Усмено предање

С Википедије, слободне енциклопедије

Усмено предање, или усмена традиција, је облик људске комуникације у којој се знање, уметност, идеје и културни материјал примају, чувају и усмено преносе са једне генерације на другу.[1][2][3] Пренос се одвија кроз говор или песме и може укључивати народне приче, баладе, епове, прозу или поезију. На овај начин је могуће да друштво преноси усмену историју, усмену књижевност, усмено право и друга знања кроз генерације без система писања, или паралелно са системом писања. Религије као што су будизам, хиндуизам, католицизам,[4] и џаинизам, на пример, користиле су усмену традицију, паралелно са системом писања, да би пренеле своје канонске списе, ритуале, химне и митологије са једне генерације на другу. [5][6]

Филип Вишњић (1767 — 1834)

Усмено предање подразумева информације, сећања и знање које су заједничке групе људи, током многих генерација; није исто што и сведочење или усмена историја.[1][7] У општем смислу, „усмена традиција“ се односи на подсећање и преношење специфичног, сачуваног текстуалног и културног знања путем вокалног исказа.[2] Као академска дисциплина, односи се и на скуп предмета проучавања и на метод којим се они проучавају.[8]

Проучавање усмене традиције разликује се од академске дисциплине усмене историје,[7] која је бележење личних сећања и историје оних који су доживели историјске ере или догађаје.[9] Усмена традиција се такође разликује од проучавања усменог говора, дефинисаног као мисао и њено вербално изражавање у друштвима у којима су технологије писмености (нарочито писање и штампа) непознате већини становништва.[10] Фолклор је врста усмене традиције, али знања која нису фолклорна су усмено преношена и тако сачувана у људској историји.[11][12]

Према Џону Фолију, усмена традиција је древна људска традиција која проналазимо у „свим крајевима света”.

Преношење[уреди | уреди извор]

Усмена традиција се суочава са изазовом тачног преношења и проверљивости тачне верзије, посебно када култури недостаје писани језик или има ограничен приступ алатима за писање. Усмене културе су користиле различите стратегије које то постижу без писања. На пример, јако ритмичан говор испуњен мнемотехничким уређајима побољшава памћење и памћење. Неколико корисних мнемотехничких средстава укључују алитерацију, понављање, асонанцу и пословичне изреке. Поред тога, стих је често метрички састављен са тачним бројем слогова или морае.[13][14] Стихови епа или текста су обично креирани тако да се дуги и кратки слогови понављају према одређеним правилима, тако да ако се направи грешка или ненамерна промена, унутрашњи преглед стиха открива проблем.[13] Усмена традиција се може пренети кроз представе и глуму, као што у савременом Камеруну показују Графији или Граслендери који изводе и држе говоре како би подучавали своју историју кроз усмену традицију.[15] Такве стратегије олакшавају пренос информација без писменог посредника, а могу се применити и на усмено управљање.[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Vansina, Jan: Oral Tradition as History (1985), reported statements from present generation which "specifies that the message must be oral statements spoken, sung or called out on musical instruments only"; "There must be transmission by word of mouth over at least a generation". He points out, "Our definition is a working definition for the use of historians. Sociologists, linguists or scholars of the verbal arts propose their own, which in, e.g., sociology, stresses common knowledge. In linguistics, features that distinguish the language from common dialogue (linguists), and in the verbal arts features of form and content that define art (folklorists)."
  2. ^ а б Oral Tradition Архивирано 2016-08-09 на сајту Wayback Machine, Encyclopædia Britannica, John Miles Foley
  3. ^ Ki-Zerbo, Joseph: "Methodology and African Prehistory", 1990, UNESCO International Scientific Committee for the Drafting of a General History of Africa; James Currey Publishers, ISBN 0-85255-091-X, 9780852550915; see Ch. 7; "Oral tradition and its methodology" at pages 54-61; at page 54: "Oral tradition may be defined as being a testimony transmitted verbally from one generation to another. Its special characteristics are that it is verbal and the manner in which it is transmitted."
  4. ^ „Catechism of the Catholic Church - The Transmission of Divine Revelation”. www.vatican.va. Архивирано из оригинала 2014-10-27. г. Приступљено 2020-01-15. 
  5. ^ Jack Goody (1987). The Interface Between the Written and the OralНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 110–121. ISBN 978-0-521-33794-6. 
  6. ^ Donald S. Lopez Jr. (1995). „Authority and Orality in the Mahāyāna” (PDF). Numen. Brill Academic. 42: 21—47. JSTOR 3270278. doi:10.1163/1568527952598800. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-01-01. г. Приступљено 2019-09-23.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  7. ^ а б Henige, David (1988). „Oral, but Oral What? : The Nomenclatures of Orality and Their Implications”. Oral Tradition. 3 (1–2): 229—238.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  8. ^ Dundes, Alan, "Editor's Introduction" to The Theory of Oral Composition, John Miles Foley. Bloomington, IUP, 1988, pp. ix-xii
  9. ^ „Oral History”. Архивирано из оригинала 20. 8. 2011. г. 
  10. ^ Ong, Walter, S.J., Orality and Literacy: The Technologizing of the Word. London: Methuen, 1982 pp. 12
  11. ^ Degh, Linda. American Folklore and the Mass Media. Bloomington: IUP, 1994, p. 31
  12. ^ Folklore in the Oral Tradition, Fairytales, Fables and Folk-legend Архивирано 2016-07-19 на сајту Wayback Machine, Julie Carthy (1984), The Oral Tradition, Volume IV, Yale University, Quote: "Folklore is said to be in the oral tradition. Dundes states that the most common criterion for a definition of folklore is its means of transmission that is, orally. He clarifies however that materials other than folklore are also orally conveyed. Therefore oral transmission itself is not sufficient to distinguish folklore from non-folklore."
  13. ^ а б Tatyana J. Elizarenkova (1995). Language and Style of the Vedic Rsis. State University of New York Press. стр. 111—121. ISBN 978-0-7914-1668-6. 
  14. ^ Peter Scharf (2013). Keith Allan, ур. The Oxford Handbook of the History of Linguistics. Oxford University Press. стр. 228—234. ISBN 978-0-19-164344-6. 
  15. ^ Oral tradition in African literature. Smith, Charles,, Ce, Chinenye. [Nigeria]. 4. 9. 2015. ISBN 9789783703681. OCLC 927970109. 
  16. ^ Crowley, David; Heyer, Paul (1999). Communication in History: Technology, Culture, Society (Third изд.). Longman Publishers USA. стр. 67. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Усмено_предање&oldid=26497915”