Цветање воде
Цветање воде је последица еутрофикације воде, када углавном услед људских делатности долази до пренамножености водених биљака, најчешће алги, што има негативне последице по водени живи свет.
Настајање еутрофикације[уреди | уреди извор]
Еутрофикација (еутрофизација) започиње тако што са њива и других агроекосистема доспевају ђубрива (обично спирана кишом) у воду. Та ђубрива су богата фосфатима и нитратима, који су иначе ограничавајући фактор бујања живота у води. Уз вишак ових соли, биљке, посебно алге, често почињу да бујају. Тада се повећава и број угинулих алги, које тада раслажу сапрофити при чему троши кисеоник. Тако опада концентрација кисеоника у води и самим тим долази до гушења и масовног помора водених организама који кисеоник троше у процесу дисања. У условима смањене концентрације кисеоника или чак, анаеробним условима (када кисеоника нема уопште) и само разлагање неће бити потпуно, па се стварају продукти разлагања који води дају лош укус, непријатан мирис и уопште лошији квалитет. Таква вода не може да се користи за пиће и може узроковати угинуће стоке ако се користи као појило.[1]
Узроци[уреди | уреди извор]
Осим ђубрива који потичу са агроекосистема, еутрофикацију узрокују и отпадне воде из прехрамбене индустрије или канализационе воде из градова, као и све отпадне воде богате минералним и органским супстанцама.[1]
Последице[уреди | уреди извор]
Осим промене у квалитету воде, мења се и састав врста, те врсте које су прилагођене животу у чистој води замењују оне којима одговарају новонастали услови. По угинућу неких врста алги у воду доспевају такозвани ендотоксини који су по хемијском саставу алкалоиди, циклични полипептиди или комплекснија хемијска једињења која се међусобно разликују у погледу физиолошке активности. С обзиром на дугорочност последица, еутрофикација је један од најзначајнијих негативних трендова у вези са водама.[1]
Алге[уреди | уреди извор]
За овакав, бујан раст алги у нашим водама погодује температура од око 30 °C, што одговара летњем периоду. За цветање копнене воде карактеристичне су модрозелене алге, као на пример Anabaena flos-aquae и Microcystis flos-aquae. У мањој мери, на токсичност копнених вода утичу и неке врсте зелених алги, на морску воду утичу представници ватрених, а бракичну- златних алги.[2]