Фуга (музика)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили појам у зидарству, погледајте чланак Фуга (зидарство).
Тактови 1-9 из Фуге бр. 2 у це-молу у три гласа Ј. С. Баха

Фуга (од лат. fuga — „бекство”) је композициони принцип у музици, који се остварује низањем музичких имитација. Фуга може бити једини композициони принцип у музичком делу, али структуре рађене по овом принципу се могу налазити и у другим музичким формама, попут кантата, миси, концерата или увертира. Термин фуга се користио још у 14. веку да означи музички канон, а касније и имитације. Своје данашње значење овај израз је добио у току 17. века. У доба високог барока, фуга је постала засебан музички облик. Не треба је мешати са фугирајућом мелодијом, што је стил песме популаризован и углавном ограничен на рану америчку музику (тј. нота облика или „светог харпа“) и музику западне галерије. Фуга обично има три главна дела: излагање, развој и завршни унос који садржи повратак субјекта у тоничком кључу фуге. Неке фуге имају рекапитулацију.[1]

Карактеристика фуге је комплексна разрада музичког мотива. Она почиње експозицијом у првом гласу, који други глас понавља за квинту више или кварту ниже. Остали гласови се уводе по сличном принципу. Најчешће их има 3 или 4. Фуге са два музичка мотива се називају двоструке фуге (постоје и троструке, четвороструке). Највећи мајстор компоновања фуга био је Јохан Себастијан Бах. У време после барока, фуга је сматрана застарелим музичким обликом. Неки од композитора новијег доба који су компоновали фуге су: Феликс Менделсон Бартолди (прелиди и фуге, опус 37), Жорж Бизе (шест фуга), Дмитри Шостакович (24 прелида и фуге за клавир, опус 87).

У средњем веку, термин је био широко коришћен за означавање било којег дела у канонском стилу; до ренесансе, почео је да означава специфично имитативна дела.[2] Од 17. века,[3] термин фуга описује оно што се обично сматра најпотпунијим поступком имитативног контрапункта.[4]

Већина фуга се отвара кратком главном темом, субјектом,[5] који затим звучи сукцесивно у сваком гласу (након што први глас заврши са навођењем субјекта, други глас понавља тему другом тоном, а други гласови се понављају на исти начин); када сваки глас заврши предмет, излагање је завршено. Након тога често следи повезујући одломак, или епизода, развијена из претходно слушаног материјала; даљи „уноси” субјекта се затим чују у сродним кључевима. Епизоде (ако је применљиво) и уноси се обично смењују до „коначног уласка“ субјекта, до када се музика вратила на почетни кључ, или тоник, који често прати завршни материјал, кода.[6][7][8] У том смислу, фуга је стил композиције, а не фиксна структура.

Ова форма је еволуирала током 18. века из неколико ранијих типова контрапунктних композиција, као што су имитативни ричеркари, капричо, канцоне и фантазије.[9] Чувени композитор фуга Јохан Себастијан Бах (1685–1750) уобличио је своја дела према делима Јана Питерсона Свилинка (1562–1621), Јохана Јакоба Фробергера (1616–1667), Јохана Пахелбела (1653–1706), Ђиролама Фрескобала (1583-1643), Дитриха Букстехуде (око 1637–1707) и других.[9] Са опадањем софистицираних стилова на крају барокног периода, централна улога фуге је опала, на крају је уступила место као сонатни облик и симфонијски оркестар је постао доминантан.[10] Ипак, композитори су наставили да пишу и проучавају фуге у различите сврхе; појављују се у делима Волфганга Амадеуса Моцарта (1756–1791)[10] и Лудвига ван Бетовена (1770–1827),[10] као и савремених композитора као што је Дмитриј Шостакович (1906–1975).[11]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Израз фуга настао је у претхоним вековима и потиче од француске речи fugue или италијанске fuga. Ово пак долази од латинске речи, такође fuga, која је и сама повезана и са fugere („бежати“) и fugare („јурити“).[12] Придевски облик је fugal.[13] Варијанте укључују fughetta (дословно, „мала фуга”) и fugato (одломак у фугалном стилу унутар другог дела које није фуга).[6]

Типови[уреди | уреди извор]

Једноставна фуга[уреди | уреди извор]

Једноставна фуга има само једну тему и не користи инверзни контрапункт.[14]

Двострука (трострука, четворострука) фуга[уреди | уреди извор]

Двострука фуга има два предмета који се често развијају истовремено. Слично, трострука фуга има три субјекта.[15][16] Постоје две врсте двоструке (троструке) фуге: (а) фуга у којој се други (трећи) субјект представља истовремено са субјектом у излагању (нпр. као у Моцартовом Реквијему у Де молу или фуги Бахове Пасакаље и фуги у Це молу, BWV 582), и (б) фуга у којој сви субјекти у неком тренутку имају своја излагања и они се комбинују тек касније (види, на пример, тропредметну фугу бр. 14 у Ф молу из Баховог Добро подешеног клавира Књига 2, или још познатије, Бахове фуге „Света Ана“ у Е дуру, BWV 552, трострука фуга за оргуље).[15][17]

Музички пример[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Benward, Bruce (1985). Music in Theory and Practice. 2 (3rd изд.). Dubuque: Wm. C. Brown Publishers. стр. 45. ISBN 0-697-03633-2. 
  2. ^ "Fugue [Fr. fugue; Ger. Fuge; Lat., It., Sp., fuga]." The Harvard Dictionary of Music (Cambridge: Harvard University Press, 2003)
  3. ^ „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.  for discussion of the changing use of the term throughout Western music history.
  4. ^ Ratner 1980, стр. 263
  5. ^ Gedalge 1964, стр. 7
  6. ^ а б "Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996). ISBN 0-19-280037-X Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Приступљено 2007-03-16. 
  7. ^ „Fugue, §1: A classic fugue analysed”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  8. ^ „Fugue | music”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2019-05-29. 
  9. ^ а б „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  10. ^ а б в „Fugue, §6: Late 18th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  11. ^ „Fugue, §8: 20th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  12. ^ "Fugue, n." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
  13. ^ "Fugal, adj." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
  14. ^ „Fugue, §5: The golden age”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  15. ^ а б „Double Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  16. ^ "double fugue" The Oxford Companion to Music, Ed. Alison Latham, Oxford University Press, 2002, Latham, Alison (2011). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-957903-7. Приступљено 2007-03-29. 
  17. ^ "Double Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996) Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Приступљено 2007-03-29. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]