Фердинанд де Сосир
Фердинанд де Сосир (фр. Ferdinand de Saussure; Женева, 22. новембра 1857. - Vufflens-le-Château крај Моргеса, 22. фебруара 1913.) је швајцарски лингвиста који је својим поставкама утемељио модерну лингвистику и дао темеље европском структурализму, лингвистичком правцу који се развио двадесетих и тридесетих година 20. века.
Биографски подаци[уреди]
Родио се у Женеви где је и одрастао. Сматран је талентованим и интелигентним младићем. Учио је латински, грчки и санскрт и разне друге курсеве на женевском универзитету, а дипломирао је на Лајпцишком универзитету 1876.. Две године касније у Берлину је у 22. години написао своје једино целовито дело Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Теза о примитивном вокалном уређењу у индоевропским језицима) којом је поставио темеље теорији ларингала.
Вратио се у Лајпциг и награђен је 1880. за свој докторат. Недуго потом преселио се у Париз где је предавао готски и старовисоконемачки. 1891. вратио се у Женеву, а на универзитету је предавао санскрт и индоевропеистику остатак свог живота. Од 1906. почиње предавати курс опште лингвистике и упоредне историје индоевропских језика све до своје смрти 1913.
1914. један женевски ученик и пријатељ пише да је живео попут усамљеника, да се удаљавао од људи и ћутао обузет размишљањима ради припремања предавања. За живота је имао мало пријатеља, а то су били лингвисти Мишел Бреал, Гастон Парис и Вилхелм Страјтберг.
Курс опште лингвистике[уреди]
Занимљиво је да он није написао књигу која га је прославила, а вероватно је уопште и није намеравао објавити. Књигу Cours de linguistique générale (Курс опште лингвистике) објавили су након његове смрти студенти користећи се белешкама с његових предавања. Били су то Шарл Бали и Албер Сеше. Курс се темељи на трима циклусима бележака из раздобља предавања у Женеви од 1877. до 1906. Након Сосирове смрти, Бреал и Страјберг су хтели објавити његова предавања, али су установили да није писао никакве писмене припреме, стога су прикупили белешке деветорице студената, које су биле неуједначене и непотпуне. Најдетаљније су биле Дегалиерове и Риедлингерове белешке, али промакле су им Константинове које је објавио Роберт Гедел 1957. године.
У том делу постоји пет темељних дихотомија:
- језичка делатност (langage): језик (langue) - говор (parol)
- језички знак: означитељ (signifié) – означеник (signifiant)
- приступ: интерна лингвистика - екстерна лингвистика
- перспектива: синхронија - дијахронија
- односи: синтагматски односи - асоцијативни односи
Њој је Де Сосир придао и шесту дихотомију разликовања форме и супстанције.
Сосир је одредио предмет лингвистике и рекао да је то језик, објашњавајући притом дистинкцију језика и говора. По њему предмет неке науке мора бити устројство, а језик то јесте.
Управо је поглед на језик као устројство и структура, оно што је касније развило структурализам. По том правцу, задатак лингвиста јесте проучавање језика као динамичког система.
Извори[уреди]
- Фердинанд де Сосир: Курс опште лингвистике“
- Glovacki-Bernardi et al.: Uvod u lingvistiku
Везе[уреди]
- De Saussureovi tekstovi ((en))
Спољашње везе[уреди]
