Аншлус

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Немачка и аустријска гранична полиција у размонтажи граничног прелаза

Аншлус (нем. Anschluss) је немачка реч која значи припајање или уједињење, а означава историјски догађај када је нацистичка Немачка анектирала Аустрију 13. марта 1938. године.

Део серије о историји Аустрије
Историја Аустрије
Austria

Аншлус је био уобичајен назив после Првог светског рата за прикључење Аустрије Немачкој. Када је после слома Аустроугарске формирана Немачка Аустрија, њен је привремени парламент изгласао прикључење Немачком. Савезници (нарочито Француска и Италија) су се успротивиле аншлусу, тако да је забрана аншлуса ушла у уговоре о миру са Немачком (чл.80) и са Аустријом (чл.88). У прво време за аншлус су се залагали првенствено у Социјалдемократској партији, али је тај интерес нагло опао доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој и када је обновљена кампања за аншлус они су били одлучно против. Против је била и владајућа странка хршићанских социјалиста. Са друге стране су били аустријски нацисти који су од тада почели страсно да заговарају то уједињење.

Аустријски нацисти су у дослуху са немачким нацистима покушали да 25. јула 1934. изврше пуч, оснују нацистичку владу, прогласе аншлус и том приликом су убили аустријског канцелара Енглберта Долфуса. Преврат није успео јер је интервенисала војска, а Италија је коцентрисала трупе на Бренеру (Brenneru). После неуспелог државног удара, део аустријских националсоцијалиста нашао је уточиште на територији Краљевине Југославије. Заједно са борцима, пребегле су и њихове породице. Деци је омогућен наставак школовања у југословенским образовним институцијама. Обучени борци су били смештени на територији Словеније и њима је било дозвољено кретање изван логора. Необучени припадници покрета су били смештени на територији Славоније, и они нису смели да напуштају логоре у којима су били подвргнути војној обуци. Магацини са оружијем и муницијом су били смештени у близини југословенско-аустријске границе.[1] У време италијанско-етиопског рата је дошло до зближавања Италије и Немачке, која је помогла Италији да издржи санкције, и Мусолини је променио свој став према аншлусу. Тако уз његову сагласност Аустрија 11. јула 1936. закључује са Немачком уговор којим се обавезује да ће у својој политици водити рачуна да је Аустрија држава немачког народа.

Након неуспелог покушаја преговора са Хитлером, аустријски канцелар Курт фон Шушниг је морао да попусти и да већу власт нацистима. Недуго после тога је морао дати оставку, што је проузроковало кризу у земљи јер је председник Аустрије Вилхелм Миклас одбио да прогласи нацисту Артура Зајс-Инкарта за новог канцелара. Хитлер и Херман Геринг су аустријским нацистима обећали војну помоћ у случају да буде потребна, а до ње је и дошло 12. марта 1938. године, дан када су немачке трупе умарширале у Аустрију. Отпора није било јер је Шушниг у свом познатом радио говору рекао да не жели да пролива немачку крв. Дан након тога, одржан је референдум на коме је 99,7% гласача гласало позитивно за аншлус, уз велико питање колико је референдум у таквим условима могао да буде слободан и демократски.

Реакција Краљевине Југославије[уреди | уреди извор]

За југословенску државу очување независности Аустрије је била најбоља од постојећих могућности. У погледу рестаурације династије Хабзбурга или аншлуса, државни врх је био подељен. Српски политичари на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем и Миланом Стојадиновићем су сматрали аншлус за мање зло. Словеначки политичари на челу са Антоном Корошцем су били спремнији да прихвате рестаурацију као могуће решење нестабилности суседне државе. Ове разлике су проистицале из процене могућих последица две опције. Рестаурација Хабзбурга је значила јачање сепаратистичких тежњи и слабљење Краљевине Југославије. Аншлус, пак, је виђен као први корак Немаца у даљем спуштању ка Трсту, те би Словенија неминовно била у опасности. Хрватски политичари се, услед своје опозиције према влади у Београду, нису јавно изјашњавали у погледу ових могућности. Спроведени аншлус донео је првобитно олакшање српској политичкој елити, јер је питање рестаурације Хабзбурга било скинуто са дневног реда. Међутим, убрзо су почеле да се јављају последице суседства са Трећим рајхом. Оне су биле јасно уочљиве већ током Судетске кризе, која је довела до потписивања Минхенског споразума.[2] [3] [4] Део аустријских хришћанскихсоцијалиста је пребегао на југословенску територију после аншлуса, и они су организовали своју мрежу са центром у Загребу. Ступили су у контакт са локалним Немцима преко др Фрица Хола, који је за своје активности добио сагласност Милана Стојадиновића, Антона Корошца и надбискупа Алојзија Степинца.[5]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nećak, Dušan (1995). Avstrijska legija II. Maribor: Založba Obzorja. ISBN 978-8637707646. 
  2. ^ Nećak, Dušan (1989). „Jugoslavija in anšlus”. Borec: revija za zgodovino, literaturo in antropologijo. 3—4: 445—448. 
  3. ^ Suppan, Arnold (1996). Jugoslawien und Österreich 1918-1938. Bilaterale Aussenpolitik im Europäischen Umfeld. Wien : München: Böhlau Verlag. ISBN 978-3-7028-0328-5. 
  4. ^ Мићић, Срђан (2010). Краљевина Југославија и аншлус Аустрије 1938. године. Београд: Службени гласник : Европски центар за мир и развој Универзитета за мир Уједињених нација. ISBN 978-86-519-0656-8. 
  5. ^ Luža, Radomír (1984). The resistance in Austria 1938-1945. Minneapolis: University of Minnesota Press. стр. 56, 61. ISBN 978-0-8166-6894-6.