Соколовац се налази на месту ушћа реке Нере у Дунав, у румунском делу Ђердапа (код месних Срба познат као Банатска Клисура). То је највише румунско насеље на Дунаву. Изнад насеља издижу се Банатске планине.

Историја[уреди]

Соколовац на Јозефинском катастру 1769-72.

Место се први пут помиње 1472. године. Царски ревизор Ерлер 1774. године бележи "Sakalovez" као граничарско место, већином насељено Србима, у Јасеновачком округу.[3] Соколовац је био војна штација у склопу Илирско-банатске регименте. Из 1844. године познати су нам неки соколовачки подофицири, као претплатници једне српске књиге: скупљач претплате Александар Јовановић граничарски фелватурм (економски) каплар, Теодор Јовановић фурир, и каплари Алекса Вулетић, Павле Бурмаз, Арсеније Ђуришић, Василије Петровић, а други месни службеници су Живан Милосављевић солар и Никола Милин шумар.[4] Парохијско звање је уведено и православне црквене матичне књиге се воде од 1778. године. Парохија је била 1846. године у саставу Паланачког пропопрезвирата, Вршачке епархије. Број становника Соколовца је средином 19. века благо растао. Тако је 1847. године пред мађарску буну ту живело 970 православаца, а две деценије потом, 1867. године има их 1065. По митрополијском попису из 1865. године у Соколовцу има 1610 Срба, то је једна парохија средње треће класе, а Румуни се не помињу.[5]

Између два рата београдске новине "Време", су забележиле два несрећна случаја везаних за ватру у Соколовцу. Прво је почетком октобра 1927. године букнула ватра у Соколовцу, који се налази преко границе у Румунији. Горело је много сламе, сена, кукуруза и наслаганих сувих дрва и претио пожар селу. Ватрогасци из југословенског Баната, из Беле Цркве су прешли границу, и успели да угасе пожар, на чему су им се румунске власти захваљивале. Десет година касније, у Соколовцу у кући ратара Милана Шурке првих дана јануара 1937. ватра је из огњишта дохватила малу девојчицу Даницу, која је оставши сама у кући, изгорела.

Као претплатник хумористичког новосадског часописа "Стармали", 1889. године био је бележник у општини Соколовац, Гавра Радмиловић. Доктор богословије, права и филозофије др Емилијан племенити Радић, рођен у Врачев Гају, потписивао се предикатом "от Соколовца". Емилијан је био наводно руског порекла, и један од последњих представника племићке породице, која је заслуге стекла у Мохачкој бици. Он је испитани професор свештених и световних наука, Вршчанин, православни протосинђел јеромонах, који 1896-1900. године борави у манастиру Војловици. Био је 1900. године аутор нове књиге: "Начело православног црквеног јединства", издате у Панчеву. Када је умро још млад, његова мајка удова Катарина Радић "от Соколовца" је посредством српског Министарства просвете и црквених послова, поклонила синову личну библиотеку - Универзитету у Београду 1909. године. За сина је навела у завештајном писму да је он био поред свих учених титула и "кнез соколовачки".[6]

Црква и школа[уреди]

Православна црква није регистрована приликом визитације 1757. године. Помиње се 1787. године као брвнара покривена шиндром, којој требају поправке. Две године касније 1789. године забележено је да село нема цркву, већ да се служба одвија у школској згради. Нови, данашњи храм посвећен празнику пренос моштију Св. Николе, освећен је готов 1811. године, а комплетно обновљен биће после сто година 1911. То није било довољно, па су грађевинари радили на њој и 1937. године. По огласу из 1899. године прозилази да се на соколовачком храму и више од тога радило. Тако је тражила тамошња црквена општина да се: оправи црква споља, изнова покрије шиндром, а црквени торањ лимом, а вредност радова да не пређе 1632 ф. по предрачуну. Парох П. Милошевић је био црквени председник тада.[7] Иконостас је осликао 1842-1843. године живописац Арсеније Петровић. Када је темељно оправљена црква почетком 20. века иконостас је дотериван кичицом Ђорђа Путника и Николе Станковића. Као молер 1911. године среће се и Јован Путник, али се не зна шта је допринео. Сеоска заветина се слави поред црквене, и то је празник Св. пророка Илије.[8] Соколовачки парох је 1825. године, био Нестор Витомировић.[9] Село је 1846. године имало 970 православних становника, у једној парохији, чији је парох тада био Теодор Милосављевић. Миросављевић је био парох и 1835. године, када је претплатник српског часописа.[10] Српска православна црквена општина уписала се 1891. године за члана Матице српске у Новом Саду, приложивши 10 ф. У Београду је априла 1898. године давало концерт Певачко друштво из банатског Соколовца. Певали су сељаци и сељанке из тог села и то у дупке пуној, највећој сали у Београду, на Булевару. Највеће заслуге има парох Прока Милошевић који их је певању и појању научио.[11] Чланови вршачке епархијске скупштине 1906. године постали су парох Прока Милошевић (који је и црквени председник 1899) и световњак Лека Драшковић из Соколовца.

Народна основна школа у Соколовцу је 1846. године имала 60 ученика, којима је предавао учитељ Марко Јанковић

Соколовчан Александар Поповић похађао је Карловачку српску гимназију, други разред 1858. године. Његов брат Атанасије Поповић био је у трећем разреду. Ђорђе Брашован син соколовачког свештеника Васе, завршио је сомборску Препарандију 1888. године. Зорка Поповић, свршена приправница Сомборске препарандије, положила је завршни испит 1895. године.

Референце[уреди]

  1. "Даница", Нови Сад 1860. године
  2. "Стармали", Нови Сад 1881. године
  3. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године
  4. Фидрих фон Шилер: "Паразит или вештина себе срећним учинити", Нови Сад 1844. године
  5. "српски летопис", Нови Сад 1866. године
  6. "Просветни гласник", Београд 1909. године
  7. "Српски сион#, Карловци 1899.године.
  8. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  9. "Српски летопис", Будим 1825. године
  10. "Сербска пчела", Сегедин 1835. године
  11. "Српски сион", Карловци 1898. године

Становништво[уреди]

По последњем попису из 2002. године село Соколовац имало је 789 становника. Последњих деценија број становника опада.

Село је од давнина било било претежно српско, што је сачувано до данас, али је удео Срба у сталном опадању. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год.
Укупно ст. 1.995 840 789
Срби 1.585 (79,4%) 647 (77,0%) 532 (67,4%)
Румуни 88 (4,4%) 184 (21,9%) 249 (31,6%)
остали 322 (16,1%) 9 (1,1%) 8 (1,0%)

Познати становници[уреди]

Додатно погледати[уреди]

Спољашње везе[уреди]