Agrohemija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Agrohemija ili poljoprivredna hemija je studija hemije i biohemije koja je značajna za poljoprivrednu produkciju, preradu sirovih produkata u hranu i pića, i u praćenju i remedijaciji životne sredine. Te studije naglašavaju odnose između biljki, životinja i bakterija i njihovog životnog okruženja.[1] Agrohemija je nauka o hemijskim kompozicijama i promenama do kojih dolazi tokom prerade, zaštite, i korišćenja useva i stoke.[2] Kao osnovna nauka, ona obuhvata, osim eksperimentalne hemije, sve životne procese putem kojih ljudi dobijaju hranu i vlakna za sebe i hranu za životinje. Kao primenjena nauka ili tehnologija, ona ima fokus na kontroli tih procesa radi povećanja prinosa, poboljšanja kvaliteta, i redukcije troškova. Jedna vašna grana poljoprivredne hemije je hemurgija,[3] koja se prevashodno bavi upotrebom poljoprivrednih proizvoda kao hemijskih sirovina.

Nauka[уреди]

Ciljevi poljoprivredne hemije su poboljšanje razumevanja uzroka i efekata biohemijskih reakcija vezanih za rast biljaka i životinja, da bi se otkrile mogućnosti za kontrolu tih reakcija, i da bi se razvili hemijski proizvodi koji će pružiti željenu pomoć ili omogućiti kontrolu. Svaka naučna disciplina koja doprinosi poljoprivrednim procesima zavisi na neki način od hemije. Stoga agrohemija nije zasebna disciplina, već zajednička nit koja povezuje genetiku, fiziologiju, mikrobiologiju, entomologiju, i brojne druge nauke koje utiču na poljoprivredu.[4][5]

Hemijski materijali koji su reazvijeni kao pomoćna sredstva u proizvodnji hrane, stočne hrane i vlakana obuhvataju brojne herbicide, insekticide, fungicide, i druge pesticide, regulatore biljnog rasta, veštačka đubriva, i suplemente životinjske hrane. Glavni među tim grupama sa komercijalne tačke gledišta su veštačka đubriva, sintetički pesticidi (uključujući herbicide), i suplementi stočne hrane. Ova zadnja klasa obuhvata prehrambene aditive (na primer, dijetetske minerale) i medicinska jedinjenja za prevenciju ili kontrolu bolesti.[6]

Poljoprivredna hemija često ima za cilj prezervaciju ili povećanje plodnosti zemljišta, održavanje i poboljšanje poljoprivrednog prinosa, i poboljšanje kvaliteta useva.

Kad se poljoprivreda razmatara u kontekstu ekologije akcenat se stavlja na održivost. Moderna poljoprivredna industrija je stekla reputaciju delatonosti koja zarad maksimiziranja profita krši održiva i ekološki prihvatljiva poljoprivredna načela. Eutrofikacija, prevalencija genetički modifikovanih useva i povećanje koncentracije hemikalija u prehrambenom lancu (e.g. postojani organski zagađivači) su samo neke od posledica naivne industrijske poljoprivrede.[7][8]

Istorija[уреди]

  • Godine 1761, Johan Gotsčalk Valerijus objavljuje svoj pionirski rad, Agriculturae fundamenta chemica (Åkerbrukets chemiska grunder).[9]
  • Godine 1815, Hamfri Dejvi objavljuje rad Elementi poljoprivrdne hemija[10]
  • Godine 1842, Justus fon Libig objavljuje rad Životinjska hemija ili organska hemija u njenim aplikacijama u fiziologiji i patologiji.[11][12]
  • Jons Jakob Berzelijus objavljuje Traité de chimie minérale, végétale et animal (6 vols., 1845–50)[13]
  • Žan-Baptist Busengo objavljuje Agronomie, chimie agricole, et physiologie (5 vols., 1860–1874; 2nd ed.,) 1884.
  • Godine 1868, Samjuel Vilijam Džonson objavljuje Kako usevi rastu.[14]
  • Godine 1870, S. V. Džonson objavljuje Kako se usevi hrane: Rasprava o atmosferi i zemljištu vezana za ishranu poljoprivrednih biljaka.[15]
  • Godine 1872, Karl Hajnrih Rithauzen objavljuje Proteinska tela u žitaricama, mahunarkama i lanenom semenu. Doprinosi fiziologiji semena za uzgoj, ishranu i stočnu hranu[16]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Greene, Stanley A. (2005). Sittig's Handbook of Pesticides and Agricultural Chemicals. William Andrew (1st изд.). 9780815515166. 
  2. ^ „Agricultural Chemistry - Chemistry Encyclopedia”. 
  3. ^ Hale, William Jay (1934). The Farm Chemurgic: Farmward the Star of Destiny Lights Our Way. University of California: The Stratford company. стр. 201. 
  4. ^ Essington, Michael E. (2015). Soil and Water Chemistry: An Integrative Approach (Second Edition изд.). ISBN 1-4665-7315-5. 
  5. ^ J M Chesworth; Stuchbury, T; J R Scaife (1997). Introduction to Agricultural Biochemistry (1998 изд.). Springer. ISBN 0-412-64390-1. 
  6. ^ D. W. Gilchrist Shirlaw; J. E. Nichols. A Practical Course in Agricultural Chemistry, A volume in The Commonwealth and International Library: Agriculture and Forestry Division. ISBN 978-0-08-012460-5. 
  7. ^ Factory farming. Webster's Dictionary definition of Factory farming
  8. ^ Encyclopædia Britannica's definition of Factory farm
  9. ^ Translated into French in 1766: Elémens d'agriculture physique et chymique на сајту Гугл књиге
  10. ^ Humphry Davy (1815) Elements of agricultural chemistry from Google Books.
  11. ^ Justus von Liebig (1842) Animal Chemistry or Organic Chemistry
  12. ^ Liebig (1847) Philadelphia edition
  13. ^ J. J. Berzelius Traite de chimie minerale, vegetale et animal from Bibliothèque nationale de France
  14. ^ Samuel William Johnson (1868) How Crops grow
  15. ^ S.W. Johnson (1870) How Crops Feed: A treatise on the atmosphere and soil as related to the nutrition of agricultural plants
  16. ^ Die Eiweisskörper der Getreidearten, Hülsenfrüchte und Ölsamen. Beiträge zur Physiologie der Samen der Kulturgewachese, der Nahrungs- und Futtermitel, Bonn, 1872

Literatura[уреди]

  • Wendy B. Murphy, The Future World of Agriculture, Watts, 1984.
  • Saltini, Antonio. Storia delle scienze agrarie. 4 vols, Bologna 1984-89. ISBN 88-206-2412-5. . ISBN 88-206-2413-3.. ISBN 88-206-2414-1.. ISBN 88-206-2415-X.
  • Brady, Nyle C., and Weil, Ray R. (2002). The Nature and Properties of Soils , 13th edition. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
  • Diamond, Jared M. (1997). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies. New York: Norton.
  • Hillel, Daniel (1991). Out of the Earth: Civilization and the Life of the Soil. New York: Free Press.
  • Suzuki, David, and Dressel, Holly (1999). From Naked Ape to Superspecies: A Personal Perspective on Humanity and the Global Eco-crisis. New York: Stoddart.
  • Sylvia, David M.; Fuhrmann, Jeffry J.; Hartel, Peter G.; and Zuberer, David A., eds. (1998). Principles and Applications of Soil Microbiology. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.

Spoljašnje veze[уреди]