Шнајдеров трофеј

Шнајдеров трофеј или шнајдерова награда, био је трофеј хидроавијације који се додељививао сваке године (касније, два пута годишње) победнику трке хидроавиона и летећих бродова. Назив је добио по Жаку Шнајдеру, који га је осмислио почетком 20. века.

Шнајдеров трофеј се данас налази у Музеју науке, Јужни Кенсингтон, у Лондону.

Ранији трофеј, који је такође представио Жак Шнајдер 1910. у Француској носи назив Шнајдер куп, те због сличног имена, долази до честе забуне са Шнајдеровим трофејем. Међутим, Шнајдер куп се сада налази у власништву РАФ Колеџа у Кранвелу.

Карактеристике трофеја[уреди | уреди извор]

Шнајдеров трофеј је скулптура од сребра и бронзе, постављена на мермерној основи. Она приказује бога Зефира како клизи по таласима, а нага статуа жене са крилима, љуби га одозго. Главе два друга Зефира и Нептуна, бога мора, могу се видети окружени хоботницама и раковима. Симболично, женском фигуром је представљана брзина, док осваја елементе мора и ваздуха.

Историјат[уреди | уреди извор]

Жак Шнајдер, француски финансијер, летач балона и авио ентузијаста, је сматрао да прекоморско летење авионом има велики потенцијал, будући да је велики део Земље покривен водом. Самим тим, желео је да инвестира у прављење мањих, лакших авиона, којима није потребна велика писта за полетање. Како је био члан удружења Аероклуба Француске, 5. децембра 1912. године предложио је да буде спонзор такмичења, у ком је понудио награду од 25.000 златних франака (око £ 1,000), као и Шнајдеров трофеј, у приближно истој вредности.

Такмичења[уреди | уреди извор]

Трка је одржана дванаест пута, у периоду између 1913. и 1931. године. Почетна намера је била да се подстакне развој техничких достигнућа у цивилном ваздухопловству.

Иако су учесници у почетку имали да пролете растојање од најмање 150 mi (240 km) (око 240 km), ускоро им је циљ био постизање највеће брзине у троугаоним путањама од укупно 350 km. Такмичења су организована тако што би се мерило време сваког такмичара, а авиони би полазили са временским заостатком у односу на другог такмичара у року од 15 минута. Такмичења су били веома популарна и привлачила су многобројну публику, често преко 200.000 гледалаца.

Пропозиције такмичења су захтевале да у такмичењу учествују државе, а не појединци. Такође, уколико би једна такмичарска нација освојила најмање три трке у року од пет година, имали би право да задрже пехар и победнички пилот би добио 75.000 франака за сваку од прве три победе.

Домаћин сваке трке била је држава која је била прошлогодишњи победник. Трке су се одвијале под надзором Међународне ваздухопловне федерације и аеро-клуба у земљи домаћина.

Трка је била значајна у подстицању напретка конструкција авиона, посебно у области аеродинамике и конструкције мотора, што се показало врло корисно у Другом светском рату. Струјолики облик авиона и смањени отпор ваздуха, хлађење мотора воденим путем, први пут примењени управо на авионима направљеним за трке за Шнајдеров трофеја, су очигледне у конструкцијама британског Супермарин Спитфајера, америчког П-51 Мустанг, као и италијанског Маки Ц.202 Фолгоре.

Победници[уреди | уреди извор]

Година	Место	Победничка летелица	Држава	Пилот	Просечна брзина
1913	Монако	Депердасин Куп Шнајдер	Француска	Маурис Прево	73.56 km/h
1914	Монако	Сопвит Шнајдер	Уједињено Краљевство	Хауард Пикстон	139.74 km/h
1920	Венеција, Италија	Савоја С.12	Италија	Луиђи Болоња	172.6 km/h
1921	Венеција, Италија	Маки M.7	Италија	Ђовани де Бриганти	189.66 km/h
1922	Напуљ, Италија	Супермарин морски лав II	Уједињено Краљевство	Хенри Бјард	234.51 km/h
1923	Каус, Уједињено Краљевство	Кертис ЦР-3	САД	Дејвид Ритенхаус	285.29 km/h
1925	Балтимор, САД	Кертис Р3Ц-2	САД	Џејмс Дулитл	374.28 km/h
1926	Хамптон Роудс, САД	Маки М.39	Италија	Марио де Бернарди	396.69 km/h
1927	Венеција, Италија	Супермарин С.5	Уједињено Краљевство	Сидни Вебстер	453.28 km/h
1929	Калшот Спит, Уједињено Краљевство	Супермарин С.6	Уједињено Краљевство	Ричард Вагорн	528.89 km/h
1931	Калшот Спит, Уједињено Краљевство	Супермарин С.6Б	Уједињено Краљевство	Џон Бутман	547.31 km/h