Константин Бодин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Бодин
Konstantin Bodin.jpg
Константин Бодин
Датум рођења Половина 11. века
Место рођења Црква светих Срђа и Ваха, Цариград
Византија
Датум смрти Пролеће 1099.
Место смрти Манастир Светих Срђа и Ваха, Скадар
Дукља
Династија Војислављевићи
Отац Михаило Војислављевић
Супружник Јаквинта
Потомство Михаило II и Ђорђе
Краљ Дукље, крунисан као цар Бугарске
Период Октобар 1081 - пролеће 1099.
Претходник Михаило Војислављевић
Наследник Вукан

Константин Бодин је био српски краљ од 1081. до 1099. године. Био је син краља Михаила Војислављевића. Током устанка из 1072. године носио је и титулу бугарског цара као Петар III.

Биографија[уреди]

Живот[уреди]

Бодин је Цариграда, из манастира Светог Серђа и Ваха, у којем је био заточен пребачен у Антиохију, па га је његов отац уз помоћ млетачких трговаца избавио и вратио у Дукљу.[1] На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо. У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према спорозуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа. Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није учврстио. Његов стриц Радослав представљао му је противника, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи, а стрица Радослава поставио као управника Травуније. Затим је уз помоћ Нормана, покренуо низ освајачких похода у унутрашњости. Заузео је Србију и Босну око 1083. године. У Босни је на престо поставио кнеза Стефана, а у Србији тј. Рашкој двојицу жупана са његовог двора, Вукана и Марка. Тако је Дукља под Бодином, системом вазалних држава, проширила своју утицај на скоро све српске земље. Бодин је после 1085. године уз помоћ Нормана, наставио рат са Византијом који је потрајао све до 1090. године. Тада је у једној бици коначно потучен и заробљен.

Бодин је освојио Драчку префектуру 1085. а изгубио ју је 1102. док је Босну и Рашку освојио 1082. године. У Босни је ставио Стефана, а у Рашкој Марка и Вукана.

Већ после годину дана Бодин је поново био на слободи, и спреман за даље акције, али од пораза 1090. никада се није потпуно опоравио. Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих може да има више од 15 година, то је било толико опасно, да у случају, ако би краљ умро док не достигну зрелост, синови ће изгубити власт над државом, и то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али приговара против признања краљевског суверенитета. Када је, заједно са братом Градиславом и његовим сином био у Скадру, краљица је инсистирала да их Бодин ухапси и пошаље у затвор. Бранислав је убрзо након тога умро.

Од 1092. до 1096. Константин је опседао византијски Дубровник у који су се склонили његови рођаци за које је веровао да му угрожавају врховну власт. Сукоб између владарске куће Дукље, био је узрокован највероватније и византијском дипломатијом која је помогала синовима Бодиновог стрица Радослава. Иако није успео да заузме Дубровник, Бодин га је блокирао изградњом куле на прилазу у град, који ће од тога трпети све до Бодинове смрти у пролеће 1099. године.[2] На крају владавине у 1096/1097 године Бодин је био у својој престоници Скадру, кад су пролазили крсташи, који су под вођством Ремона Тулуског прошли кроз Далмацију на путу у Цариград. Крсташи су стигли до главног града када је после 40 дана, нису имали више залиха хране. Константин Бодин, у замену за скупе поклоне, дозволио је Ремону да слободно, купује на градским трговима.

Пролазак крсташа кроз Дукљу.

Због зиме, те године трговци Скадра су, међутим, морали имати довољну количину хране. Такође је немогуће изоставити, да је Бодин, због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао је да се послужи као Реимонов доушник.[3]. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина. Убрзо после тог догађаја, он је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година. [4]

Учешће у устанку из 1072/3. године[уреди]

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља , најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир Светог Сергија одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Византијом[5].

Владавина[уреди]

На царски престо попео се 1081. године Алексије Комнин. У годинама унутрашњих борби, намесник Драча био је Мономахит. Алексије га је сменио по доласку на власт, а Мономахит се склонио код дукљанског владара што није сметало Алексију да их прими као своје савезнике. Михаило се априла 1081. године повезао са Норманима у Барију оженивши свога сина ћерком Архирица, истакнутог норманског присталице. У то време долази до напада Роберта Гвискарда који је за своју прву мету на Балкану изабрао Драч. Уз Гвискарда је пристао Дубровник и Сплит док су албанске вође, Бодин и Млетачка пристале уз Алексија. У борбама око Драча био је присутан и Бодин, али није се укључио у сам сукоб. По освајању града се повукао са својом војском што је утицало да се повуче и рањени Алексије. У даљем напредовању Гвискард заузима Скопље, а напада и Охрид. Бодин је можда искористио неприлике Византије да збаци царску врховну власт. Непоуздани Барски родослов каже да је заузео Рашку и Босну и да је за жупане поставио два своја дворанина: Вукана и Марка, а у Босни Стефана[6].

Гвискард је принуђен да се 1082. године врати у Италију, а његовог сина Боемунда Византинци потискују. Венецијанци заузимају Драч. Гвискард је поново напао, али је умро 1085. године. У Барском родослову забележен је податак о Бодиновом освајању Дубровника и подизању једне куле која се касније називала „кула краља Бодина“. У Бодиновој политици значајну улогу имао је град Бар што се види из његовог настојања да епископија у Бару добије ранг архиепископије. За то се обратио папи Клементу III, а не Гргуровом наследнику Урбану II . Клемент је 1089. године издао булу којом је одобрио употребу надбискупског палија од стране дукљанског архиепископа Петра и одредио које су му епископије подређене (11 епископија). Неке од њих су отргнуте архиепископу Дубровника, а неке архиепископу Драча.

Бодин се након завршетка рата сукобио са дуксом Јованом Дуком. У једној од већих битака Дука је заробио Бодина. Није познато где се и када одиграла битка ни како се Бодин ослободио. Вођена је између 1085. и 1090. године. Бодин се у изворима помиње још једном, када је у Скадру пријатељски дочекао део крсташа који су 1096/7. године под Рајмундом Тулушким пролазили преко Балкана[7].

Смрт[уреди]

Претпоставља се да је Константин Бодин умро у 1101-1102 години, мање него у 1106-1107. Извор за таквав датум помиње се код Попа Дукланина, пише да је владао 26 година и 5 месеци. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадара. После његове смрти земља је потонула у грађански рат, где је борба за трон преузео брат Бодина, као и представници родова владајуће династије које воде порекло од Бодиновог стрица Радослава.[8][9][10]

Стварање архиепископије[уреди]

У то време, Бодин је успоставио архиепископију у својој земљи. Епархије, који се налазе у оквиру краљевине, су биле најмање у три метрополе: Сплит, Бар, вероватно и у Дубровнику, а може бити и у Охриду. Таква ситуација није довољно спровођења са политиком, црквом и захтевала је ред. 1088. године, Бодин је затражио од папе, Климента III (признат, онда за антипапу) стварање метрополе у Бару. Мотивима, о којима је причао, нису били јасни. Може ући у став да Климент III у Византији није хтео стварање метрополе Барске архиепископије и Сплита или је то случајност. 8. јануара 1089. године добио је од Климента III булу о оснивању новог црквеног метрополиса са капиталом у Бару, то се Бодину свидело. Документ указују на то да је Климент III знао сложеност црквених односа на овој територији, и дао је метрополе, да обезбедио њену максималну трајност. Була се одражавала, у складу вероватно, са предлозима Бодина и епископа Петра из Бара. Архиепископије у Бару су биле само предмет епархије: Котор, Улцињ, Свач, скадарске долине, Дриваст, покрајине Босне, Србија и Требиње. Није јасно зашто надлежност епархије није била заступљена у Захумљу.[11]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Војислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Самуило (цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. ?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Бодин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодосије Мономах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ? Мономахина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Fine, The Early Medieval Balkans стр: 214
  2. Fine, The Early Medieval Balkans стр: 221 и 229
  3. Fine, The Early Medieval Balkans стр: 94
  4. Тибор Живковић, ’’Србија и суседи – бурна времена XI века’’, 2007.
  5. Историја српског народа 1, pp. 190-192
  6. Историја српског народа 1, pp. 194
  7. Историја српског народа 1, pp. 195-196
  8. Тибор Живковић: Два питања из времена владавине краља Бодина, Зборник радова Византолошког инситута XLII, 2005. страна 56, Приступљено 8. 4. 2013.
  9. Leśny (1989). стр. 110.
  10. Słownik. стр. 141.
  11. Leśny (1989). стр. 89-92.

Литература[уреди]

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Михаило Војислављевић
Краљ Дукље и Србије
(око 1081.-око 1101.)

Наследник:
Михаило II и Вукан
Претходник:
Петар Дељан
Титуларни цар Бугарске
(1072.)
Наследник:
Петар IV