Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Партизанска споменица 1941.

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Народноослободилачку борбу народа Југославије, који су се десили током јула месеца 1941. године:


Roundel of Russia - Low Visibility.svg ← јун  · Хронологија Народноослободилачке борбе у 1941. години  · август → Roundel of Russia - Low Visibility.svg

Five-pointed star.svg 1  · 2  · 3  · 4  · 5  · 6  · 7  · 8  · 9  · 10  · 11  · 12  · 13  · 14  · 15  · 16  · 17  · 18  · 19  · 20  · 21  · 22  · 23  · 24  · 25  · 26  · 27  · 28  · 29  · 30  · 31 Five-pointed star.svg

1. јул[уреди]

  • У Београду Централни комитет Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) одржао састанак на коме је усаглашен текст Прогласа омладини Југославије под називом „Све за пораз фашистичких разбојника! Све за победу праведне ствари Совјетског Савеза — за ослобођење наших народа!“, у коме су позвани млади радници, сељаци и интелектуалци да се „уједине са комунистичком омладином у борби против фашистичких окупатора, за ослобођење наших народа и за победу праведне ствари Совјетског Савеза“.[1]
  • У близини села Горња Трешњевица, код Аранђеловца, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Аранђеловац на коме је формиран Штаб Првог шумадијског партизанског одреда. На састанку је одређен и командни кадар одреда, у саставу — командант Милан Благојевић, заменик команданта Милан Илић Чича и политички комесар Недељко Жакула, као и план акције одреда.[2]
  • Усташка група из Госпића, под командом Макса Лубурића упала у село Доња Суваја, између Срба и Доњег Лапца и извршила масовни покољ над српским становништвом. Тада је убијен најмање 161 становник овог села, међу којима 70 деце и 46 жена. Ово је био најмасовнији усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац, пре оружаног устанка.[3]
  • У Загребу, у Бужановој улици, у организацији загребачке партијске организације, извршено паљење стикова свиле за израду падобрана. Изгорело око 60.000 метара свиле.[3]

2. јул[уреди]


3. јул[уреди]

4. јул[уреди]

Спомен-плоча на вили Владислава Рибникара на Дедињу, а касније Музеју „4. јули“


5. јул[уреди]

  • У Београду, на Бањици у касарни бившег 18. пешадијског пука „Краљица Марија“, одлуком Управе града Београда, а уз сагласност Гестапоа, формиран злогласни Бањички логор. Први логораши, из унутрашњости Србије, доведени су 9. јула, а до 5. октобра 1944. године, када је логор расформиран, кроз њега је прошло око 80.000 људи од којих је њих око 30.000 стрељано. У самом логору су вршена појединачна стрељана, а масовна су врешна на стрелишту у Јајинцима. Логор је био под директном командом Гестапоа, а дужност управника логора је била поверена Светозару Вујковићу, бившем полицијском агенту.[2][9]
  • На Цетињу, суђењем петорици лица, неовлашћеног поседовања и скривања оружја, отпочео са радом италијански Ратни војни суд.[10]
  • У Београду, Јосип Броз Тито се састао са Владом Поповићем, који је допутовао из Загреба. Упознао га је са одлукама ЦК КПЈ донетим на седници 4. јула и дао задатке за ЦК КПХ, а потом му саопштио да је Политбиро ЦК КПЈ одлучио да се формира језгро војног руководства за Хравтску (касније називано Оперативно руководство КПХ) са Владом Поповићем, као секретаром и Радом Кончаром и Андријом Хебрангом, као члановима. Поповић је потом Тита упознао да је Јосип Копинич, 28. јуна упутио писмо ЦК КПХ, у коме га је оптужио за неактивност.[4][6]
  • У Атеници, код Чачка, у присуству инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију Милана Мијалковића и члана Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије Бранка Крсмановића, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Чачак на коме је донета одлука о формирању Чачанског партизанског одреда, који је понео име др Драгише Мишовића (1898—1939), лекара и истакнут чачанског комунисте. За команданта одреда одређен је Момчило Радосављевић, а за политичког комесара Ратко Митровић (одред је формиран 12. јула на планини Јелици).[2]
  • Из Шентвида, код Љубљане кренуо први железнички транспорт словеначких прогнаника из Горењске у Србију. До 10. јула уследила су још четири транспорта, а окупатор је из Горењске укупно протерао око 2.500 људи. Док су први транспорти словеначких изгланика ишли кроз љубљанску железничку станицу, Ослободилачки фронт (ОФ) је организовао масовне антифашистичке демонстрације, које су биле највеће 8. јула. Италијанске окупационе власти су против демонстраната употребили силу и забраниле заустављање наредних транспорта на железничкој станици у Љубљани.[11]

6. јул[уреди]


7. јул[уреди]

8. јул[уреди]

  • У Стијени Пиперској, код Подгорице, одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, коме је присуствовао делегат ЦК КПЈ Милован Ђилас. Међу присутним члановима ПК били су секретари Божо Љумовић и Блажо Јовановић, као и чланови — Саво Брковић, Радоје Дакић, Будо Томовић, Крсто Попивода, Периша Вујошевић и Видо Ускоковић. Као делегат ЦК КПЈ, Ђилас је присутне упознао са одлуком ЦК о оружаном устанку против окупатора, а потом је да се одмах отпочну оружане акције и да постојеће ударне групе, сада као герилски одреди, ступе у дејство против италијанских окупатора. Чланови ПК тада су били упућени на терен да руководствима Окружних и Месних комитета пренесу директиве за устанак и пруже помоћ при планирању првих оружаних акција.[10][13]
  • У Загребу, у парку Дотршћина, усташе стрељале истакнутог далматинског револуционара и члана КПЈ Будислава Борјана (1904—1941), који је био заточен у логору Керестинец. Био је први стрељани комуниста, чију су смрт усташе објавиле јавним огласом. Један од првих партизанских батаљона, формираних у северној Далмацији, маја 1942. године, понео је у његу част назив „Буде Борјан“.[3]
  • У Загребу, усташе из логора Керестинец, одвеле и у околини Вараждина стрељале истакнутог далматинског револуцинара и члана КПЈ Ловра Шперца (1906—1941), касније је проглашен за народног хероја.[3][14]


9. јул[уреди]

Оглас поводом стрељања десеторице комуниста у Загребу, 9. јула

10. јул[уреди]

  • У Петровграду одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, којој су присуствовали Жарко Зрењанин, Светозар Марковић, Радивој Ћирпанов, Иван Вијоглавин и Ђорђе Зличић. Зрењанин је на састанку присутне упознао са одлукама ЦК КПЈ, од 4. јула и изложио план деловања у Војводини — саботаже и диверзије, нарочито са паљењем жита и вршалица, уништавање железничких линија и телефонских веза, убијање окупаторских војника и њихових сарадника, а тамо где постоје услови формирати партизанске одреде.[17]

11. јул[уреди]

  • У Београду, Јосип Броз Тито се састао са Бранком Малешевићем, чланом МК КПХ за Загреб, који је у својству курира дошао да Титу пренесе лажне оптужбе на рачун ЦК КПХ, које је изнео Јосип Копинич. Он је Титу упутио предлог да дође у Загреб и одржи састанак са руководство КП Хрватске.[6]

12. јул[уреди]


13. јул[уреди]

  • Герилски одреди разоружали низ италијанских карабинијерских и жандармериских станица широм Црне Горе, а у борби са непријатељем убили и заробили више италијанских војника и запленили знатне количине ратног материјала. Масовни Тринаестојулски устанак најпре је захватио цетињски и барски срез, сутрадан се проширио на подгорички, даниловградски, никшићки и колашински срез, а кроз неколико наредних дана захватио је читаву Црну Гору (овај дан касније се обележавао као Дан устанка народа Црне Горе).[10]
  • Герилски одреди са подручја барског среза извели неколико устаничких акција. Герилски одреди из села Годиња, Сеоца, Бољевића, Крњица и Вирпазара, извршили напад на италијански гарнизон у Вирпазару и после краће борбе га заузели. У овој борби је погинуло шест, рањено 15 и заробљено 50 италијанских војника. Заплењена је и већа количина оружја, муниције и друге опреме. Одмах по ослобођењу у Вирпазару је успостављена команда места. Герилски одред из села Мишића и Ђурмана напали су италијанску финансијску станицу у Мишићима и у селу Спичу, код Бара, а Буљарички герилски одред финансиску посаду у Буљарици. Карабињери из Петровца су побегли бродићем ка Бару. Овиме је у првом дану устанка био ослобођен део Црногорског приморја, од Милочера до Сутомора.[10]
  • Герилски одреди са подручја цетињског среза извели неколико устаничких акција. Цуцки, Бјелички, Велестовско-загредско-марковински и Убалски герилски одреди, јачине око 150 бораца, разоружали 15 италијанских војника у Чеву. Герилски одреди из села Вукмировића, Ријечана, Мрацеља, Оћевића, Јанковића и других околних места напали на италијански гарнизон у Ријеци Црнојевића, чија се посада после краће борбе предала. Том приликом је заробљено 20 карабинијера и заплењено већа количина оружја, миниција и друге опреме. Цаворско-костудићки герилски одред, после краће борбе, разоружао финансијску станицу на Ивановим Коритима и порушио путеве Ловћен—Цетиње и ЛовћенКотор.[10]
  • У Сарајеву, у присуству делегата ЦК КПЈ Светозара Вукмановића Темпа, одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину на коме је пренета директива ЦК КПЈ о подизању устанка и извршена анализа ситуације и мера које треба предузети. На састанку је од дотадашњег Војног комитета формирано Војно руководство за Босну и Херцеговину, у оквиру кога су формирани Обласни војни штабови — за Босанску крајину, за тузланску област, за Херцеговину и за сарајевску област. За команданте ових штабова одређени су Данко Митров за Босанску крајину, Иван Марковић Ирац за тузланску област, Сафет Мујић за Херцеговину и Слободан Принцип Сељо за сарајевску област. У својству делегата ПК КПЈ у одређене области су упућени — Ђуро Пуцар Стари у Босанску крајину, Угљеша Даниловић у Тузлу и Авдо Хумо у Херцеговину. У Сарајеву су тада остали, као Земаљско руководство устанком — Светозар Вукмановић, Иса Јовановић и Бориша Ковачевић.[17]
Споменик Војина Бакићев на улазу у Спомен-парк Дотршћина, посвећен жртвама које су тамо убијене
  • У Загребу одржана седница ЦК КП Хрватске на којој је пренета директива ЦК КПЈ да се са диверзантских акција и саботажа пређе на оружани устанак и у том циљу је донета одлука да поједини чланови ЦК КПХ оду у поједине крајеве Хрватске у циљу пружања помоћи партијским организацијама. Раде Кончар и Јосип Краш упућени су на Кордун, Марко Орешковић у Лику, Карло Мразовић у Хрватско загорје и Међумурје, Павле Грегорић у Славонију и Подравину и Павле Пап у Далмацију. У Загребу је остало Оперативно партијско руководство предвођено Владом Поповићем, док је Владимир Бакарић, који је такође остао у Загребу, био задужен за агитацију и пропаганду при ЦК КПХ. На крају седнице је одлучено да се упути Проглас народима Хрватске са позивом у оружану борбу. Овој седници, присуствовао је и Јосип Копинич, шеф Коминтерниног пункта за везу, који је у више наврата ЦК КПХ оптуживао за „неактивност“. Пошто није могао доказати своје оптужбе, он их је се одрекао и престао радити на стварању новог ЦК КПХ.[18]
  • У ноћи 13/14. јула из логора Керестинец, побегла група политичких затвореника — комуниста и антифашиста. После стрељања десеторице комуниста, 9. јула, остатак заточеника логора Керестинец, њих 111, се одлучило на бекство, које је било организовано у договору са Месним комитетом КПХ за Загреб. После успешно изведене акције савађивања страже, коју су предводили логораши Дивко Будак и Андрија Жаја, 82 затвореника је успело да напусти логор. Због лоше организације бега, од стране МК КПХ за Загреб, одбегле логораше нико није дочекао, изузев ударне групе која је имала задатак да њихов прихват. Потом су се логораши поделили у две групе и кренули према Загребу. Усташе су откриле обе групе и већину логораша и чланова ударне групе, убила на лицу места или заробила, па накнадно стрељала. Свега 14 логораша је успело да се спаси. Међу страдалима у бекству били су познати револуционари — Димитрије Лопандић (1899—1941), Андрија Жаја (1901—1941), Стејпан Влахек (1907—1941), Ката Думбовић (1903—1941), Бранко Малешевић (1914—1941) и др.[3][18][19]
  • У ноћи 13/14. јула борци Космајско-посавског одреда, срушили су железнички мост на реци Колубари, код Обреновца. У знак одмазде, за ову акцију, Немци су 15. јула у близини порушеног моста стрељали петнаесторо људи.[2]


14. јул[уреди]

  • У Аранђеловцу, под руководством Сретена Жујовића, одржан први састанак Штаба Народноослободилачких партизанских одреда Србије, коме су присуствовали сви чланови овог штаба — Никола Груловић, Филип Кљајић Фића, Бранко Крсмановић и Родољуб Чолаковић. На састанку је донета одлука да се приступи извођењу крупнијих акција и да чланови Штаба крену у партизанске одреде, ради учвршћивања постојећих и стварања нових одреда.[2][20]
  • На Шехитлуцима, код Бањалуке, одражан заједнички састанак Обласног комитета КПЈ и Обласног војног руководства за Босанску крајину, коме је присуствовао и Махмут Бушатлија, члан Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. На састаку је пренета директива ЦК КПЈ за дизање устанка и потом се разговарало о формирању среских партизанских штабова и отпочињању оружаних акција и диверзија. На крају састанка је одлучено да чланови Обласног комитета и Обласног војног руководства буду упућени у поједине срезове, где би радили на формирању среских војних штабова и герилских одреда.[5][20]
  • На пристаништу у Панчеву, док је чекала брод за Београд, ухапшена Соња Маринковић, члан ПК КПЈ за Војводину. Она је тада од стране ПК КПЈ за Војводину била упућена у Београд на састанак са ЦК КПЈ. После хапшења је била одведена у Петровград, где је стрељана 31. јула.[2][21]
  • У Мојковцу одржан састанак Обласног комитета КПЈ за Санџак, на коме је било одлучено да се спроведу директиве Политбироа ЦК КПЈ и Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак о подизању народног устанка.[10]
  • У току ноћи 14/15. јула устаници из Мојковца, уз помоћ устаника из села Бјелојевића и Подбишћа, извршили напад на карабинијерску станицу у Мојковцу. Непријатељ је давао отпор читаве ноћи и тек ујутру се предао, након чега је станица запаљена. Том приликом заробљена је већа количина оружја и муниције.[10]

15. јул[уреди]

  • По упутствима Владе Краљевине Италије и Врховне команде, а под руководством команданта Девете армије генерала Пирција Биролија, почело скупљање снага ради гушења устанка у Црној Гори. За овај подухват припремљено је шест италијанских дивизија — „Месина“, „Пустерија“, „Таро“, „Венеција“, „Алпски ловци“ и „Пуље“, као и албанско-квислиншка група „Скендербер“, уз садејство ваздухопловних и морнаричких јединица. Укупна јачина предвиђених снага била је око 150.000 војника, а за команданта операције је био одређен 14. армијског корпуса генерал Луиђи Ментастија.[10]
  • У рејону Кошћела, код Ријеке Црнојевића, герилски одреди из Горњих Цеклина и Љуботиња, на путу Цетиње-Ријека Црнојевића напали моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина“ и, после осмочасовне борбе, потуно га разбили и принудили на предају. Непријатељ је имао око 70 мртвих, 110 рањених и око 290 заробљених војника и офцира. Том приликом заробљена је велика количина оружја, муниције и друге војне опреме.[10]
  • Герилске устаничке акције отпочеле у подгоричком срезу — нападом Биочког герилског одреда на карабинијерску посаду у селу Биочу и нападом герилских одреда из Вељег Брда и Рогама на италијански камион са 20 војника, код Вељег брда.[10]
  • Устаници разоружали италијанске посаде у Спужу, код Даниловграда и манастиру Острогу, код Никшића, када је заробљено 20 карабинијера.[10]
  • Лијеворечки герилци, јачине око 120 људи, разоружали карабинијерску станицу у Лијевој Ријеци, код Колашина. Том приликом заробљено је 12 италијанских карабинијера.[10]
  • На Бајрамовцу, код Тузле, одржан проширени састанак Обласног комитета КПЈ за Тузлу, коме је присуствовао Угљеша Даниловић, члан ПК КПЈ за Босу и Херцеговину. На састаку је пренета директива ЦК КПЈ за дизање устанка и формиран Обласни војни штаб за Тузлу, у саставу — Иван Марковић Ирац, командант; Цвијетин Мијатовић, политички комесар; Пашага Манџић, заменик команданта; Тодор Вујасиновић, Јосип Јовановић и Фадил Јахић Шпанац, чланови штаба. Потом су именовани срески штабови за Мајевицу, Бијељину, Озрен и Бирач и разрађен план првих оружаних акција и одласка чланова КПЈ на терен.[5][22]
  • У Загребу, одржан састанак Месног комитета КПХ за Загреб, којем су присуствовали члан Оперативног руководства КПХ Раде Кончар и Јосип Копинич, шеф Коминтерниног одсека за везу. Пошто се Копинич на састанку ЦК КПХ, одржаном 13. јула одрекао својих оптужби на рачун ЦК КПХ, он је то поновио и на састанку Месног комитета. Чланови Месног комитета су потом увидели своје грешке, признали ЦК КПХ за своје руководство и прекинули везу са Јосипом Копиничем (после добијања извештаја од комисије, која је била формирана да испита сукоб између Копинича и ЦК КПХ, Политбиро ЦК КПЈ је 10. августа донео одлуку о распуштању Месног комитета КПЈ за Загреб).[22]


Средина јула[уреди]

16. јул[уреди]

  • У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ, којој су присуствовали Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Иво Лола Рибар. На састанку се расправљало о стању у ЦК КП Хрватске и њиховом проблему са Јосипом Копиничем, шефом Коминтерниног пункта за везу у Загребу, који је ЦК КПХ оптужио за наводно неизвршавање директива о покретању оружане борбе. Тада је одлучено да се образује „истражна комисија“ на челу са Благојем Нешковићем, која ће отићи у Загреб и испитати цео случај и потом Политбироу поднети извештај. Такође је одлучено да се Едвард Кардељ, који се тада налазио у Љубљани, упути у Загреб и испред Политбироа ЦК КПЈ помогне у раду истражне комисије. Тито је сутрадан, у име ЦК КПЈ, написао писмо ЦК КПХ у коме га информише о предузетим акцијама на решавању њиховог проблема, али су изнете и одређене критичне примедбе на његов рад.[23][24]
  • Око 400 устаника, после деветочасовне борбе, заузело Андријевицу и разоружало око две чете италијанских војника, ојачаних брдском батеријом. Тада је заплењена велика количина оружја, миниције и друге војне опреме. У овој борби погинуло је 38, а заробљено 180 италијанских војника.[10]
  • У Љубљани одржан састанак Врховног заповедништва словеначких партизанских чета, на коме је донета одлука, да се су духу закључака седнице ЦК КП Словеније, од 22. јуна, пређе на оружани устанак. У том циљу упућени су на терен чланови ЦК КПС са задатком да окружна партијска руководства упознају са одлуком и помогну им у организовању устанка.[11]
  • Слободан Принцип Сељо и Хасан Бркић, командант и политички комесар Обласног војног штаба за сарајевску област, са још шест чланова КПЈ, напустили Сарајево и дошли на Романију. Сутрадан, 17. јула они су у Боровцу, на Гласинцу одржали састанак са романијским комунистима и упознали их са директивом ЦК КПЈ за подизање устанка и начину партизанског ратовања. На овом сатанку је формиран Штаб Романијске партизанске чете, у саставу — Славиша Вајнер, командир; Павле Горанин, политички комесар; Оскар Данон, Данило Ђокић и Микајило Обреновић, чланови штаба (ова чета је касније постала језгро будућег Романијског партизанског одреда).[5][23]
  • У Мостару, одржан састанак Обласног комитета КПЈ за Херцеговину, коме је присуствовао и Авдо Хумо, делегат ПК КПЈ за Босну и Херцеговину. На састанку је пренета директива ЦК КПЈ за дизање устанка и потом разрађиван план о распоређивању партијских кадрова. Такође је и формиран Обласни војни штаб за Херцеговину, у саставу — Сафет Мујић, командант и Мустафа Пашић, политички комесар. Сутрадан, 17. јула је Обласни војни штаб, са групом од 18 чланова КПЈ, напустио Мостар и изашао на северне падине Вележа и улогорио се код села Зијемље (овај логор су 19. јула откриле усташе).[5]
  • У Карловцу основану Оперативно партијско руководство при Окружном комитету КПХ за Карловац. На челу овог руководства налазио се Јосип Краш, а његов задатак је био да организује устанак на Кордуну и Банији.[3]
  • На Бубањи, у близини села Глушци, код Богатића Окружни комитет КПЈ за Шабац формирао Мачвански партизански одред. За команданта одреда одређен је Небојша Јерковић, а за политичког комесара Мика Митровић (овај одред је у 13. августа променио назив у Подрињски партизански одред).[2]


17. јул[уреди]

  • У селу Чеоче, код Бијелог Поља, одржан збор коме је присуствовало око 400 људи из околних села. Представници КПЈ су присутне упознали с војно-политичком ситуацијом и с одлуком КПЈ о оружаном устанку, и позвали их да учествују у нападу на италијански гарнизон у Бијелом Пољу. Том приликом је формирана територијална герилска чета.[10]
  • На подручју Андријевичког среза, устаници водили борбе са Италијанима. На путу Андријевица-Беране, устаници Трешњевачког и Забрдског герилског одреда напали мању италијанску колону, а потом одбили групу италијанских војника који су из Андријевице пошли у помоћ нападнутима. Устаници из села Пепића, Велике и Мурина напали на италијанске карабинијерске станице у селима Мурино и Велика (код Андријевице). Тада је заробљено 20 карабинијера и финанса, а њихово оружје заплењено.[10]
  • У Приједору, из усташког затвора побегао др Младен Стојановић. Он је као комуниста био ухапшен 22. јуна, заједно са још 40 талаца. Запаливши сламу у затворској ћелији, искористио је забуну стражара и успео је да побегне из затвора и тада одлази на Козару.[5]
Споменик „Слободе” на Јасиковцу, изнад Берана.

18. јул[уреди]

  • У селу Пипери, код Подгорице, Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак основао Привремену Врховну команду националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак, чији је задатак био да руководи устаничким акцијама. У почетку, њен рад се осећао једино у околини Подгорице, док су осталим срезовима, устаничким снагама руководили руководили Месни комитети КПЈ и делегати Покрајинског комитета. Убрзо по формирању, Привремена Врховна команда је 22. јула, издала упутство народу и командама о избору представника народне власти и политичких органа у војним јединицама. За командната Привремене Врховне команде именован је Арсо Јовановић, за политичког комесара Милован Ђилас, а за чланове — Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Будо Томовић и Бајо Секулић.[10][25]
  • У рејону села Брајића, на путу БудваЦетиње, герилски одреди из ширег рејона Брајића из заседе напали италијанску моторизовану колону (јачине 20 камиона, шест тенкова, седам мотоцикала и један путнички аутомобил), која се из правца Будве кретала ка Цетињу. У току борбе, устаницима су у помоћ дошле још две групе устаника. После вишечасовне борбе, део колоне је успео да побегне, уз губитке од преко 230 избачених из строја. Устаници су имали два погинула и седморо рањених. Такође, у току борбе Италијани су убили тројицу устаника из Будве, који су се налазили заробљени у камионима.[10]
  • У селу Рашиновцу, код Босанског Петровца, у присуству Османа Карабеговића и Јосипа Мажара Шоше, чланова Обласног војног руководства за Босанску крајину, одржан састанак Среског комитета КПЈ за Босански Петровац, на коме је формиран Срески војни штаб за Босански Петровац у саставу — Здравко Челар, командант; Илија Дошен, политички комесар и Васо Келечевић, заменик команданта.[5]
  • У селу Буковачи, код Босанског Петровца, у присуству Османа Карабеговића и Јосипа Мажара Шоше, чланова Обласног војног руководства за Босанску крајину, одржан састанак Среског комитета КПЈ за Босанско Грахово на коме је пренета директива ЦК КПЈ за формирање одреда и отпочињање устанка и формиран Штаб герилских одреда за срез Босанко Грахово и околину, у саставу — Љубо Бабић, командант; Васо Трикић, политички комесар и Милутин Морача, заменик команданта. Овај Штаб је 27. јула организовао и извео прву оружану акцију у Босни и Херцеговини, када је ослободио Дрвар.[5]
  • У близини Рожаја, приликом пута из Косовске Митровице за Црну Гору, ухапшен Миладин Поповић, секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију и још двојица чланова КПЈ — Крсто Филиповић и Михајло Поповић. Они су тада спроведени у затвор у Рожају, а потом им је било суђено и 24. јула су били интернирани у место Пећин, код Елбасана у Албанији. На месту секретара Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, Поповића је тада заменио Борис Вукмировић.[25]
  • У Београду, Јосип Броз Тито се састао са Благојем Нешковићем, секретаром ПК КПЈ за Србију и информисао га по појединим проблемима, који су настали у ЦК КП Хрватске, због мешања Јосипа Копинича, шефа Коминтерниног пункта за везу, у његов рад. Потом га је обавестио да је заједно са Владом Поповићем, од стране ЦК КПЈ одређен да води истрагу поводом случаја „Ваздух“ (Ваздух је био псеудоним Ј. Копинича) и предао му писмо за ЦК КПХ, које је уједно било „пуномоћје“ за вођење истраге.[24][28]
  • У Дрежнику, код Тузле усташка полиција, услед дојаве свог симпатизера Ивице Зловића, успела да изненади и ухапси групу активиста НОП-а из Тузле — Енвера Шиљка, Фриду Лауфер, Рудолфа Викића и Мему Суљетовића. После више недељне тортуре у полицији, 5. септембра су стрељани Енвер Шиљак, Рудолф Викић и Мемо Суљетовић, док је Фрида Лауфер била пребачена у логор у Госпићу, а потом у логор „Аушвиц“, где је убијена.[5][29]


19. јул[уреди]

  • У Мостару усташе покренуле масовна хапшења и репресалије над становништвом. Хапшења су трајала до почетка августа и до тада је кроз затвор прошло око 750 Мостараца српске, бошњачке, хрватске и јеврејске националности. Већина ухапшених је депортована у логоре Госпић и Јадовно, где су убијени. Један од организатора ових масовних хапшења био је Иван Херенчић, усташки повереник у Мостару.[5]
  • У близини села Зијемље, на путу за Борачко језеро, усташе откриле и напале логор Обласног војног штаба за Херцеговину. Пошто су савладале обезбеђење логора, усташе су успеле да заробе двојицу комуниста, док је остатак био разбијен. Остали чланови Штаба, су се у току идуће ноћи вратили у Мостар. Командант Обласног штаба Сафет Мујић је због овог неуспеха био смењен, а за новог команданта је био именован Миро Попара.[5]
  • У шуми Абес, код Вргинмоста, одржано партијско саветовање Окружног комитета КПХ за Карловац, на коме је члан секретар ЦК КПХ Раде Кончар поднео реферат о општој ситуацији у земљи и дао директиве за почетак оружаног устанка.[3]

20. јул[уреди]

  • У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ поводом стања у руководству Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Седници су присуствовали Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Иво Лола Рибар. Донесена је одлука да се у Македонију упути Драган Павловић Шиља, у својству делегата ЦК КПЈ и да тамо спроведе одлуке ЦК КПЈ о смењивању Методија Шаторова и његовом искључењу из КПЈ и да помогне македонским комунистима да организују ново руководство. Тито је 24. јула написао писмо ПК КПЈ за Македонију у коме је објаснио разлоге за промену руководства и поставио задатке — организација партизанских одреда и почетак оружане борбе. Ово писмо је било упућено по делегату ЦК КПЈ Драгану Павловићу Шиљи.[30]
  • После тродневних борби, које су отпочеле 18. јула и преговора италијански батаљон 93. пешадијског пука дивизије „Месина“ предао се устаницима који су тада ослободили Беране. Непријатељ је одлучно бранио, организујући одбрану у виду отпорних тачака из којих је пружао жесток отпор. Пошто је претрпео губитке од око 100 мртвих и 40 рањених, одлучио се на предају. Том приликом заробљено је око 700 италијанских војника и 18 официра, а заплењена је велика количина муниције и другог ратног материјала. Устаници су имали седморо мртвих, међу којима је био и устанички командант и члан МК КПЈ за Беране Милош Малишић (1909—1941), народни херој, који је погинуо првог дана борби 18. јула.[10][31]
  • у близини села Созина, код Бара, Глуходољско-спичански герилски одред и група герилаца из села Лимљана напали батаљон из 208. пука италијанске дивизије „Таро”, који је наступао из Бара и Сутомора с циљем да обезбеди пут Бар-Петровац. У оштрој борби, која је трајала читавог дана, непријатељ је био приморан да се повуче према Бару, уз губитке од 43 погинула и око 100 рањених. Устаничке снаге су имале 16 рањених и осам мртвих, међу којима је био и командир једне чете професор и сликар Иво Новаковић (1913—1941).[10]
  • Устаничке јединице из Недаукса, Затона, Гранчарева, Чеоча и Расова, после дводневне борбе и блокаде ослободиле Бијело Поље. Италијанска јединица из састава дивизије „Месина“, која се налазила у гарнизону у Бијелом Пољу, се после вишечасовне борбе предала. Тада је заробљено око 180 италијанских војника и заплењена велика количина наоружања и муниције.[10]
  • После дводневних борби, устаничке снаге из даниловградског среза, заузеле Даниловград, а италијански батаљон на Белановици принудили на предају. Погинуло је 14, а рањено око 70 и заробљено 825 италијанских војника и официра. Заплењена је и велика колична оружја, муниције и друге опреме.[10]
  • Устаничке снаге принудиле на предају италијански гарнизон у Колашину. Колашин је био блокиран од 16. јула, а италијански гарнизон је одбијао предају. Након напада на Колашин, 19. јула, италијани су се предали. Тада је заробљено око 260 италијанских војника, а заплењено велика количина оружја, муниције и друге опреме. Истог дана у селу Дријенак, код Колашина, именован је Народноослободилачки одбор за колашински срез.[10]
  • Устаници из Жабљака и околних села после краће борбе разоружали карабинијерску станицу у Жабљаку. Тада је заробљено 18 италијанских карабинијера и 13 жандарма и финанса.[10]
  • У Чачку, на игралишту ФК „Борца“, под надзором припадника Вафен СС-а, жандари стрељали 12 лица, који су били ухапшени као комунисти или заробљени као борци Чачанског партизанског одреда. Стељани су: др Момчило Катанић (1912—1941), лекар из Чачка; Александар Ћурчић (1897—1941), адвокат из Чачка; Давид Нафталија (1904—1941), професор из Чачка; Милош Милошевић (1900—1941), столар из Чачка; Александар Гајовића (1922—1941), земљорадника из Мрчајеваца; Бранко Радовић (1923—1941), земљорадника из Катрге; Живота Петронијевић (1922—1941), ученик Учитељске школе из Чачка; Ранислав Благојевић (1885—1941), абаџија из Пухова; Живан Грујичић (1922—1941) и његова мајка Софија (1895—1941), земљорадници из села Горња Горевница; Сретен Благојевић (1876—1941), земљорадник из села Горња Горевница и Обрад Арсенијевић, из Ужица (Ово је било прво стрељање у Чачку од почетка окупације).[2]


21. јул[уреди]

  • У ослобођеним Беранама одржана Среска народна скупштина, којој је присуствовало 217 делегата из свих места беранског среза и преко 150 грађана са саветодавним правом гласа. На скупштини је изабран „Срески народни одбор ослобођења“ (СНОО), који је имао председника, секретара и 19 чланова (половина чланова овог одбора били су чланови КПЈ). Такође скупштина је донела и неколико значјаних одлука — на ослобођеној територији овог краја престају да постоје сви органи власти (како бивши југословенски тако и окупаторски), СНОО има сву власт у овом крају и преузима целокупну државну имовину и финансијска средства свих надлештава и банака у циљу борбе за ослобођење; гарантује безбедност, личну сигурност и имовину грађана (а ови су обавезни да се одазивају његовим захтевима и одлукама). Одбор је имао шест секција — војно-судску, унутрашњу, економску, финансијску, социјално-здравствену и културно-просветну.[10][30]
  • У ослобођеном Бијелом Пољу одржан збор устаника и народа. Пред око 5.000 људи говорио је секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак Рифат Бурџовић, који је присутнима објаснио циљеве Народноослободилачког покрета (НОП) и све их позвао на јединство и на даље учешће у борбама. Потом је формиран је Народноослободичлачки комитет за бјелопољски срез.[10]

22. јул[уреди]


23. јул[уреди]

24. јул[уреди]

  • Наредбом председника фашистичке владе Краљевине Италије Бенита Мусолинија укинут цивилни комесаријат за Црну Гору и смењен цивилни комесар Серафино Мацолини, а сва цивилна власт предата у руке генералу Пирцију Биролију, команданту италијанске Девете армије.[7]
  • Усташке снаге, из Петриње, Глине и Загреба, под руководством Божидара Церовског, шефа Равнатељства усташког редарства из Загреба извршиле хапшење српских мушкараца у котаревима Глина и Петриња. Највише ухапшених било је са подручја котара Глина — из села Драготина, Класнић, Дабрина. Сви ухапшени су спроведени у село Бански Грабовац, код Петриње, где су им је прикључено још око 100 затвореника из усташког затвора у Сиску. Укупан број ухапшених био је око 1.280 људи, од којих је око 800 убијено и покопано у три велике масовне гробнице у шуми, недалеко од железничке станице Бански Грабовац, а преостали су одведени у логор Јадовно, где су убијени. Овај усташки злочин, трајао је три дана, до 27. јула, а ликвидацијама је присуствовао и усташки функционер Еуген Дидо Кватерник.[3]

25. јул[уреди]

  • У селу Орловци, на планини Козари, под руководством Ђуре Пуцара, секретара Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину, одржан проширени састанак среских војних повереника за Приједор, Босански Нови и Босанску Крупу, на коме је пренета директива ЦК КПЈ за дизање устанка, разрађен план првих акција и формирано више припремних група. Именовани су срески војни штабови за Приједор, Босански Нови и Босанску Дубицу, а Младен Стојановић и Осман Карабеговић, сачињавали су неку врсту регионалног штаба за читаву Козару.[5]
  • У Београду, у периоду од 25. до 27. јула, омладинске ударне групе организовале неколико диверзантских акција, када је на различитим локацијама у граду вршено паљење немачких аутомобила. Најпре је 25. јула извршено паљење немачких аутомобила у Кондиној улици, у Иванковачкој улици, испред хотела „Ројал“ у улици краља Петра, у Белгијској и Задарској улици. Сутрадан, 26. јула поново је запаљен аутомобил у Кондиној улици. У ноћи 26/27. јула запаљена је бивша „Фордова“ гаража у Гробљанској улици (данас Рузвелтова улица), а 27. јула је запаљена бивша „Крајслерова“ гаража у Масариковој улици. Од ових акција, посебно се истиче паљење бивше „Фордове“ гараже у Гробљанској улици. Ову гаражу су узели Немци и претоврили је у војну гаражу за своје потребе и у њој се налазио армијски аутомобилски парк. У пожару су уништена 23 аутомобила, док је већи број оштећен, страдала је и радионица за оправке, склониште резервних делова и већа количина нафте и бензина.[2][34]
  • На планини Копаоник, у близини села Стануловића, код Бруса, Месни комитет КПЈ за Косовску Митровицу, по директиви Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, формирао Копаонички партизански одред. Језгро за овај одред чинили су рудари Трепче и шумски радници. За команданта одреда одређен је Предраг Вилимоновић, а за политичког комесара Душан Томовић.[2]


26. јул[уреди]

  • На Бошњаковом салашу, у околини Великог Бечекрека, где је претходног дана извршена акција паљења жита, окупатор стрељао петоро ухапшених активиста НОП-а. Стрељани су Владимир Коларов Коча (1914—1941), песник и члан ОК КПЈ за северни Банат и његова супруга Ружа Шулман (1917—1941), такође чланица ОК КПЈ за северни Банат. Њих двоје су били ухапшени 21. јула. Поред њих стрељано је и троје активиста НОП-а — Тиберије Алдан, Стојан Арсенов и Самуел Франк.[2][35]
  • У Карловцу, усташе извеле масовно хапшење мушкараца српске и јеврејске националности током кога су ухапшене 82 особе. Сви ухапшени су упућени у логор Јадовно, где су убијени.[36]
  • У селу Бунић, код Коренице, у згради жандармеријске станице, усташе убиле 80 Срба, међу којима је неколико десетина било из оближњег села Љубово.[36]
  • У близини села Љубеша, код Алексинца, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Ниш, на коме је донета одлука о формирању Озренског партизанског одреда.[2]

27. јул[уреди]

  • Герилски одреди и народ из околине Доњег Лапца, заузели комуникације које су водиле ка Србу, напали усташко-жандармеријску станицу и заузели Срб. Истог дана разрушили су пругу Книн-Дрвар, код села Тишковца и код села Кланаца уништили камион са усташама. Наредних дана устанак је захватио јужну Лику, а потом се проширио и на остале крајеве Лике (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Хрватске).[3][33]
  • Герилски одреди, под руководством Штаба герилских одреда за срез Босанско Грахово и околину, праћени стотинама сељака заузели Дрвар и Босанско Грахово, уништили жандармеријске станице Оштрељ, Манастир Рмањ, Потоке, Грковце, заузели двадесетак жандаремријских станица и разбили неколико мањих одреда усташа, жандарма и домобрана који су покушали да од Срнетице, дуж железничке пруге, продру у Дрвар. Тада је Дрвар постао центар ослобођене територије, која је називна „Дрварска република“ и која је била слободна све до 25. септембра (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Босне и Херцеговине).[5][37]
  • Усташе на превару, лажним позивом на јавне радове, похапсиле 313 мушкараца из седам села некадашње сеоске општине Личко Петрово Село, укључујучи и села Жељаву и Решетар. Сви похапшени су камионима одвежени у Гаравице, код Бихаћа и тамо побијени. Један од организатора овог злочина био је жупник и усташки функционер Љубомир Кватерник.[3]
  • У село Мељиновац, код Доњег Лапца, упале усташе из Боричевца и Кулен Вакуфа, које су тада извршили злочин над 82 људи српске националности. Део ухапшених био је убијен на лицу места, а остатак одведе у Заваље, где су сутрадан побијени крај јаме Делић.[3]
  • У селима у околини Гламоча усташе ухапсиле око 200 Срба. Ухапшеници су потом одведени и убијени поред једне јаме у близини пута Гламоч-Ливно. Овај злочин починиле су усташе из Ливна и Бугојна, које су наредних дана извршили покољу у селима Подградина и Врба. Број убијених на територији среза Гламоч, у току ових покоља износи око 500 људи.[5]
  • За новог војног команданта Територије војноуправног команданта Србије (нем. Militärverwaltung in Serbien) постављен генерал Хајнрих Данкелман. На овој функцији се задржао до 19. септембра, када га је заменио генерал Франц Беме. Само два дана касније, 29. јула, од заповедника оружане силе за Југоисток, фелдмаршала Листа добио је наредбу да се, у случајевима саботажа, смртне казне врше вешањем и да се примењују сва средства застрашивања.[7]
  • У Београду, на углу Јужног булевара и Ђердапске улице приликом припремања акција за рушење радио-станице, ухапшен члан Политбироа ЦК КПЈ Александар Ранковић. У Гестапоу је био мучен и истог дана увече пребачен у болницу у Видинској улици, одакле је ослобођен у акцији илегалаца 29. јула.[2]
  • На планини Гочу, Окружни комитет КПЈ за Краљево формирао Краљевачки партизански одред, који је понео име Јована Курсуле (1768—1813), по прослављеном народном јунаку из Првог српског устанка. За команданта одреда одређен је Павле Јакшић, а за политичког комесара Миро Драгишић.[2]


28. јул[уреди]

29. јул[уреди]

Табла на старој очној болници у Београду


30. јул[уреди]

31. јул[уреди]

  • У Малој Врбици, код Младеновца, одржан састанак Штаба НОП одреда Србије, коме су присуствовали Сретен Жујовић, Никола Груловић, Родољуб Чолаковић и Филип Кљајић Фића. Већина чланова се тада вратила са терена — из партизанских одреда и поднели су извештај о стању у одредима. На предлог, Филипа Кљајића, одлучено је да се од Космајско-посавског одреда, услед различитог дејства посавских и космајских чета и прилива нових бораца, формирају два посебна одреда — Космајски и Посавски одред. За команданта и политичког комесара Посавског одреда одређени су — Коча Поповић и Бора Марковић, а за Космајског — Миле Тодоровић и Јован Јерковић. На састанку је дискутовано и о директиви Главног штаба НОП одреда Југославије да центар устанка буде у западној Србији, па су с тим у вези на тај терен упућени Филип Кљајић и Родољуб Чолаковић.[2]
  • У Приједору и околини, усташе отпочеле масовне злочине над српским становништвом. Под изговором да траже скривено оружје усташе су упадале у српске куће које су пљачкали, а власнике не ретко убијали. Ово усташко дивљање трајало је све до 3. августа, и процењује се да је за то време у самом граду убијено око 220 људи, међу којима је био велики број железничких радника. Дивљање усташа је вршено и у околиним селима, у руднику Љубија је било ухапшено 60 рудара Срба и они су касније депортовани у логор Јасеновац. У Омарској је убијено 168 становника, а у Козарцу и околиним селима, око 173 људи. Према неким проценама укупан број жртава на подручју среза Приједор, током ових неколико дана износи око 700 људи. Ово усташко дивљање у Приједору, прекинуо је командант Врбаскога дивизијског подручја и генерал Домобранства НДХ Драгутин Румлер, који је од усташа преузео команду над градом.[5]
  • На напуштеном гробљу на Багљашу, код Великог Бечкерека, као одмазду за паљење жита и нападе на немачке војнике стрељано 90 родољуба и комуниста из свих крајева Баната – Великог Бечкерека, Кумана, Меленаца, Велике Кикинде, Новог Кнежевца, Вршца, Панчева и др. Стрељање је вршено у пет група од по 18 људи, а извршиоци су били припадници Дојче Маншафта, односно домаћи Немци из Баната, такозвани „Фолксдојчери“. Међу стрељаним родољубима, били су — Соња Маринковић (1916—1941), члан Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а касније проглашена за народног хероја; Михајло Миша Предић (1918—1941), повереник ЦК СКОЈ-а упућен на рад у Војводину и Рудолф Корнауер (1892—1941), Немац из Вршца (био је ово први Немац кога су фашисти стрељали у Југославији).[2][21]
  • У Мостару усташка полиција упала у кућу покојног револуционара Гојка Вуковића, где се одржавао партијски састанак. Гојкова супруга Златка, која је чувала стражу, одмах је по уласку усташа у двориште бацила бомбу чиме је упозорила учеснике састанка и омогућила им да побегну. Усташе су на лицу места ухапсиле Златку (1893—1941), као и Ахмет Сефић (1918—1941), учесника састанка. Они су одведени у зграду гимназије, где су саслушавани и мучени, а потом истог дана стрељани на месту Овојци, код села Полог, у близини Мостара. У току дана, усташе су успеле да ухапсе још двојицу учесника овог састанка — Слободана Вуковића и Јусуфа Чевру, који су стрељани сутрадан 1. августа.[5]


Референце[уреди]

  1. ^ Хронологија СКЈ (1980), стр. 29.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 2,24 2,25 2,26 2,27 2,28 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 63—69.
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 3,15 3,16 3,17 3,18 3,19 3,20 3,21 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 59—61.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Хронологија СКЈ (1980), стр. 30.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 5,20 5,21 5,22 5,23 5,24 5,25 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 52—54.
  6. 6,0 6,1 6,2 Хронологија Јосипа Броза Тита (1978), стр. 40.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 51—52.
  8. ^ Приручник за читање града (2013), стр. 130—132.
  9. ^ Приручник за читање града (2013), стр. 137—146.
  10. 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 10,12 10,13 10,14 10,15 10,16 10,17 10,18 10,19 10,20 10,21 10,22 10,23 10,24 10,25 10,26 10,27 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 54—59.
  11. 11,0 11,1 11,2 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 62—63.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Хронологија СКЈ (1980), стр. 31.
  13. 13,0 13,1 13,2 Хронологија СКЈ (1980), стр. 32.
  14. ^ Народни хероји Југославије 2 (1982), стр. 261.
  15. ^ Народни хероји Југославије 1 (1982), стр. 22.
  16. ^ Народни хероји Југославије 2 (1982), стр. 127.
  17. 17,0 17,1 17,2 Хронологија СКЈ (1980), стр. 33.
  18. 18,0 18,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 34.
  19. ^ Народни хероји Југославије 1 (1982), стр. 211.
  20. 20,0 20,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 35.
  21. 21,0 21,1 Народни хероји Југославије 1 (1982), стр. 495.
  22. 22,0 22,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 36.
  23. 23,0 23,1 23,2 Хронологија СКЈ (1980), стр. 37.
  24. 24,0 24,1 Хронологија Јосипа Броза Тита (1978), стр. 41.
  25. 25,0 25,1 25,2 Хронологија СКЈ (1980), стр. 38.
  26. ^ Народни хероји Југославије 1 (1982), стр. 123.
  27. ^ Лексикон НОР 2 (1980), стр. 139.
  28. ^ Хронологија СКЈ (1980), стр. 51—52.
  29. ^ Народни хероји Југославије 2 (1982), стр. 252.
  30. 30,0 30,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 39.
  31. ^ Народни хероји Југославије 1 (1982), стр. 482.
  32. ^ Хронологија СКЈ (1980), стр. 40.
  33. 33,0 33,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 41.
  34. ^ Приручник за читање града (2013), стр. 239—240.
  35. ^ Лексикон НОР 1 (1980), стр. 488.
  36. 36,0 36,1 Хронологија ослободилачке борбе (1964), стр. 59—60.
  37. 37,0 37,1 Хронологија СКЈ (1980), стр. 42.
  38. ^ Хронологија СКЈ (1980), стр. 43.
  39. ^ Приручник за читање града (2013), стр. 64—66.

Литература[уреди]

  • Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт. 1964. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Хронологија револуционарне делатности Јосипа Броза Тита. Београд: „Експорт прес“. 1978. 
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том II. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том I. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том II. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Приручник за читање Београда — Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941—1945. Београд. 2013. ISBN.