Творна ткива

С Википедије, слободне енциклопедије
Туника-Корпус модел апикалног меристема (растући врх). Епидермни (L1) и субепидермни (L2) подслојеви спољног слоја званог туника. Унутрашњи L3 слој зове се корпус. Ћелије у L1 и L2 деле се на бочни начин, који ове слојеве разликује, док се L3 sloj deli na nasumičniji način.
Микроскопска слика меристема у врху корена (увећање 10x)
1 – мирни центар
2 – калиптрогене (живе ћелије коренове капе)

Творна ткива (грч. μεριστός – meristos = дељив), ili меристемска ткива, меристеми, назив је за врсте биљних ткива чије ћелије током читавог живота задржавају способност деобе на рачун чега биљка расте, секундарно дебља или се обнавља оштећено ткиво. Од меристемских ћелија диференцијацијом постају ћелије свих трајних ткива.[1][2]

Својства меристемске ћелије[уреди | уреди извор]

Услед сталних деоба, којима су изложене, ове ћелије имају одређене морфолошке особине: имају танак ћелијски зид, крупно централно једро, ситне вакуоле, мале и малобројне пластиде и др. Еумеристеми, из којих се развијају који сва биљна ткива, осим творних, састављени су ододиаметријских, полигоналних ћелија. Свака ћелија еумеристема има велико ћелијско једро , које заузима отприлике половину запремине ћелије, а једрова мембрана има многе поре. У цитоплазми постоји много дифузно лоцираних рибозома. Постоје у пластидима, митохондријама и диктиосомима. Вакуола је мало и мале су. Са суседним ћелијама повезане су више или мање дифузно смјештеним плазмодесмама. Ћелије меристема формирају творна ткива (камбијум и прокамбијум) прозенхиме, под условом да су са великим вакуолаама.

Организација апикалног меристема (растући врх)
1 – Централна зона
2 – Периферна зона
3 – Централни (медуларни) меристем
4 – Медуларно ткиво
Вршни меристем корена Crassula ovata (лево), а листови су се развили четрнаест дана касније.

Меристемске ћелије карактерише неједнака (диференцирана) подела. Ћелија се митозом дели на две: једна остаје ћелија меристема, а друга, деливши је једном или више пута, прелази у фазу диференцијације. Митозна активност меристемских ћелија је различита. У овом погледу, најактивније ћелије су почетне ћелије, које дају дериватне ћелије. Деривати се могу разликовати од почетног облика, по величини, броју вакуола и др.[3][4]

Повећање укупне запремине меристема може бити резултат само почетних ћелија (на пример, талуси неких смеђих алги) или изменом подела почетне ћелије и деривата; штавише, већи број дељења отпада на изведене ћелије. Таква је периодичност карактеристична за конус раста већине виших спора. У семенским ћелијама семењача почетне ћелије и деривати су морфолошки неразлучиви. У оштећеним ткивима, меристеми се реформирају из других ћелија и одговорни су за зарастање рана.

Врсте творних ткива[уреди | уреди извор]

Према начину постанка разликују се две основне групе меристемских ткива: примарна и секундарна. Творна ткива која воде порекло од клице и задржавају способност деобе током читавог живота називају се примарни меристеми. Поред њих, у биљном телу се образују и секундарни меристеми. Они настају од ћелија неког трајног ткива које су накнадно постале способне да се деле (најчешће су то паренхимске ћелије). Више биљке се одликују растом током читавог живота, што значи да се у њима стално образују нове ћелије и ткива. (У климатским условима умерене зоне биљке преко зиме прекидају растење и тада су у стадијуму мировања.) Растење биљке одвија се само у зонама које садрже меристемске ћелије – способне за вишеструке деобе.

Према положају који заузимају у биљци творна ткива се деле на: вршна (апикална), бочна (латерална), уметнута (интеркаларна) и ткива рана (трауматична). Вршна (апикална) творна ткива се налазе на врховима корена и стабла и називају се вегетационе купе. Деобама ћелија овог ткива биљка расте у дужину. Вршна творна ткива према пореклу припадају примарним меристемима. Бочна (латерална) творна ткива су цилиндричног облика (на пресеку имају облик прстена) и помоћу њих стабло и корен секундарно дебљају (расту у ширину). Ова творна ткива су секундарни меристеми. Припадају им: камбијум и фелоген. Уметнута творна ткива (интеркаларна ткива) образују се између трајних ткива, као нпр. у основи листа који расте. Ткива рана (трауматични меристеми) настају на местима повреде биљних органа. Она стварају творевину, масу ћелија звану калус, којом се рана затвара и тиме спречава сушење и продор микроорганизама. Калус може да образује било која жива ћелија.

Морфолошка класификација[уреди | уреди извор]

Морфолошка класификација заснива се на оријентацији преграде у раздељујућим ћелијама. Разликују се три морфолошка типа меристема:

  1. Ламеларни меристеми су једнослојни, ћелије табуларне на пресеку, деле окомито на равни органа. Учествује у стварању епидерме.
  2. Стубни меристеми или системи штапова састоје се од кубних или призмаских ћелија, смештених у уздужним редовима. У неким биљкама такви меристеми чине језгро стабљике.
  3. Масивни меристеми састоје се од полигоноидних ћелија, које се деле у различитим смеровима и учествују мање или више једноличном повећању запремине ткива. Од масивних меристема у развоју, на пример спорогена ткива чине спорангију.

Онтогенетска класификација[уреди | уреди извор]

Сви меристеми који функционишу током животног века биљке, могу се поделити на опште и посебне. Уобичајени меристеми укључују меристеме ембриона, из којих се развијају апикални меристеми, који заузврат стварају трећу групу уобичајених меристема – интеркаларне. Из апикалних меристема потичу:

  • протодерма формира епидерму;
  • главни меристем, ствара систем ткива главног паренхима;
  • прокамбиј.

Ћелије ова три ткива су вакуолираније од апикалних меристема и имају ограничену способност дељења, па их се често називају полумеристемима.

Део ћелија прокамбија ствара примарна проводнс ткива – примарни ксилем и флоем; камбиј се развија из својих других ћелија, које заузврат, формирају секундарно водеће ткиво – секундарни ксилем и флоем. Секундарно провоно ткиво твори тзв. додатни камбиј, који не развија из прокамбија, већ из трајних ткива, чије се живе ћелије потом диференцирају, односно враћају из специјализованог стања у стање блиско ембрионском и опет стичу способност дијељења. На исти начин се појављују рански меристеми (меристеми ране) у биљци, обнављајући оштећена подручја биљке. Вегетативно размножавање биљака темељи се на могућности неоплазме меристема. Поред допунског камбија, стална ткива такође учествују у стварању фалогена (камбиј плута). Делећи се периклинално (тј. паралелно с површином органа) фалигене ћелије одвајају спољне ћелије цеви (fлоеми) према споља, а фелодерми унутра.

Топографска класификација[уреди | уреди извор]

У складу с положајем, поред апикалних меристема локализованих на врховима аксијалних органа – стабљике и корена, разликују се следећи меристеми:

  • латерални (бочни) меристеми налазе се унутар аксијалних органа и утичу на њихово задебљавање. Латерални меристеми укључују камбиј, додатни камбиј и фелоген. Они су секундарни меристеми зато што су одговорни за секундарни раст или повећање дебљине и дебљине дебла
  • гранични (маргинални) меристеми доводе до руба листа.
  • интеркаларни меристеми врше интеркаларни раст. Због своје активности, интернодији се продужавају у раним фазама развоја изданака, развијају се петељке листова. У основи се разликују од осталих меристема по томе што поред недиференцираних ћелија имају и ћелије у различитим фазама диференцијације. Стога је исправније овде говорити не о интеркаларним меристемима, већ о зонама интеркаларног раста.

Сви ови меристеми, осим фелогена, деривати су апикалних меристема.[5][6]

Генетичка класификација[уреди | уреди извор]

Према генетичкој класификацији, разликују се примарни и секундарни меристеми. Примарни меристеми повезани су са меристемима ембриона и апикалним меристемима, а секундарни се развијају касније, када почиње задебљавање аксијалних органа и завршавања апикалног раста. Међутим, такво раздвајање је произвољно, јер се, на пример камбиј ствара пре завршетка апикалног раста.

Апикални меристем[уреди | уреди извор]

Ембрион било које биљке у развоју састоји се од еумеристема. Како се пупови вегетативних органа формирају на ембриону, еумеристем остаје на само два места: на врху врха ембриона (будућег конуса раста). По овом меристему је и назван апикални меристеми (лат. apex = врх). Омогућава раст изданака и корена у дужину и даје већину осталих меристема. Када биљка уђе у фазу цветања, апикални матични меристем се трансформише у меристем цвета. Из њега настаје цветни меристем, формирајући структуру цвета: латице, чашичне листиће, прашнике и тучак.[7][8][9]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Simpson, Michael G. (2011). Plant Systematics. Academic Press. ISBN 0-08-051404-9. 
  2. ^ Dahlgren, R.M.; Clifford, H.T.; Yeo, P.F. (1985). The families of the monocotyledons. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-642-64903-5. Приступљено 10. 2. 2014. 
  3. ^ Jose Sebastian and Ji-Young Lee (2013). Root Apical Meristems. In: eLS. John Wiley & Sons Ltd, Chichester. http://www.els.net [doi: 10.1002/9780470015902.a0020121.pub2]
  4. ^ Tom Bennett and Ben Scheres (2010). Root development-two meristems for the price of one? Current Topics in Developmental Biology. doi:10.1016/S0070-2153(10)91003-X
  5. ^ Lohmann, Jan U.; Kieber, Joseph J.; Demar, Monika; Andreas Kehle; Stehling, Sandra; Busch, Wolfgang; To, Jennifer P. C.; Leibfried, Andrea (decembar 2005). „WUSCHEL controls meristem function by direct regulation of cytokinin-inducible response regulators”. Nature. 438 (7071): 1172—1175. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature04270. 
  6. ^ Kieber, Joseph J.; Ecker, Joseph R.; Alonso, Jose M.; Schaller, G. Eric; Mason, Michael G.; Deruère, Jean; Ferreira, Fernando J.; Haberer, Georg; To, Jennifer P. C. (1. 3. 2004). „Type-A Arabidopsis Response Regulators Are Partially Redundant Negative Regulators of Cytokinin Signaling”. The Plant Cell. 16 (3): 658—671. ISSN 1040-4651. PMID 14973166. doi:10.1105/tpc.018978. 
  7. ^ Jurgens, G.; Berger, J.; Mayer, K. F.; Laux, T. (1. 1. 1996). „The WUSCHEL gene is required for shoot and floral meristem integrity in Arabidopsis”. Development. 122 (1): 87—96. ISSN 0950-1991. PMID 8565856. 
  8. ^ Jackson, David; Simon, Rüdiger; Je, Byoung Il; Somssich, Marc (15. 9. 2016). „CLAVATA-WUSCHEL signaling in the shoot meristem”. Development. 143 (18): 3238—3248. ISSN 0950-1991. PMID 27624829. doi:10.1242/dev.133645. 
  9. ^ Gordon, S. P.; Chickarmane, V. S.; Ohno, C.; Meyerowitz, E. M. (26. 8. 2009). „Multiple feedback loops through cytokinin signaling control stem cell number within the Arabidopsis shoot meristem”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 106 (38): 16529—16534. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.0908122106. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
  • Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
  • Шербан, Нада: Ћелија - структуре и облици, ЗУНС, Београд,
  • Schoof, Heiko; Lenhard, M; Haecker, A; Mayer, KF; Jürgens, G; Laux, T (2000). „Arabidopsis shoot meristems is maintained by a regulatory loop between Clavata and Wuschel genes”. Cell. 100 (6): 635—644. PMID 10761929. S2CID 8963007. doi:10.1016/S0092-8674(00)80700-X. 
  • Mackenzie, K.A.D; Howard, B.H (1986). „The Anatomical Relationship Between Cambial Regeneration and Root Initiation in Wounded Winter Cuttings of the Apple Rootstock M.26”. Annals of Botany. 58 (5): 649—661. doi:10.1093/oxfordjournals.aob.a087228. 
  • Hay and Tsiantis; Tsiantis, M (2006). „The genetic basis for differences in leaf form between Arabidopsis thaliana and its wild relative Cardamine hirsuta”. Nat. Genet. 38 (8): 942—947. PMID 16823378. S2CID 5775104. doi:10.1038/ng1835. 
  • Bharathan G, et al. (2002). „Homologies in Leaf Form Inferred from KNOXI Gene Expression During Development”. Science. 296 (5574): 1858—1860. Bibcode:2002Sci...296.1858B. PMID 12052958. S2CID 45069635. doi:10.1126/science.1070343. 
  • Golz J.F.; Keck, Emma J.; Hudson, Andrew (2002). „Spontaneous Mutations in KNOX Genes Give Rise to a Novel Floral Structure in Antirrhinum”. Curr. Biol. 12 (7): 515—522. PMID 11937019. S2CID 14469173. doi:10.1016/S0960-9822(02)00721-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]