Шаблон:ИЧ-Александар Ранковић
.jpg)
Александар Ранковић — Марко, Лека (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983) био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.
Изучавао је абаџијски занат, а 1924. је постао члан синдиката. У међуратном периоду био је илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а наредне 1928. члан Комунистичке партије (КПЈ) и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Јануара 1940. прешао је у илегалност и добио надимак Марко, а октобра исте године на Петој земаљској конференцији изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ.
Био је учесник историјских седница ЦК КПЈ од 22. и 27. јуна и 4. јула 1941. године. У току јула активно је радио на организовању акција и саботажа у Београду, али је био ухапшен од Гестапоа. Услед последица мучења, био је пребачен у болницу, одакле је 29. јула 1941. ослобођен у акцији београдских илегалаца. Учествовао је на саветовању у Столицама, а затим боравио у ослобођеном Ужицу. Као члан Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и један од најближих Титових сарадника учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука у току рата. Маја 1944. било му је поверено формирање Одељења за заштиту народна (ОЗНА), које је представљало партизанску обавештајну службу и које је након рата прерасло у Управу државне безбедности (УДБА).