Хорезмијска империја

С Википедије, слободне енциклопедије

Царство Хорезм на врхунцу моћи (1190—1220).

Царство Хорезм (енгл. Khwarazmian Empire)[1] је исламска држава која је владала западним делом средње Азије (данашњи Узбекистан и Туркменистан) у периоду од 1097. до 1231. када је пала под власт Монгола.[2] Оно је било културно турско-персијско[3] сунитско муслиманско царство које је владало великим деловима данашње Централне Азије, Авганистана и Ирана у приближном периоду од 1077. до 1231. године, прво као вазали Селџучког царства[4] и Каракитаја (западни династија Лијао),[5] а касније као независни владари, све до монголског освајања у 13. веку. Процењује се да се царство простирало на површини од 2,3 милиона квадратних километара[6] до 3,6 милиона квадратних километара[7] што га ефективно чини једним од највећих копнених империја у историји. Почетком 13. века, царство је било највећа сила у муслиманском свету. Царство, које је било по узору на претходно Селџучко царство, бранила је огромна коњичка војска састављена углавном од куманских Турака.[8]

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја[уреди | уреди извор]

Хорезм је област у средњој Азији, на доњем току реке Аму-Дарје (данашњи Узбекистан и Туркменистан). Најстарији археолошки остаци указују да је територија Хорезма била насељена још у неолиту, а први писани подаци о Корезму потичу из 6. века п. н. е. када је Хорезм (тада познат као грч. Χορασμία - Хорасмиа) ушао у састав Персијског царства као 16. сатрапија. 712. године Хорезм је пао под власт Арабљана и становништво је примило ислам, а 995. локални владар Мамун бен Мухамед (енгл. Abu'l-Ali Ma'mun ibn Muhammad) збацио је арабљанске емире и ујединио Хорезм у независну државу, поставши први шах (персијски назив за краља) Хорезма.[2]

Успон Хорезма[уреди | уреди извор]

У експанзији афганистанског султана Махмуда од Газнија (енгл. Mahmud of Ghazni, 999-1030), држава Мамунида (995—1017) је 1017. пала под власт Авганистана, а затим 1043. под власт Турака Селџука.[2]

Искористивши слабљење Селџука, Такаш Хваризмшах (енгл. Ala ad-Din Tekish, 1172-1200) ослободио се 1194. њихове власти и основао династију Хваризмшах (енгл. Khwarizmshah, 1097-1231), која је створила моћну државу Хорезм, од Каспијског мора до Персијског залива и од Кавказа до Хиндукуша, обухватајући данашњи Туркменистан, западни Пакистан, западни део Авганистана, Иран, северозападни део Ирака и северну Индију.[2]

Инвазија Монгола[уреди | уреди извор]

Царство Хорезм било је препрека најезди Монгола према западу. Да би се супротставио Монголима под Џингис-каном, шах Мухамед (енгл. Ala ad-Din Muhammad II, 1200-1220) дигао је 1220 на оружје све своје вазале, по неким изворима око 200.000 ратника, али је применом кордонског система одбране (одбрана читаве границе истовремено) дуж реке Сир-Дарје био ограничен на дефанзиву. Џингис-кан је са око 100.000 коњаника муњевито пробио граничну одбрану, а затим изоловао гарнизоне појединих градова и уништио их појединачно: убрзо је пала Бухара, а затим и престоница Самарканд. Тиме је био отворен пут Монгола према Европи, а територија Хорезма укључена је у састав Златне Хорде.[2]

Каснија историја[уреди | уреди извор]

Око 1360. Хорезм се отцепио од Златне Хорде, али га је 1379. покорио монголски освајач Тимур. У 15. веку на територији Хорезма основан је Хивински канат (Кива), који је у другој половини 18. века пао под власт царске Русије.[2]

Ала ал-Дин Мухамед[уреди | уреди извор]

Смрт Мухамеда II од Хваразма. Из Xами ал-тавариха autora Рашид ел Дин Хамаданa

Након што му је отац Текиш умро, наследио га је Мухамед. Године 1218, мали контингент Монгола је прешао границе у потрази за одбеглим непријатељским генералом. Након што га је успешно вратио, Џингис-кан је успоставио контакт са шахом. Џингис је желео да отвори трговинске односе, али пошто је чуо претеране извештаје о Монголима, шах је веровао да је овај гест само трик за инвазију на Хорезм.

Џингис је послао изасланике у Хорезм да нагласи своју наду у трговачки пут. Мухамед II је заузврат натерао једног од својих гувернера (Иналчука, свог ујака) да отворено оптужи странку за шпијунирање, заплени њихова богата добара и ухапси изасланика.[9]

Покушавајући да одржи дипломатију, Џингис је послао изасланство од три човека шаху, да би му дао прилику да се одрекне сваког знања о гувернеровим поступцима и да га преда Монголима на казну. Шах је погубио изасланике (опет, неки извори тврде да је један човек погубљен, неки тврде да су била сва тројица), а затим је одмах наложио са се монголска трговачка група (муслимана и монгола) погуби, а њихова роба заплени.[10] Ови догађаји су навели Џингиса да узврати снагама од 100.000 до 150.000 људи који су прешли Сир Дарју 1219. године и опљачкали градове Самарканд, Бухару, Отрар и друге. Убрзо је уследио Мухамедов главни град Гурганџ. Шах Мухамед II од Хорезма побегао је и умро неколико недеља касније на једном острву на Каспијском мору.

Туркан Хатун[уреди | уреди извор]

Теркен Хатун, заробљеник Монгола.

Уочи монголске инвазије, у Хорезмијском царству се развило двовлашће. Хорезмијац Мухамед II сматран је апсолутним владаром, али је велики утицај имала и његова мајка Туркан Хатун (Теркен Хатун). Туркан Кхатун је чак имала надимак: „Владар света“ (Худаванд-е Џахан), и још један због својих декрета: „Заштитница мира и вере, Туркан Велика, владарка жена оба света“. Туркан Хатун је имала засебан Диван, засебну палату и наредбе султана нису се сматрале ефективним без њеног потписа. Ова чињеница, заједно са њеним сукобима са Мухамедом II, могла је допринети немоћи Хорезмијског царства пред монголским нападом.

Џалал ад-Дин Мингбурну[уреди | уреди извор]

Џалал ал-Дин је био последњи од Хваразмшахова, који је владао остацима Хоразмијског царства и северозападне Индије од 1220. до 1231. Он је наводно био најстарији син Ала ад-Дина Мухамеда II, док је његова мајка била туркменска конкубина по имену Ај Чичек.[11] Због ниског статуса Џалал ал-Динове мајке, његова моћна бака и принцеза Кумана Теркен Хатун одбила је да га подржи као престолонаследника, већ је фаворизовала његовог полубрата Узлаг-Шаха, чија је мајка такође била Куманка. Џалал ал-Дин се први пут појављује у историјским записима 1215. године, када је Мухамед II поделио своје царство међу својим синовима, дајући југозападни део (део бивше Гуридске империје) Џелал ал-Дину.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Khwarazmian: definition”. Merriam Webster. n.d. Приступљено 21. 10. 2010. 
  2. ^ а б в г д ђ Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 539. 
  3. ^ C. E. Bosworth : Khwarazmshahs i. Descendants of the line of Anuštigin. In Encyclopaedia Iranica, online ed., 2009: "Little specific is known about the internal functioning of the Khwarazmian state, but its bureaucracy, directed as it was by Persian officials, must have followed the Saljuq model. This is the impression gained from the various Khwarazmian chancery and financial documents preserved in the collections of enšāʾdocuments and epistles from this period. The authors of at least three of these collections—Rašid-al-Din Vaṭvāṭ (d. 1182-83 or 1187-88), with his two collections of rasāʾel, and Bahāʾ-al-Din Baḡdādi, compiler of the important Ketāb al-tawaṣṣol elā al-tarassol—were heads of the Khwarazmian chancery. The Khwarazmshahs had viziers as their chief executives, on the traditional pattern, and only as the dynasty approached its end did ʿAlāʾ-al-Din Moḥammad in ca. 615/1218 divide up the office amongst six commissioners (wakildārs; see Kafesoğlu, pp. 5-8, 17; Horst, pp. 10-12, 25, and passim). Nor is much specifically known of court life in Gorgānj under the Khwarazmshahs, but they had, like other rulers of their age, their court eulogists, and as well as being a noted stylist, Rašid-al-Din Vaṭvāṭ also had a considerable reputation as a poet in Persian." Norman M. Naimark, Genocide: A World History (Oxford University Press, 2017), 20 "The Persian-speaking and Islamic Khwarezmian empire, which was founded in Central Asia south of the Aral Sea around its capital of Samarkand, and included such remarkable centers of trade and civilizations as Bukhara and Urgench, ..."
  4. ^ Rene Grousset, The Empire of the Steppes:A History of Central Asia, Transl. Naomi Walford, Rutgers University Press, 1991, page 159.
  5. ^ Biran, Michel, The Empire of the Qara Khitai in Eurasian history, (Cambridge University Press, 2005), 44.
  6. ^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 222. ISSN 1076-156X. Приступљено 12. 9. 2016. 
  7. ^ Rein Taagepera (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 497. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053. 
  8. ^ David Abulafia (2015). The New Cambridge Medieval History: Volume 5, C.1198-c.1300. стр. 610. 
  9. ^ Svat Soucek (2002). A History of Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 106. ISBN 0-521-65704-0. 
  10. ^ Man, John (2005). Genghis Khan: Life, Death and Resurrection (на језику: енглески). Bantam. стр. 176. ISBN 978-0-553-81498-9. 
  11. ^ Gundogdiyev, O. Historical and Cultural Heritage of Turkmenistan: Encyclopedic Dictionary. Istanbul. 2000. page 381. ISBN 9789759725600
  12. ^ Paul, Jürgen (2018). „Jalāl al-Dīn Mangburnī”. Encyclopedia of Islam - 3. стр. 142. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хорезмијска_империја&oldid=27676435”