Фердинанд де Сосир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ferdinand de Saussure

Фердинанд де Сосир (фр. Ferdinand de Saussure; Женева, 22. новембра 1857. - Vufflens-le-Château крај Моргеса, 22. фебруара 1913.) је швајцарски лингвиста који је својим поставкама утемељио модерну лингвистику и дао темеље европском структурализму, лингвистичком правцу који се развио двадесетих и тридесетих година 20. века.

Биографски подаци[уреди]

Родио се у Женеви где је и одрастао. Сматран је талентованим и интелигентним младићем. Учио је латински, грчки и санскрт и разне друге курсеве на женевском универзитету, а дипломирао је на Лајпцишком универзитету 1876.. Две године касније у Берлину је у 22. години написао своје једино целовито дело Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Теза о примитивном вокалном уређењу у индоевропским језицима) којом је поставио темеље теорији ларингала.

Вратио се у Лајпциг и награђен је 1880. за свој докторат. Недуго потом преселио се у Париз где је предавао готски и старовисоконемачки. 1891. вратио се у Женеву, а на универзитету је предавао санскрт и индоевропеистику остатак свог живота. Од 1906. почиње предавати курс опште лингвистике и упоредне историје индоевропских језика све до своје смрти 1913.

1914. један женевски ученик и пријатељ пише да је живео попут усамљеника, да се удаљавао од људи и ћутао обузет размишљањима ради припремања предавања. За живота је имао мало пријатеља, а то су били лингвисти Мишел Бреал, Гастон Парис и Вилхелм Страјтберг.

Курс опште лингвистике[уреди]

Занимљиво је да он није написао књигу која га је прославила, а вероватно је уопште и није намеравао објавити. Књигу Cours de linguistique générale (Курс опште лингвистике) објавили су након његове смрти студенти користећи се белешкама с његових предавања. Били су то Шарл Бали и Албер Сеше. Курс се темељи на трима циклусима бележака из раздобља предавања у Женеви од 1877. до 1906. Након Сосирове смрти, Бреал и Страјберг су хтели објавити његова предавања, али су установили да није писао никакве писмене припреме, стога су прикупили белешке деветорице студената, које су биле неуједначене и непотпуне. Најдетаљније су биле Дегалиерове и Риедлингерове белешке, али промакле су им Константинове које је објавио Роберт Гедел 1957. године.

У том делу постоји пет темељних дихотомија:

  • језичка делатност (langage): језик (langue) - говор (parol)
  • језички знак: означитељ (signifié) – означеник (signifiant)
  • приступ: интерна лингвистика - екстерна лингвистика
  • перспектива: синхронија - дијахронија
  • односи: синтагматски односи - асоцијативни односи

Њој је Де Сосир придао и шесту дихотомију разликовања форме и супстанције.

Сосир је одредио предмет лингвистике и рекао да је то језик, објашњавајући притом дистинкцију језика и говора. По њему предмет неке науке мора бити устројство, а језик то јесте.

Управо је поглед на језик као устројство и структура, оно што је касније развило структурализам. По том правцу, задатак лингвиста јесте проучавање језика као динамичког система.

Литература[уреди]

  • Фердинанд де Сосир: Курс опште лингвистике
  • Glovacki-Bernardi et al.: Uvod u lingvistiku

Везе[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Фердинанд де Сосир