Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Константин Бодин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бодин
Konstantin Bodin.jpg
Портрет краља Бодина
Пуно име Константин Бодин Војислављевић
Датум рођења c.1050.
Место рођења Дукља
Датум смрти c.1099.
Место смрти Скадар
Дукља
Гроб црква Св. Сергеја и Вакха
Династија Војислављевићи
Отац Михаило Војислављевић
Супружник Јаквинта Баријска
Потомство Михаило II Војислављевић, Ђорђе Бодиновић, Архириз и Тома
Цар Бугарске
Период септембар/октобар 1072 — јануар 1073.
Краљ Дукље
Период 1081c.1099.
Претходник Михаило Војислављевић
Наследник Михаило II Војислављевић

Константин Бодин (буг. Константѝн Бо̀дин [Konstantìn Bòdin]) био је српски краљ од 1081. до 1099. године и први Србин крунисан за цара 1072. године. Био је син краља Михаила Војислављевића. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије. Током устанка из 1072. године носио је и титулу бугарског цара као Петар III (буг. Петър III [Petŭr III]). На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо.

Од јужнословенских владара једини је Бодин који је имао високу титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у 1101-1102. години, мање него у 1106-1107. Извор за такав датум помиње се код Попа Дукљанина, пише да је владао 26 година и 5 месеци. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Новија истраживања су показала да је умро у 1099. години.

Младост

По Летопису попа Дукљанина, Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила, четири из другог брака. Бодинова су браћа Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил и Мирослав, а полубраћа из другог Михаиловог брака с рођаком византијског цара Константина IX су Доброслав, Петрислав, Нићифор (Никефор) и Теодор.[1] Постојао је ту и извесни Радослав, али непознато је да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072 — 1075 године.[2] Ана Комнин потврђује тај податак будући да се 1081. године, превртљиви дука Драча, Мономахат, на вест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио код Бодина и Михаила.[3] Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа била мртва. Отуда Дукљанин о смрти Бодинове браће доноси тачан податак.[4]

Бодин је још као младић предводио дукљанску војску током рата са Византијом 1072 — 1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.[4][2]

За време краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су били заповедници војних одреда од преко 100 ратника, у које су то доба владари поверавали цивилне односе различите садржине.[5]

Учешће у устанку из 1072/73. године

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.

Бодиново учешће у устанку.

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбеснело цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.[6][7][8][9]

Владавина

Савез са Норманима и освајања

На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо. Антипапа Клемент III 8. јануара 1089. године је већ потврдио његову краљевску круну.[10] Цитира у писму:

regis Bodini gloriossimi

У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа.[11] Ана Комнин то образложује са разлогом. То је зато што је Бодин прво хтео да биди да ли ће да византијска војска да изгуби па да се повуче, што се и десило, али је зато слао снаге да узнемиравају Нормане. Заиста се византијска војска код Драча распала, јер су се помоћни турски одреди разбежали, а ни сам цар није хтео да учествује у бици, јер је био рањен, а ни Бодин није хтео да се придружи у борбу.[12] Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није учврстио.[13][14]

Ипак су се ти догађаји десили после неколико месеци после очеве смрти, а Бодинов стриц Радослав, који је тада управљао Травунијом и Захумљем, представљао му је опасност за наследство престола, па је то и још један разлог зашто је повукао војску, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи. Поп Дукљанин записује да је Михаила наследио Радослав и када је наследио престо сазнао је да је Бодин жив и да је заточен у Антиохији из које је био уз помоћ спретних људи извучен. Радослав је Бодину дао Грбаљ и Будву, али се 16. године Радослављеве владавине побунио и узео престо уз помоћ своје браће, а Радослав се повукао у Требиње где је умро у дубокој старости.[15][16]

Владавину краља Радослава не записују други извори. Ана Комнин јасно помиње да је 1081. године, године које је и Михаило умро, Бодин био савладар. Његове владавина не може хронолошки да се уметне, једино ако се подразумева савладарство са Михаилом, када је Бодин отишао у рат 1081. године и оставио Радослава да влада својим областима Травунијом и Захумљем. Вероватно је и зато повукао своју војску из Драча да би завршио сукоб са Радославом, који је вероватно завршен већ 1082. године.[17][18]

Држава Нормана и Краљевина Дукља

Изгледа да Бодин ова освајања није вршио ради стицања привремене превласти или ратног плена, већ је то последица дугорочне планиране стратегије, која се вероватно развијала у Бодиновој глави још од пораза 1072. године, вероватно му је то дало одлуку на који начин управљати освојеним земљама. Тако је Боддин, крунисан за бугарског цара, доживео издају Ђорђа Војтеха, бугарског бољара који га је позвао у устанак против Ромеја. Изгледа да Бодина током ове кампање становници тих области нису сматрали да легетатимног владара. Потврда о овоме би се могла наћи у томе да је крштено име Константин хтео да промени у Петар, највероватније зато што се Симеонов син звао Петар, како би задобио симпатије становника на тим просторима. Освајања 1083. године требали су да имају стални карактер, а да би се то постигло морало се другачије поступити по освојеним територијама, зато је 1083. године поставио двојицу жупана из Дукље, Стефана у Босни и Вукана и Марка и Рашкој, и да томе успоставе нову династију.[19][20] И како дукљанин пише, заклели су се да ће поштовати њега, његове синове и наследнике.[19] Изгледа да Стефан није рођен у Дукљи, већ је био домаћи великаш, који је требао да помогне Бодину у Босни.[21]

Напад на Драч

Пошто је Бодин 1083/1084. године завршио освајања према унутрашњости и држећи јако своје вазале у Рашкој и Босни, окренуо се ка јужној граници. Нормани су се и даље јако држали у Драчу, што је и било омогућило Бодину да освоји Рашку и Босну. Преко своје жене Јаквинте, Норманке и Барија, успео да преговара са Норманима и да склопи савез. Јула 17. 1085. године Робер Гвискард је изненада умро и расуло које је настало између Норама, што је довело до безвлашћа на јужној граници Дукље, што је Бодину омогућило да осваја територије у правцу Драча, и како Дукљанин пише, освојио је и сам град Драч.[22][23] Међутим Византици су решили све проблеме и кренули у противофанзиву. Ана Комнин наводи да је Јован Дука, шурак цара Алексија, добио јаку војску како би победио Далмате у Драчу тј. Бодина, јер је Бодин освајао градове и трговишта и прикупљао их својим територијама. Јован Дука је успео да заузме тврђаве које су припадале Вукану, да би накрају победио и заробио Бодина.[24] Ана Комнин наводи да је Бодин био ратоборан и пун подлости, јер је нападао стално најближа трговишта и градова, иако је и сам хтео да обнови добре односе са Византијом.[25] Тај епитет је добио дипломатском активношћу против византијских интереса.[26]

Када је Јован Дука око 1090. године поразио и заробио Бодина, он се врло брзо нашао на слободи. Овог пута је скопљен мир којим је Бодин био обавезан да врати Византији све поседе са драчког темата. Већ 1091. године, Бодин је хтео да прекрши договор, као и његов вазал Вукан,[27] али се овог пута преусмерио ка византијском Дубровнику.[28]

Већ после годину дана Бодин, је поново био на слободи, и спреман за даље акције, али од пораза 1090. никада се није потпуно опоравио. Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих може да има више од 15 година, то је било толико опасно, да у случају, ако би краљ умро док не достигну зрелост, синови ће изгубити власт над државом, и то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али приговара против признања краљевског суверенитета.[7]

Стварање архиепископије

Климентова була.

Краљевска титула Константина Бодина, била је наслеђена на лаган начин, али је за пуноћу државност сувреренитета био значајан црквени ранг државе. За сваку државу је тада био важан верски центар у земљи, јер је то деловало на снажан кохезиони чинилац. барски епископи су били незадовољни када се Дубровнички ранг подигао на архиепископију. Бодин се тада обратио папи да уздигне Бар на архиепископију. 1089. папа је издао своју булу барском архиепископу и одобрио му је да поседује архиеписког огртача. Тада су створиле епископије: Дукље, Бара, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, а затим Србије, Босне и Травуније. На овим бискупијама је полагао право и дубровнички надбискуп, што је довело до скуоба. Бискупија није била пуно проширена у Рашкој и Босни, што указује да није било пуно католика.[29]

Јачање Раса

На слабљење Дукље утицало је нагло јачање Рашке. Требало је да прође 100 година док је земља Раса са суседним крајевима прерасла у државну заједницу, за који ће бити и умешано име Србије. Византија се још 1091. прибојавала заједничких напада Бодина и Вукана, а касније само од Вукана. Било је разлога, јер је Вукан вршио притисак на правцу Косова, па су његови ратници продирали на византијску територију. Да би спречили упаде Алексије I Комнин (1081—1118) утврдио је погранични појас 1092. године, на сектору који се звао „Зигос”, који се простирао између византијског Липљана на југу и српског Звечана на северу. Граница је била слабо утвђена, па ја Вукан 1093. године продрао до Липљана и запалио га. Византијски цар је успео да спречи даљи продор. Вукан није хтео да послуша Византинце, а на крају их је и претукао. Вукан је и даље ратовао, па је заузео Липљан и опустошио околину града. Тада је кренуо према Скопљу, где је њега опустошио па је кренуо на Врање, што је исто и њему урадио. Вукан се усмерио на правцу истока, па је запосео трајно долине Лаба, Топлице и Расине. После успешног продора на исток, Границе Расе су се помериле из долине Ибра низ Топлицу до обала Јужне Мораве.[30]

Бодинова опсада Дубровника

Према Попу Дукљанину, када је склопио мир са византијским царем, Бодин се са Јаквинтом договорио да убију све рођаке који би им могли засметати наследству њихових синова. Када су Бранислав, син Бодиновог стрица Радослава, и његов брат Гојислав и Предихна, дошли у посету код њега у Скадар, Бодин их је на Јавинтино навлачење, ухватио и бацио у тамницу. Остали синове Радослава када су сазнали за ово, одлучили су да се склоне у Дубровник где су приспели са 400 људи са оружијем.[22][31][32]Када је ово сазнао Бодин одлучио је да нападне Дубровник. Током борбе под бедемима, опседнути су чинили не мале штете Бодиновој војсци, а током једног испада Кочапар копљем је усмртио неког Козара, кога је Јаквинта јако волела.[33][34][35][36] На наговор жене, у знак одмазе, Бодин је наредио да се под Дубровником одруби глава Браниславу, Гојиславу и Предихни.[37] Тада је унутар зидина дошло до колебања и неки су почели да размишљају о предаји града. Стога су Бодинови рођаци одлучили да се укрцају у брод и побегну у Сплит,[38] одатле у Апулију, па из Апалије у Цариград.[39] Тада је Бодин заузео Дубровник, у близини града је подигао тврђаву и вратио се у Скадар. На једном цртежу Дубровника из 12. века, који је сачуван у познаној копији, приказана је и Бодинова тврђава (Rocca di Bodino), која се налазила тачно насупрот градских бедема на обали тадашњег залива, а на данашњој страни Страдуна према брду Св. Ђорђа.[40] Овим положајем је ова утврда затварала пролаз Дубровчанима до копна у правцу подножија Срђа, а између ње и градских бедема се налазио мост. Анонимни дубровачки летописац приписује изградњу ове тврђаве Стефану, кнезу Босне, што вероватно значи да је и он учествовао у тој опсади.[41][42][43]

Како Поп Дукљанин пише, то је зато што су Радослављеви синови себе сматрали за наследнике, јер им је како они тврде, престо непоштено отет и његови потомци су почели да размишљају како да свргну Бодина. Најснажнији Бодинови противници су били синови Бранислава, Предихна, Петрислав, Градихна, Тврдислав, Драгило, Драгихна и Гребуша.[44] Да би Бодин био сигуран да не дође да устанка, зато је бацио Бранислава, његовог брата Градислава и сина Предихну у тамницу.[45] Поп Дукљанин пише да је то зато да би Бодинова деца имала сигурно наследство. Ипак могуће је да се и то Византија умешала. Византија је тражила како да укине Бодина са престола због сукоба у Драчу, о том правом разлогу ћути Дукљанин упирујући мржњу на Јаквинту. Одлазак Бодинових рођака у Дубровник значило да је Византија од почетка помагала тј. Византија је њега неутралисала дипломатском вештином и њега Ана Комнин не помиње после 1091. године. Са опсада Дубровника трајала је од 1092. до 1094. године.[46]

Сусрет са крсташима

Пролазак крсташа кроз Дукљу.

Бодин после неуспеле опсаде Дубровника више није ни ратовао са Византијом. Последње вести о њему преносе византијски извори када је једно одељење крсташа пролазило путем Далмације и прошло кроз Дукљу у позну јесен 1096. године. Тада су се вође крсташа сусреле са Бодином. Ту су склопљењи уговори и заклетве да крсташка војска неће бити ометана од Бодинових људи и да ће бити обезбеђено снабдевање намирницама и другим потрепштинама. Гроф Рајмунд од Пија чак се и братимио са Бодином, дадевши му богате дарове. Изгледа да овај договор баш и није био одржан, јер су крсташе у јужној Дукљи непрекидно нападале разбојничке скупине.[47][48]

Немогуће изоставити, да је Бодин због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао да се послужи као Реимонов доушник. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина, убрзо после тог догађаја је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година.[7]

Повеља

Бодиново даровање.

Водин је издао повељу о поклону цркве Св. Мартина бенедиктинцима на Локруму, пред крај своје владавине. У Бодиновој повељи пише:

У име господа нашег Исуса Христа године од утемељења хиљаду стоте, индикције осме. Потврђује се ова повеља и непокретно имање од мене, божјом милошћу краља Бодина: Нека је свима знано да место Св. Мартин са свим поседима и виноградима који се налазе на томе месту дајемо манастиру светога Бенедикта, да имају допуштење монаси да га заувек уживају и да немају неприлика ни од кога нас данашњих и будућих...”

[49]

Проблем титулације и назив државе

Једини члан династије Војислављевића чија се држава у којој је владао називала Дукља био је Стефан Војислав, у периоду од 1018. до 1034. Друга Војиславова држава, која је обухватала и Травунију, Хум и Подгорје, већ се звала Србија, како је званична титула Стефана Војислава била "кнез Србије" у том периоду. Михаило је такође имао титулу "кнеза Срба", али и "протоспарат Срба", а након 1078 "краљ Трибала и Словена", а Византинци су за Србе користили егзоним Трибал, о чему сведоче Никефор Григора, Јован Кантакузин и Лаоник Халкокондил. Ана Комнина Михаила такође зове "Егзарх Србије" Бодин је на почетку владавине такође имао титулу "протоспарата Срба", али након поновног успостављања краљевине 1085, "краљ Срба". Стога, Бодинова држава се вероватно није ни звала Дукља, већ Србија.

Ипак, новије студије показују да је титула Константина Бодина вероватно заправо била "Краљ Дукље и Србије" [50] То се на неки начин може објаснити померањем епицентра српске културе из Дукље назад у Рашку, тако да није више само Дукља имала права да се назове једноставно "Србијом". Плус, Рашка није била "дукљанска" територија, него само њен вазал. Тако да је Бодиново право да своју државу назове једноставно "Србија" полако опадало.

Подела државе

Подела Бодинове државе.

Територија је била подељена између краљеве браће и синова. Једна извршена подела је могла постати трајна, као што се Србија поделила на Босну и Рас у виду географске области, а касније у виду државе. Подела државе је имала јак утицај у Дукљи, али извршена подела није била трајна. Владар је имао право да државне територије да на управу члановима своје породице, али да притом задржи врховни власт у држави. Тако су у неким областима владали браћа или синови. То се јављало још и код Михаила. Када је избавио сина Бодина из заробљеништва

„поново му повери врховну власт”

— Скиличин Настављач

То нам указује да је Бодин већ седамдесетих година владао неким територијама Дукље. Једино се тиме може објаснити његова самосталност политичке делатности док му се отац налазио у животу.[51]

Бодинов печат

Печат Бодина је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу, а јавности је показан 2008. године. Откриће представља прворазредни догађај за проучавање српске сфрагистике, средњовековне и целе српске културе.[52]

На предњој страни се налазе груди Светога Теодора, који у десној руци држи скопље, а у левој штит, у чијем је средишту бисер од којег се према рубовима штита шире зраци.

Бодинов печат.

Оштећен кружни натпис на грчком би се превео: {{цитат|Константин, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије [53]

А оригинал: {{цитат|καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας (καὶ) Σερβ(ίας) [54]

Титула протосеваста

Од јужнословенских владара једини је Бодин који је имао високу титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина.[55].

Током XII века, ова титула је додељивана блиским сродницима самог цара, а понекад и синовима севастократора, док је касније њен значај опао и она се у XIV веку помиње између титула великог логотета и пинкерна.[56]

Смрт

У 26. години и петом месецу Бодинове владавине, у Скадру, његовој престоници, Бодин је умро. Тачан месец и година смрти може се одредити на основу податка да је крунисан за бугарског цара септембра/октобра 1072. године.[57] Бодин је стога преминуо фебруара/марта 1099. године и сахрањен је у манастиру Светог Сергеја и Вакха, који је служио као гробно место дукљанских краљева. Смрт краља Бодина означавало је и крај успона дукљанске државе. Дуго негована политика о осамостаљивању Дукље је прешла у потпуни преокрет. На вест Бодинове смрти из Цариграда су се Браниславови потомци искрцали у Драчу. Бодинов престо је наследио његов син Михаило, који је убрзо био збачен и престо је припао Доброславу, полубрату Бодина. То описују и последње странице дукљановог летописа. После његове смрти је дошао утицај Византије и Рашке. Стога се може рећи да је после Бодинове смрти Дукља изгубила посебну улогу коју је имала половином 11. века. На развалинама Бодиновог система вазалних држава - Рашке, Босне, Травуније и Захумља - уздигнуће се нове снаге.[58]

Наслеђе

Његов син Михаило је хтео да наследи трон, али због злобности своје мајке није успео, тако да га је наследио Доброслав.[59] Михаило је сигурно исто отрован као и Доброслав.[22] Ђорђе, Бодинов син, је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). Са својом мајком Јаквинтом је покушао обновити државу, али није успео. Византија је то спречила и урадила војни напад на Дукљу, где је био освојен Скадар и војска је успела да зароби Ђорђа и да га одведе у Цариград.[60]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Војислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Самуило (цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. ?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Бодин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодосије Мономах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ? Мономахина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. Поп Дукљанин (1988). стр. 94.
  2. 2,0 2,1 Поп Дукљанин (1988). стр. 95.
  3. Ann. Comn. I, 138.27 — 29
  4. 4,0 4,1 & Живковић (2006). стр. 114.
  5. Благојевић & Медаковић (2000). стр. 74.
  6. Благојевић & Медаковић (2000). стр. 68.
  7. 7,0 7,1 7,2 Живковић (2007)
  8. „Васил Н. Златарски История на българската държава презъ срѣднитѣ вѣкове.”. promacedonia. Промакедонија. Приступљено 12. 4. 2018. 
  9. „ГЕОРГИ ВОЙТЕХ ОТ РОДА НА КАВХАНИТЕ”. liternet. Литернет. Приступљено 12. 4. 2018. 
  10. „О дукљанским краљевима, документи”. www.montenegrina.net. Монтенегрина. Приступљено 12. 4. 2018. 
  11. Ann. Comn. I , 155.20 – 23
  12. Ann. Comn. I , 162.24 – 163.5
  13. Ann. Comn. II , 60.14 – 16
  14. & Живковић (2006). стр. 115.
  15. Поп Дукљанин (1988). стр. 95 — 96.
  16. & Живковић (2006). стр. 115 — 116.
  17. Ако је Бодин уклонио 1082. године, значи да је савладарство Михаила и Радослава почело од 1066. године
  18. & Живковић (2006). стр. 116.
  19. 19,0 19,1 Поп Дукљанин (1988). стр. 96 — 97.
  20. Мавро Орбин овај део текста доноси у нешто другачијем значењу нагашавајући да је Бодин поделио Рашку на два дела и тамо послао Марка и Вукана упор. Orbin 233. Занимљиво да је Орбинов део запис на маргини да је у другим изворима овај Марко познат и по имену Мавро. Међутим, данас сачувани изворе не донесе податке о овом Мавру.
  21. & Живковић (2006). стр. 116 — 117.
  22. 22,0 22,1 22,2 Поп Дукљанин (1988). стр. 97.
  23. Бодин вероватно није заузео Драч, али је сигурно дошао у непосредну близину Драча и можда преговарао о његовој предаји.
  24. Ann. Comn. II , 115.10 – 20
  25. Ann. Comn. II , 115.10- 15
  26. & Живковић (2006). стр. 116 — 118.
  27. Ann. Comn . II , 147.7 - 9
  28. & Живковић (2006). стр. 119.
  29. Благојевић & Медаковић (2000). стр. 71-73.
  30. Благојевић & Медаковић (2000). стр. 81-82.
  31. Orbin, 234
  32. Поп Дукљанин помиње 40 људи, а Мавро 400 војника.
  33. Поп Дукљанин (1988). стр. 98.
  34. Orbin, 234
  35. Ragnina, 206
  36. Козару називају блиским рођаком Јаквинте.
  37. Orbin, 234
  38. До 1097. године је Сплит припадао Византији, све док се није припојио Млетачкој републици.
  39. Orbin, 234 — 235
  40. Orbin, 235
  41. Anonymi, 26
  42. Ragnina, 27
  43. & Живковић (2006). стр. 119 — 120.
  44. Поп Дукљанин (1988). стр. 96.
  45. Још у XVI/XVII. веку постојала је пословица у Дубровнику за жену која је била „пуна беса и окреутности”: „довољно је да је иста као Јаквинта”, упор. Luccari, 16.
  46. & Живковић (2006). стр. 120 — 121.
  47. Новаковић, Основи, 202, нап. 1.
  48. & Живковић (2006). стр. 121 — 122.
  49. „Повеља дукљанског краља Бодина”. www.montenegrina.net. Монтенегрина. Приступљено 12. 4. 2018. 
  50. „Коматина, Предраг "Византијска титула Константина Бодина" (2011) Византолошки институт САНУ, Београд”. www.academia.edu. Академија. Приступљено 12. 4. 2018. 
  51. Благојевић & Медаковић (2000). стр. 75-76.
  52. Jean-Claude Cheynet, „La place de la Serbie dans la diplomatie Byzantine à la fin du XI e siècle“, Zbornik radova Vizantološkog instituta , XLV, Београд, 2008, 89–9
  53. „О Бодиновом печату пронађеном 2008. године”. www.portalanalitika. Портал Аналитика. Приступљено 12. 4. 2018. 
  54. „О Бодиновом печату пронађеном 2008. године”. www.portalanalitika. Портал Аналитика. Приступљено 12. 4. 2018. 
  55. Vera von Falkenhausen (2007), "The South Italian Sources," Proceedings of the British Academy, 132, 107.
  56. Vera von Falkenhausen (2007), "The South Italian Sources," Proceedings of the British Academy, 132, 107.
  57. Scyl. Cont . 163.13 – 16
  58. & Живковић (2006). стр. 122 — 123.
  59. Доброслав је био најстарији син краља Михаила из његовог другог брака са византијском принцезом.
  60. Живковић (2006). стр. 147.

Литература

Галерија

Спољашње везе


Претходник:
Михаило Војислављевић
Краљ Дукље и Србије
(1081. — oко 1099.)

Наследник:
Михаило II и Вукан
Претходник:
Петар Дељан
Титуларни цар Бугарске
(1072 — 1073)
Наследник:
Петар IV