Константин Бодин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бодин
Konstantin Bodin.jpg
Константин Бодин
Пуно име Константин Бодин
Датум рођења Половина 11. века
Место рођења Дукља
Датум смрти Пролеће 1101.
Место смрти Скадар
Дукља
Гроб Манастир Светих Срђа и Ваха, Скадар
Династија Војислављевићи
Отац Михаило Војислављевић
Мајка Михаилова прва жена
Супружник Јаквинта
Потомство Михаило, Ђорђе, Арлирица и Томо
Краљ Дукље, крунисан као цар Бугарске
Период Октобар 1081 - пролеће 1101.
Претходник Михаило Војислављевић
Наследник Вукан

Константин Бодин је био српски краљ од 1081. до 1101. године. Био је син краља Михаила Војислављевића. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије. Током устанка из 1072. године носио је и титулу бугарског цара као Петар III. На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо.

Захваљујући војној сили, Бодин је баш у доба (1081 - 1085) успео да наметне врховну власт у Босни и Рашкој. Према Попу Дукљанину, у Рашкој је поставио Марка и Вукана, а кнеза Стефана у Босни. После ових победа између Бодина и Вукана је створена сарадња против Византије.

Од јужнословенских владара једини је Бодин који је имао високу титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у 1101-1102 години, мање него у 1106-1107. Извор за такав датум помиње се код Попа Дукљанина, пише да је владао 26 година и 5 месеци. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра.

Биографија[уреди]

Рани живот[уреди]

Грб династије Војислављевића.

По Летопису попа Дукљанина, Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила, четири из другог брака. Бодинова су браћа Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил и Мирослав, а полубраћа из другог Михаиловог брака с рођаком византијског цара Константина IX. Константина IX су Доброслав, Петрислав, Нићифор (Никефор) и Теодор.[1] Постојао је ту и извесни Радослав, али непознато је да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц.

Бодин је себе називао царем, и то се није допадало Византијском цару. Константин Бодин предводио је Србе у Поврадрарју против Византије и приликом победе над устаницима, Византијци су успели да заробе и Бодина. Уз то, продрли су и освојили Рашку, у којој је тада, као вазал дукљанском (званично српском) краљу Михаилу владао жупан Петрислав. Цар је Бодина заточио у манастиру Светог Серђа и Ваха. Бодин је Цариграда, из манастира Светог Серђа и Ваха, у којем је био заточен пребачен у Антиохију, па га је његов отац уз помоћ млетачких трговаца избавио и вратио у Дукљу. Док је Бодин био у заробљеништву, његова браћа су се договорила да он наследи Михаила након његове смрти. Али, будући да је био у заробљеништву, уместо њега на кратко време владао је његов рођак Радослав. Када је Бодин ослобођен, Радослав му је на управу дао будванску и грбљанску жупу, али не и трон. Када је Бодин кренуо да припрема војску да свргне Радослава, Радослав се повукао у Требиње, где је и умро. Народ је признао Бодина за владара, али не и Радослављеви потомци: Бранислав, Градислав, Хвалимир, Стањега, Кочопар, Гојислав, Доброслав и Пизњека. Сукоб између Бодинових присталица и Радослављевих потомака завршио се захваљујући барском архиепископу Петру, који их је измирио.[1]

За време краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су били заповедници војних одреда од преко 100 ратника, у које су то доба владари поверавали цивилне односе различите садржине.[2]

Бодинова опсада Дубровника[уреди]

Бодиново даровање.

Од 1092. до 1096. Константин је опседао византијски Дубровник у који су се склонили његови рођаци за које је веровао да му угрожавају врховну власт. Сукоб између владарске куће Дукље, био је узрокован највероватније и византијском дипломатијом која је помогала синовима Бодиновог стрица Радослава. Иако није успео да заузме Дубровник, Бодин га је блокирао изградњом куле на прилазу у град, који ће од тога трпети све до Бодинове смрти у пролеће 1101. године. У Дубравничкој повељи из 1100. године, Бодин је Дурбровнику поклонио цркву Светог Мартина у Шумету.[3] У Бодиновој повељи пише:

ВикицитатиУ име господа нашег Исуса Христа године од утемељења хиљаду стоте, индикције осме. Потврђује се ова повеља и непокретно имање од мене, божјом милошћу краља Бодина: Нека је свима знано да место Св. Мартин са свим поседима и виноградима који се налазе на томе месту дајемо манастиру светога Бенедикта, да имају допуштење монаси да га заувек уживају и да немају неприлика ни од кога нас данашњих и будућих...”

Сусрет са крсташима[уреди]

На крају владавине 1096/1097 године, Бодин је био у својој престоници Скадру, кад су пролазили крсташи, који су под вођством Ремона Тулуског пролазили кроз Далмацију, на путу у Цариград. Крсташи су стигли до главног града, кад после 40 дана, нису имали више залиха хране. Константин Бодин, у замену за скупе поклоне, дозволио Ремону да слободно, купује на градским трговима.

Пролазак крсташа кроз Дукљу.

Због зиме, те године трговци Скадра су, међутим, морали имати довољну количину хране. Такође је немогуће изоставити, да је Бодин, због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао да се послужи као Реимонов доушник. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина. Убрзо после тог догађаја, он је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година.[4]

Стварање архиепископије[уреди]

Климентова була.

Краљевска титула Константина Бодина, била је наслеђена на лаган начин, али је за пуноћу државност сувреренитета био значајан црквени ранг државе. За сваку државу је тада био важан верски центар у земљи, јер је то деловало на снажан кохезиони чинилац. Барски епископи су били незадовољни када се Дубровнички ранг подигао на архиепископију. Бодин се тада обратио папи да уздигне Бар на архиепископију. 1089. од папа је издао своју булу Барском архиепископу и одобрио му је да поседује архиеписког огртача. Тада су створиле епископије: Дукље, Бара, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, а затим Србије, Босне и Травуније. На овим бискупијама је полагао право и дубровнички надбискуп, што је довело до скуоба. Бискупија није била пуно проширена у Рашкој и Босни, што указује да није било пуно католика.[5]

Проблем титулације и назив државе[уреди]

Једини члан династије Војислављевића чија се држава у којој је владао називала Дукља био је Стефан Војислав, у периоду од 1018. до 1034. Друга Војиславова држава, која је обухватала и Травунију, Хум и Подгорје, већ се звала Србија, како је званична титула Стефана Војислава била "кнез Србије" у том периоду. Михаило је такође имао титулу "кнеза Срба", али и "протоспарат Срба", а након 1078 "краљ Трибала и Словена", а Византинци су за Србе користили егзоним Трибал, о чему сведоче Никефор Григора, Јован Кантакузин и Лаоник Халкокондил. Ана Комнина Михаила такође зове "Егзарх Србије" Бодин је на почетку владавине такође имао титулу "протоспарата Срба", али након поновног успостављања краљевине 1085, "краљ Срба". Стога, Бодинова држава се вероватно није ни звала Дукља, већ Србија.

Ипак, новије студије показују да је титула Константина Бодина вероватно заправо била "Краљ Дукље и Србије" [6] То се на неки начин може објаснити померањем епицентра српске културе из Дукље назад у Рашку, тако да није више само Дукља имала права да се назове једноставно "Србијом". Плус, Рашка није била "дукљанска" територија, него само њен вазал. Тако да је Бодиново право да своју државу назове једноставно "Србија" полако опадало.

Учешће у устанку из 1072/73. године[уреди]

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.

Бодиново учешће у устанку.

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.[7][4]

Владавина[уреди]

На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо. Антипапа Клемент III 8. јануара 1089. године је већ потврдио његову краљевску круну.[8] Цитира у писму:

Викицитатиregis Bodini gloriossimi

У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа. Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није учврстио. Његов стриц Радослав представљао му је противника, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи, а стрица Радослава поставио као управника Травуније. Затим је уз помоћ Нормана, покренуо низ освајачких похода у унутрашњости. Заузео је Рашку и Босну око 1083. године. У Босни је на престо поставио кнеза Стефана, а у Рашкој двојицу жупана са његовог двора, Вукана и Марка. Тако је Дукља под Бодином, системом вазалних држава, проширила своју утицај на скоро све српске земље. Бодин је после 1085. године уз помоћ Нормана, наставио рат са Византијом који је потрајао све до 1090. године. Тада је у једној бици коначно потучен и заробљен.[4]

Бодин је освојио Драчку префектуру 1085. а изгубио ју је 1102. док је Босну и Рашку освојио 1082. године. У Босни је ставио Стефана, а у Рашкој Марка и Вукана.

[9]

Већ после годину дана Бодин, је поново био на слободи, и спреман за даље акције, али од пораза 1090. никада се није потпуно опоравио. Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих може да има више од 15 година, то је било толико опасно, да у случају, ако би краљ умро док не достигну зрелост, синови ће изгубити власт над државом, и то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али приговара против признања краљевског суверенитета. Када је, заједно са братом Градиславом и његовим сином био у Скадру, краљица је инсистирала да их Бодин ухапси и пошаље у затвор. Бранислав је убрзо након тога умро.[4] Бодин, још као мали, предводио је Дукљане у бојеве, скупа са братом Владимиром. На царски престо попео се 1081. године Алексије Комнин. У годинама унутрашњих борби, намесник Драча био је Мономахит. Алексије га је сменио по доласку на власт, а Мономахит се склонио код дукљанског владара што није сметало Алексију да их прими као своје савезнике. Михаило се априла 1081. године повезао са Норманима у Барију оженивши свога сина ћерком Архирица, истакнутог норманског присталице. У то време долази до напада Роберта Гвискарда који је за своју прву мету на Балкану изабрао Драч. Уз Гвискарда је пристао Дубровник и Сплит док су албанске вође, Бодин и Млетачка пристале уз Алексија. У борбама око Драча био је присутан и Бодин, али није се укључио у сам сукоб. По освајању града се повукао са својом војском што је утицало да се повуче и рањени Алексије. У даљем напредовању Гвискард заузима Скопље, а напада и Охрид. Бодин је можда искористио неприлике Византије да збаци царску врховну власт. Непоуздани Барски родослов каже да је заузео Рашку и Босну и да је за жупане поставио два своја дворанина: Вукана и Марка, а у Босни Стефана.[10][4]

Гвискард је принуђен да се 1082. године врати у Италију, а његовог сина Боемунда Византинци потискују. Венецијанци заузимају Драч. Гвискард је поново напао, али је умро 1085. године. У Барском родослову забележен је податак о Бодиновом освајању Дубровника и подизању једне куле која се касније називала „кула краља Бодина“. У Бодиновој политици значајну улогу имао је град Бар што се види из његовог настојања да епископија у Бару добије ранг архиепископије. За то се обратио папи Клементу III, а не Гргуровом наследнику Урбану II . Папа Клемент III је 1089. године издао булу којом је одобрио употребу надбискупског палија од стране дукљанског архиепископа Петра и одредио које су му епископије подређене (11 епископија). Неке од њих су отргнуте архиепископу Дубровника, а неке архиепископу Драча.[1]

Освајање Рашке, Босне и Драча[уреди]

Дукља пре Бодинових освајања.

Захваљујући војној сили, Бодин је баш у доба (1081 - 1085) успео да наметне врховну власт у Босни и Рашкој. Према Попу Дукљанину, у Рашкој је поставио Марка и Вукана, а кнеза Стефана у Босни. После ових победа између Бодина и Вукана је створена сарадња против Византије. После повлачења Нормана (1085) намесник Драча, Јован Дука, почео је контраофанзиву против Вукана и Бодина. Успео је да освоји неке тврђаве, које је српски жупан запосео, а у једној бици је потукао и заробио Бодина (око 1090). Вукана у Рашкој, Стефан у Босни и жупан Захумља ухватили су прилику анархије у држави да прогласе независност од Бодина 1091. године. И ако се Бодин вратио на престо касније исте године, владао је само територијом Дукље и Травуније. Бодин је ослобођен од заробљеништа, али под условом да служи Византији. Требао је признати Византијску власт у држави, а неке градове је и морао предати Византији. Од тада, Дукља као центар Срба почиње да слаби, а после и овога Бодин није представљао велику опасност Византији.[11]

Подела државе[уреди]

Подела Бодинове државе.

Територија је била подељена између краљеве браће и синова. Једна извршена подела је могла постати трајна, као што се Србија поделила на Босну и Рас у виду географске области, а касније у виду државе. Подела државе је имала јак утицај у Дукљи, али извршена подела није била трајна. Владар је имао право да државне територије да на управу члановима своје породице, али да притом задржи врховни власт у држави. Тако су у неким областима владали браћа или синови. То се јављало још и код Михаила. Када је избавио сина Бодина из заробљеништва

Викицитати „поново му повери врховну власт”

— Скиличин Настављач

То нам указује да је Бодин већ седамдесетих година владао неким територијама Дукље. Једино се тиме може објаснити његова самосталност политичке делатности док му се отац налазио у животу.[12]

Око 1112. године, у Дукљи долази до грађанског рата[13] и тада се држава дели на:

Јачање Раса[уреди]

Вуканова освајања.

На слабљење Дукље утицало је нагло јачање Рашке. Требало је да прође 100 година док је земља Раса са суседним крајевима прерасла у државну заједницу, за који ће бити и умешано име Србије. Византија се још 1091. прибојавала заједничких напада Бодина и Вукана, а касније само од Вукана. Било је разлога, јер је Вукан вршио притисак на правцу Косова, па су његови ратници продирали на византијску територију. Да би спречили упаде Алексије I Комнин (1081-1118) утврдио је погранични појас 1092. године, на сектору који се звао „Зигос”, који се простирао између византијског Липљана на југу и српског Звечана на северу. Граница је била слабо утвђена, па ја Вукан 1093. године продрао до Липљана и запалио га. Византијски цар је успео да спречи даљи продор. Вукан није хтео да послуша Византинце, а на крају их је и претукао. Вукан је и даље ратовао, па је заузео Липљан и опустошио околину града. Тада је кренуо према Скопљу, где је њега опустошио па је кренуо на Врање, што је исто и њему урадио. Вукан се усмерио на правцу истока, па је запосео трајно долине Лаба, Топлице и Расине. После успешног продора на исток, Границе Расе су се помериле из долине Ибра низ Топлицу до обала Јужне Мораве.[14]

Бодинов печат[уреди]

Печат Бодина је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу, а јавности је показан 2008. године. Откриће представља прворазредни догађај за проучавање црногорске сфрагистике, средњовековне и целе црногорске културе.

На предњој страни се налазе груди Светога Теодора, који у десној руци држи скопље, а у левој штит, у чијем је средишту бисер од којег се према рубовима штита шире зраци.

Бодинов печат.

Оштећен кружни натпис на грчком би се превео:

Викицитати „Константин, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије”

А оригинал:

Викицитати „καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας (καὶ) Σερβ(ίας)”

Титула протосеваста[уреди]

Од јужнословенских владара једини је Бодин који је имао високу титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина.

Током XII века, ова титула је додељивана блиским сродницима самог цара, а понекад и синовима севастократора, док је касније њен значај опао и она се у XIV веку помиње између титула великог логотета и пинкерна.

Смрт[уреди]

Претпоставља се да је Константин Бодин умро у 1101-1102 години, мање него у 1106-1107. Извор за такав датум помиње се код Попа Дукљанина, пише да је владао 26 година и 5 месеци. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадара. После његове смрти земља је потонула у грађански рат, где је у борби за трон преузео брат Бодина, као и представници родова владајуће династије које воде порекло од Бодиновог стрица Радослава.[15]

Наслеђе[уреди]

Ђорђе, Бодинов син, је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). Са својом мајком Јаквинтом је покушао обновити државу, али није успео. Византија је то спречила и урадила војни напад на Дукљу, где је био освојен Скадар и војска је успела да зароби Ђорђа и да га одведе у Цариград.[16]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Војислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Самуило (цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. ?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Бодин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодосије Мономах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ? Мономахина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Михаило Војислављевић
Краљ Дукље и Србије
(око 1081.-око 1101.)

Наследник:
Михаило II и Вукан
Претходник:
Петар Дељан
Титуларни цар Бугарске
(1072.)
Наследник:
Петар IV