Црква светих Срђа и Ваха

Из Википедије, слободне енциклопедије
Црква Светих Срђа и Ваха
Sergius and Bacchus Church February 2011.JPG
Некадашња црква светих Срђа и Ваха
Црква Светих Срђа и Ваха на мапи Турске
Црква Светих Срђа и Ваха
Црква Светих Срђа и Ваха
Локација на мапи Турске
Основне информације
Локација Истанбул, Турска
Координате 41°00′10″ СГШ; 28°58′19″ ИГД / 41.002778° СГШ; 28.971944° ИГД / 41.002778; 28.971944Координате: 41°00′10″ СГШ; 28°58′19″ ИГД / 41.002778° СГШ; 28.971944° ИГД / 41.002778; 28.971944
Религија сунизам
Архитектонски опис
Архитект(и) Исидор Милетски, Антемије Тралски
Тип архитектуре црква
Стил архитектуре рановизантијска архитектура
Почетак изградње 527.
Завршетак изградње 536.
Спецификације
Број минарета 1
Материјали цигла, гранит, мермер
Основа цркве

Црква светих Срђа и Ваха (грч. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου) односно Мала Аја Софија (тур. Küçuk Ayasofya Camii) некадашња је византијска црква (од почетка XVI века се користи као џамија) која представља један од најзначајнијих примерака рановизантијске архитектуре у Цариграду[1]. Подигли су је Јустинијан I (527565) и Теодора, највероватније између 530. и 533. године, за потребе Монофизита који су живели у Хормидасовом дворцу захваљујући царичиној наклоности коју су уживали. Црква има правоугаону основу са касније (такође у VI веку) додатим нартексом и високом осмостраном куполом која има 8 прозора и 16 ребара. У њеној унутрашњости се издвајају носећи стубови са украсном пластиком, као и галерија односно други спрат. Цркву је обновио Василије I (867886), највероватније након земљотреса 869. године[1], а током отоманског периода дозидани су јој минарет и отворени трем. Када је подигнута, делила је нартекс и зид, највероватније северни[1], са дворском црквом светих апостола Петра и Павла, коју је такође подигао Јустинијан I. Она је по изгледу вероватно подсећала на цркву у Студијском манастиру, а нестала је врло брзо након VI века. Црква Срђа и Ваха је, са друге стране, постала манастирско средиште, а о њеном значају говори и спис О церемонијама, византијског цара Константина Порфирогенита (913959), настао средином X века, у коме се помиње да је црква била повезана са Великим двором посебним ходником, којиме су цар и његова пратња стизали директно на њену галерију. Црква је била смештена у близини морског бедема на Мраморном мору, недалеко од хиподромског Сфендона.

Након слома великог словенског устанка, поразом код Пауна крајем 1072. године, његов вођа Константин Бодин (10811101) је као заробљеник послан најпре у Цариград, а потом у Антиохију. Током боравка у византијској престоници, био је затворен у цркви светих Срђа и Ваха[2].

Почетком XXI века, изведени су радови на обнови саме грађевине који су окончани крајем 2006. године. Током њих откривени су остаци оригиналног мермерног пода, као и делови конструкције, који су заштићени провидним плочама и данас су доступни јавности. Током радова на њеној санацији, уређен је и простор непосредно око ње, који је претворен у омањи парк. Сама грађевина се данас користи као џамија, али је отворена за посетиоце у доба када је муслимански верници не користе за молитве. Налази се на крају истоимене улице, а непосредно уз њу пролази железничка пруга.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Walking Thru Byzantium. Great Palace Region“ (2nd edition), İstanbul 2007. ISBN 978-9944-0994-0-0. (енглески) [1], Приступљено 30. 4. 2013.
  2. Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]