Стара Европа (археологија)
Стара Европа је термин који је сковала литванска археологиња Марија Гимбутас да опише оно што је она доживљавала као релативно хомогену преиндоевропску културу или цивилизацију из неолита и бакарног доба у југоисточној Европи, са средиштем у долини Доњег Дунава.[1][2][3] Стара Европа се у некој литератури помиње и као Дунавска цивилизација.[4]
Термин дунавска култура је раније сковао археолог Вере Гордон Чајлд да би описао рану пољопривредну културу (нпр. култура линеарне керамике) која се ширила на запад и север од долине Дунава у централну и источну Европу.
Године 4500 пре нове ере, пре него што су изграђени први градови у Месопотамији и Египту, Стара Европа је била међу најсофистициранијим и технолошки најнапреднијим местима на свету... На свом врхунцу, око 5000–3500 пре нове ере, Стара Европа је развијала многе политичке, технолошки и идеолошки знаци "цивилизације". Нека староевропска села су порасла до величине попут градова, већа од најранијих градова Месопотамије... Стари европски металци су у своје време били међу најнапреднијим занатлијама метала на свету, а свакако и најактивнији. Метални артефакти које су открили археолози из Старе Европе износе око 4.700 килограма (више од пет тона) бакра и преко 6 килограма злата, што је више метала него што је пронађено у било ком другом делу старог света. пре 3500. п. н. е. Потражња за бакром, златом, егејским шкољкама и другим драгоценостима створила је мрежу преговора која је досезала стотине километара. Керамика, фигурице, па чак и куће биле су украшене упечатљивим дизајном. Фигурице женских "богиња", које се налазе у скоро сваком насељу, изазвале су интензивне дебате о ритуалној и политичкој моћи жена. Знакови исписани на глини сугеришу систем примитивног записа, ако не и писма.
— Anthony (2010)[5]
Индоевропско порекло[уреди | уреди извор]
Према Гимбутасовој верзији курганске хипотезе, Стару Европу су напали и уништили пасторални номади јахачи из понтско-каспијске степе („ Курганска култура“) који су са собом донели насиље, патријархат и индоевропске језике. [6] Новији заговорници курганске хипотезе слажу се да су културе Старе Европе говориле прединдоевропским језицима, али укључују мање драматичну транзицију, са продуженом миграцијом говорника протоиндоевропског језика након колапса Старе Европе услед других фактора.[7][8]
Конкурентна анадолска хипотеза Колина Ренфруа сугерише да су индоевропске језике раширили по Европи први фармери из Анадолије. У првобитној формулацији хипотезе, језици Старе Европе припадали су индоевропској породици, али нису имали посебну улогу у њеном преношењу.[9] Међутим, према Ренфруовој најновијој ревизији теорије, Стара Европа је била „секундарни урхеимат“ (језичка домовина) где су се грчке, јерменске и балтословенске језичке породице разишле око 5000. године пре нове ере.[10] Три генетске студије из 2015. дале су делимичну подршку Степској теорији у вези са индоевропским урхајматом. Према тим студијама, хаплогрупе Р1б и Р1а, сада најзаступљеније у Европи (Р1а је уобичајена и у Јужној Азији), прошириле би се из степа северно од Понтијског и Каспијског мора, заједно са бар неким од индоевропских језика; такође су открили аутозомну компоненту присутну код модерних Европљана која није била присутна код неолитских Европљана, а која би била уведена са очевим линијама Р1б и Р1а, као и индоевропским језицима.[11][12][13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Jacques Leslie, The Goddess Theory: Controversial UCLA Archeologist Marija Gimbutas Argues That the World Was at Peace When God Was a Woman, Los Angeles Times, June 11, 1989.
- ^ Sharpe, Katherine (мај 2013). „Europe's First Farmers”. Archaeology Magazine. 66 (3): 13. ISSN 0003-8113. Архивирано из оригинала 13. 6. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022.
- ^ Theresa Thompson, The Lost World of Old Europe: the Danube Valley, 5000-3500BC, The Ashmolean Museum, The Oxford Times, June 8, 2010.
- ^ Haarmann, Harald (2020). The Mystery of the Danube Civilisation. Marix Verlag. ISBN 9783843806466.
- ^ Anthony, David (2010). Anthony, David; Chi, Jennifer, ур. The Lost World of Old Europe: The Danube Valley, 5000-3500 BC. New York University, Institute for the Study of the Ancient World. стр. 29. ISBN 9780691143880.
- ^ Anthony 1995
- ^ Mallory 1991
- ^ Anthony 2007
- ^ Renfrew 1987
- ^ Renfrew 2003
- ^ Haak, W; et al. (11. 6. 2015). „Massive migration from the steppe was a source for Indo-European languages in Europe.”. Nature. 522 (7555): 207—11. Bibcode:2015Natur.522..207H. PMC 5048219
. PMID 25731166. doi:10.1038/nature14317. „We generated genome-wide data from 69 Europeans who lived between 8,000–3,000 years ago by enriching ancient DNA libraries for a target set of almost 400,000 polymorphisms.... This steppe ancestry persisted in all sampled central Europeans until at least 3,000 years ago, and is ubiquitous in present-day Europeans. These results provide support for a steppe origin of at least some of the Indo-European languages of Europe.”
- ^ Allentoft; et al. (2015). „Population genomics of Bronze Age Eurasia”. Nature. 522 (7555): 167—172. Bibcode:2015Natur.522..167A. PMID 26062507. doi:10.1038/nature14507.
- ^ Mathieson, Iain; et al. (14. 3. 2015). „Eight thousand years of natural selection in Europe”. bioRxiv (на језику: енглески): 016477. doi:10.1101/016477. Архивирано из оригинала 15. 7. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022.
Литература[уреди | уреди извор]
- Anthony, David (2010). Anthony, David; Chi, Jennifer, ур. The Lost World of Old Europe: The Danube Valley, 5000-3500 BC. New York University, Institute for the Study of the Ancient World. стр. 29. ISBN 9780691143880.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Gimbutas, Marija (1991). The Civilization of the Goddess: The World of Old Europe. HarperCollins. ISBN 978-0062508041.
- Anthony, David W (2007). The horse, the wheel, and language: how Bronze-Age riders from the Eurasian steppes shaped the modern world. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14818-2.
- Bailey, Douglass W. (2000). Balkan Prehistory: Exclusion, Incorporation and Identity. Routledge. ISBN 0415215986.
- Tsirtsoni, Zoï (2020). Let's stop speaking "cultures"!: Alternative means to assess historical developments in the prehistoric Balkans.
- Anthony, David (1995). „Nazi and eco-feminist prehistories: ideology and empiricism in Indo-European archaeology”. Nationalism, politics, and the practice of archaeology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55839-6.
- Mallory, JP (1991). In search of the Indo-Europeans: language, archaeology and myth. London: Thames and Hudson. ISBN 0-500-27616-1.
- Paliga, Sorin (1989). „Proto-Indo-European, Pre-Indo-European, Old European: Archaeological Evidence and Linguistic Investigation”. Journal of Indo-European Studies. 17 (3&4): 309—334. ISSN 0092-2323.
- Renfrew, Colin (1987). Archaeology and language: the puzzle of Indo-European origins. London: Jonathan Cape. ISBN 0-521-38675-6.
- Renfrew, Colin (2003). „Time Depth, Convergence Theory, and Innovation in Proto-Indo-European”. Languages in Prehistoric Europe. ISBN 3-8253-1449-9.
- Bellwood, Peter (2001). „Early Agriculturalist Population Diasporas? Farming, Languages, and Genes”. Annual Review of Anthropology. 30: 181—207. doi:10.1146/annurev.anthro.30.1.181.
- Bellwood, Peter. (2004). First Farmers: The Origins of Agricultural Societies. Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20566-7.
- Childe, V. Gordon (1926). The Aryans: A Study of Indo-European Origins. London: Kegan Paul, Trench, Trubner.
- Gimbutas, Marija (1982). The Goddesses and Gods of Old Europe: 6500–3500 B.C.: Myths, and Cult Images. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-04655-2.
- Gimbutas, Marija (1989). The Language of the Goddess. Harper & Row, Publishers. ISBN 0-06-250356-1.
- Gimbutas, Marija (1991). The Civilization of the Goddess. San Francisco: Harper. ISBN 0-06-250337-5.
.svg){kind=small}