Српско грађанско вијеће
| Српско грађанско вијеће | |
|---|---|
| Скраћеница | СГВ |
| Датум оснивања | април 1994. год. 10. децембар 2002. год. |
| Тип | Невладина организација |
| Локација |  Босна и Херцеговина |
| Седиште | Сарајево |
Српско грађанско вијеће (СГВ) невладина је организација из Босне и Херцеговине.[1]
Основали су је у марта 1994. године током рата у Босни и Херцеговини босанскохерцеговачки Срби лојални Републици Босни и Херцеговини, који су на тај начин одбацили Републику Српску.[2] Према одређеним подацима из 1995. године СГВ је имао преко 50.000 чланова и 20 канцеларија.[2] Оснивача организације били су члан ратног предсједништва РБиХ Мирко Пејановић, професор Универзитета у Сарајеву Љубомир Берберовић, новинар Ослобођења Рајко Живковић и адвокат Жарко Булић.
У регистар невладиних организација Босне и Херцеговине СГВ уписан је 10. децембра 2002. године са сједиштем у Сарајеву.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Након оснивања Српско грађанско вијеће је поставило сљедеће принципе:[2]
- Очување демократске, међународно признате и суверене Босне и Херцеговине;
- Једнакост свих грађана Босне и Херцеговине, уз пуну гаранцију грађанских слобода и људских права у складу са највишим међународним стандардима;
- Пуна имплементација права свих расељених и прогнаних грађана да се врате у своје домове;
- Кажњавање свих ратних злочинаца.
Српско грађанско вијеће је 1995. године добило награду „За исправан начин живота”.[2]
2000е[уреди | уреди извор]
Мирко Пејановић, предсједник СГВ, састао се са Високим представником Волфгангом Петричем у децембру 2002. године.[3] Разговарали су о спровођењу одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине о конститутивности народа, повратку и претњама члановима СГВ и њиховим породицама.[3]
Током 2000-их, Српско грађанско вијеће је промијенило име у Српско грађанско вијеће — Покрет за равноправност.
2010е[уреди | уреди извор]
У јулу 2011, четири мјесеца након хапшења пензионисаног генерала Армије Републике Босне и Херцеговине Јована Дивјака у Бечу по српској Интерполовој потерници за ратне злочине због Дивјекове командне одговорности за напад на колону ЈНА у Сарајеву у мају 1992,[4] СГВ заједно са још три организације са сједиште у Сарајеву, Хрватским националним вијећем, Вијећем конгреса бошњачких интелектуалаца и Кругом 99, одржали су заједничку конференцију за новинаре тражећи да Дивјак буде ослобођен јер „србијанска потјерница, како подвлаче, нема утемељно правно, већ пропагандно дејство”.[5] Члан СГВ Сретко Томашевић је додао: „Знамо да немају морална начела, знамо да су продукт активности великосрпских идеолога, па ево, између осталог, и Јован Дивјак као Србин који се ставио на располагање и који је био један од челних људи у команди Армије БиХ вјероватно се нашао на удару те државе само због тога”.[5]
Сљедећег дана, СГВ је критиковао Сташа Кошарац, руководилац Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица, који је рекао: „СГВ нема право ни да се назива српским, јер је то група људи која је читав рат била у служби Алије Изетбеговића и бошњачког војног и политичког руководства. Мирко Пејановић и људи окупљени око њега у СГВ-у за 16 година нису проговорили ниједну ријеч о злочинима почињеним над сарајевским Србима”.[6]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Регистар удружења, редни бр. 52” (PDF). Министарство правде Босне и Херцгевовине. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 30. 06. 2016.
- ^ а б в г „The Serb Civic Council (Bosnia-Herzegovina)”. Right Livelihood Award.
- ^ а б „Високи представник се састао са Предсједником Српског грађанског вијећа”. OHR. 01. 12. 2002.
- ^ „Uhapšen general Jovan Divjak”. Новинска агенција Бета. 03. 4. 2011.
- ^ а б Jelin-Dizdar, Tina (19. 07. 2011). „Apel NVO za povratak Divjaka u Sarajevo”. Радио Слободна Европа.
- ^ „Košarac: Srpsko građansko vijeće ne može govoriti u ime srpskog naroda”. Press. 20. 07. 2011.