Марис Јансонс

С Википедије, слободне енциклопедије
Марис Јансонс
Марис Јансонс 2015. године
Име по рођењуMariss Ivars Georgs Jansons
Датум рођења(1943-01-14)14. јануар 1943.
Место рођењаРига
 Generalbezirk Lettland - немачка окупација Латвије и Совјетског Савеза
Датум смрти1. децембар 2019.(2019-12-01) (76 год.)
Место смртиСанкт Петербург
 Русија
ЗанимањеДиригент
СупружникИрина Аутшител (1967-2019)

Марис Иварс Георгс Јансонс (лет. Mariss Ivars Georgs Jansons; 14. јануар 19431. децембар 2019) био је летонски диригент, најпознатији по својим интерпретацијама Малера, Штрауса и руских композитора као што су Чајковски, Рахмањинов и Шостакович.[1] Током свог живота често је сврставан међу водеће светске диригенте;[2] [3] [4] у анкети Бахтрека 2015. године, музички критичари су га оценили као трећег најбољег живог диригента на свету.[5] Јансонс је дуго био повезан са Симфонијским оркестром Баварског радија (2003–2019) и Краљевским оркестром Концертгебау (2004–2015) као музички директор.

Рођен у Риги (данашња Летонија), Јансонс се преселио у Лењинград (данас Санкт Петербург) 1956. године. У Лењинграду је студирао дириговање, а усавршавао се у Аустрији. Дириговао је Филхармонијом у Ослу, где је био музички директор од 1979. до 2000. године. Руководио је и Симфонијским оркестром Питсбурга; био је чест гост диригент са Лондонском филхармонијом и Лондонским симфонијским оркестром. Јансонс је много снимао и био је добитник бројних награда.

Одрастање и образовање[уреди | уреди извор]

Јансонс је рођен у Риги која је тада била под немачком окупацијом током Другог светског рата. Мајка му је Ираида Јансонс, дива Ришке опере. Отац му је Арвидс Јансонс, диригент оперског оркестра.[6] Ираида, која је била Јеврејка, родила је сина кријући се након што је прокријумчарена из гета у Риги, где су њеног оца и брата убили нацисти. Јансонс је као дете прво учио виолину са својим оцем.[7]

Године 1956. Арвидс је постављен за асистента диригента Јевгенија Мравинског у Лењинградској филхармонији. Јансонс се придружио оцу у Лењинграду, где је почео да студира дириговање, а убрзо је уписао Лењинградски конзерваторијум.[8] Године 1968. Херберт фон Карајан је посетио Совјетски Савез, где је из групе младих диригената издвојио Јансонса и Дмитрија Китајенка. Карајан је понудио Јансонсу прилику да студира код њега у Берлину. Јансонс је 1969. године наставио обуку прво код Ханса Сваровског у Бечу, а затим у Салцбургу код Карајана. Јансонс је 1971. освојио другу награду на Међународном диригентском такмичењу "Херберт фон Карајан".[9] [10]

Каријера диригента[уреди | уреди извор]

Сцена из документарног филма Несавршена Хармонија (енгл. Imperfect Harmony), са Марисом Јансонсом и Луисомм Андриесеном како припремају композицију са Краљевским оркестром Концертгебау.

Јансонс је 1973. године постављен за помоћног диригента Лењинградског филхармонијског оркестра. Године 1979. именован је за музичког директора Филхармоније у Ослу, са којом је наступао, снимао и путова на бројне турнеје. Јансонс је дао оставку на функцију у Ослу 2000. године након спорова са градом око акустике Концертне дворане у Ослу.[11]

Године 1992. Јансонс је именован за главног гостујућег диригента Лондонске филхармоније. Радио је као гостујући диригент са Лондонским симфонијским оркестром и са њима снимио Малерову симфонију бр. 6 за издавачку кућу ЛСО Лајв (енгл. LSO Live).[12] [13]

Године 1997. Јансонс је постао музички директор Симфонијског оркестра у Питсбургу. Његов првобитни уговор био је на три године. У јуну 2002. најавио је оставку која ће ступити на снагу 2004.[14]

У априлу 1996. Јансонс је умало умро од тешког срчаног удара док је дириговао оперу Боеми у Ослу.[15] Опоравио се у Швајцарској. Касније су му хирурзи у Питсбургу уградили имплантирани дефибрилатор у груди.[16]

На почетку сезоне 2003-2004, Јансонс је започео свој мандат главног диригента Симфонијског оркестра Баварског радија.[17] Редовно је водио кампању за изградњу нове концертне сале за оркестар.[18] 8. новембра 2019. дириговао је последњим оркестарским концертом у Карнеги холу са овим оркестром у опери где је главну улогу певала сопран Дајана Дамрау.[19]

У октобру 2002. Јансонс је именован за шестог главног диригента Краљевског оркестра Концертгебау из Амстердама, од 1. септембра 2004. године, наследивши Рикарда Шалија.[20] [21] Свој завршни концерт дириговао је 20. марта 2015. године, у присуству краља Вилема-Александра и краљице Максиме.[22] Додељена му је доживотна почасна титула диригента (лат. Conductor emeritus) Краљевског оркестра Концертгебау.

Јансонс је 2006. године први пут дириговао Новогодишњим концертом Бечке филхармоније. Такође у јануару 2006. добио је МИДЕМ награду за уметника године у Кану. У октобру 2007. Јансонс (који је по вероисповести био лутеран [23]) дириговао је Бетовеновом Деветом симфонијом са Симфонијским оркестром Баварског радија за Папу Бенедикта XVI и 7.000 других слушалаца у папској сали за аудијенцију (лат. Auditorio Paul VI). Јансонс је други пут дириговао Бечким новогодишњим концертом 2012. године, а трећи и последњи пут 2016. године.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Јансонс је био ожењен два пута. Он и његова прва жена Ира имали су ћерку Илону, која је постала пијанисткиња у Маријинском театру. Брак је окончан током његовог мандата у Ослу. Јансонс и његова друга жена Ирина (рођена Аутшител),[24] бивша логопедица, имали су дом у Санкт Петербургу.[25] Поседовао је и летонско и руско држављанство.[26]

Смрт[уреди | уреди извор]

Јансонс је преминуо у 76. години живота од последица дуготрајног срчаног обољења, у ноћи између 30. новембра 2019. и 1. децембра 2019. у својој кући у Толстојевој кући у Санкт Петербургу.[27] [28]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2019. 
  2. ^ Geoffrey Norris (21. 1. 2015). „The art of the conductor”. Gramophone. Приступљено 1. 12. 2019. 
  3. ^ „Obituary / Mariss Jansons led the Pittsburgh Symphony Orchestra and other top ensembles”. Pittsburgh Post-Gazette. 1. 12. 2019. Приступљено 1. 12. 2019. 
  4. ^ David Lister (8. 4. 2009). „Mariss Jansons: Maestro with a mission”. The Independent. Приступљено 26. 3. 2011. 
  5. ^ Pullinger, Mark (3. 9. 2015). „Chailly and the Berliner Philharmoniker: the critics' choice for World's Best Conductor and Orchestra”. Bachtrack. Приступљено 6. 5. 2021. 
  6. ^ Colin Hughes (1. 5. 1999). „Straight from the heart”. The Guardian. Приступљено 19. 8. 2007. 
  7. ^ Heinrich, Ludwig (20. 8. 2011). „Viele Werte sind verloren gegangen” [Many values have been lost]. Oberösterreichische Nachrichten. Приступљено 21. 8. 2011. 
  8. ^ Colin Hughes (1. 5. 1999). „Straight from the heart”. The Guardian. Приступљено 19. 8. 2007. 
  9. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2019. 
  10. ^ „Trauer um Stardirigenten Mariss Jansons”. BR. 1. 12. 2019. Приступљено 1. 12. 2019. 
  11. ^ Hugh Canning (15. 1. 2006). „On the upbeat”. The Times. Приступљено 19. 8. 2007. 
  12. ^ Richard Morrison (6. 12. 2003). „A hundred to one”. The Times. Приступљено 19. 8. 2007. 
  13. ^ Hugh Canning (27. 7. 2003). „Classical CD of the Week: Mahler: Symphony No 6”. The Times. Приступљено 20. 4. 2008. 
  14. ^ Mark Kanny (7. 6. 2002). „Jansons to bid city adieu in '04”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 8. 2. 2009. г. Приступљено 17. 3. 2007. 
  15. ^ Geoff Brown (12. 4. 2003). „Brave heart”. The Times. Архивирано из оригинала 17. 5. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2007. 
  16. ^ „Mariss Jansons, Conductor Who Led Top Orchestras, Dies at 76”. The Hollywood Reporter. 1. 12. 2019. Приступљено 1. 12. 2019. 
  17. ^ Martin Kettle (30. 1. 2004). „Prime Timer”. The Guardian. Приступљено 3. 2. 2007. 
  18. ^ David Lister (8. 4. 2009). „Mariss Jansons: Maestro with a mission”. The Independent. Приступљено 26. 3. 2011. 
  19. ^ Eric C. Simpson (9. 11. 2019). „Brahms provides a highlight in mixed outing from Jansons, Bavarian Radio Symphony”. New York Classical Review. Приступљено 2020-11-20. 
  20. ^ „Trauer um Stardirigenten Mariss Jansons”. BR. 1. 12. 2019. Приступљено 1. 12. 2019. 
  21. ^ Martin Cullingford, "Jansons confirmed as Royal Concertgebouw head".
  22. ^ „Koning en koningin bij afscheidsconcert Mariss Jansons”. Nederlandse Omroep Stichting. 20. 3. 2015. Приступљено 21. 3. 2015. 
  23. ^ Markus Thiel (26. 10. 2007). „Götterfunken im Vatikan”. Müncher Merkur. Приступљено 10. 11. 2007. 
  24. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2019. 
  25. ^ Richard Morrison (31. 3. 2006). „My other band's the Concertgebouw”. The Times. Приступљено 3. 2. 2007. 
  26. ^ „Mariss Jansons, Conductor Who Led Top Orchestras, Dies at 76”. The Hollywood Reporter. 1. 12. 2019. Приступљено 1. 12. 2019. 
  27. ^ Fridemann Leipold (1. 12. 2019). „Mariss Jansons gestorben - Eine Ära geht zu ende”. BR Klassik. Приступљено 1. 12. 2019. 
  28. ^ Leyrer, Georg (1. 12. 2019). „Stardirigent Mariss Jansons laut lettischem Rundfunk gestorben”. Kurier (на језику: немачки). Vienna. Приступљено 1. 12. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]