Barska šljuka

С Википедије, слободне енциклопедије

Barska šljuka
Gallinago gallinago 1 (Martin Mecnarowski).jpg
Barska šljuka
Oglašavanje ptice je snimljeno u Engleskoj
Gallinago gallinago a1.JPG
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Tip:
Klasa:
Red:
Porodica:
Rod:
Vrsta:
G. gallinago
Binomno ime
Gallinago gallinago
GallinagoGallinagoIUCNver2019-2.png
Rasprostranjenost barske šljuke:
  u vreme sezone gnežđenja
  stanarica
  van sezone gnežđenja
Sinonimi
  • Scolopax gallinago Linnaeus, 1758
  • Capella gallinago (Linnaeus, 1758)
Gallinago gallinago faeroeensis

Barska šljuka (lat. Gallinago gallinago) je ptica selica iz reda šljukarica (Charadriiformes). Naziv potiče od latinske reči gallina – kokoška i sufiksa – ago, što označava pticu koja liči na kokošku. Vrsta je prisutna na različitim vodenim staništima, preferirajući bare, močvare, vlažne livade i tresave sa niskom, gustom vegetacijom gde se gnezdi.

Opis[уреди | уреди извор]

Ptica srednje veličine, čija dužina tela iznosi 23-28 cm, a raspon krila 39-45 cm. Težina tela varira 72-181 g. Vrsta je prilično skrovita, tako što se uspešno kamuflira u okolnoj vegetaciji. Kada je na otvorenom, uočava se zdepast oblik tela, dug kljun i kratke noge. Kljun je u odnosu na ostale delove tela nesrazmerno dugačak i ravan. Perje je u osnovi smeđe boje. Na glavi i leđima ima uzdužne, deblje i svetlije pruge. Na bokovima ima tamne, poprečne pruge, a stomak je beo (bez pruga). Kada se uznemiri, brzo leti cik-cak iznad vode, a zatim se izdiže uvis zakrivljenom putanjom. U letu joj se uočavaju tanke bele ivice na krilima. [2]

Rasprostranjenost i stanište[уреди | уреди извор]

Stanište na kojem se barska šljuka hrani tokom seobe

Močvarna ptica koja je prisutna na severnoj zemljinoj hemisferi. Pre početka zime migrira na jug. Zimujući u Evropi i Africi, kao gnezdeća staništa koristi zaslanjene močvare sa bogatom vegetacijom, travnate ili močvarne ivice reka i jezera, vlažne livade i pašnjake, poplavljene severne šume i močvarne tundre. Jesenja seoba traje od kraja jula do novembra. Većina ptica stigne u severnu Afruku već krajem septembra – početkom oktobra, gde ostaju do marta. Procenjuje se da evropska populacija broji između 2 670 000 – 5 060 000 parova.[3][1]

Ishrana[уреди | уреди извор]

Pri vrhu dugačkog kljuna postoje čulna udubljenja koja omogućavaju detekciju sitnih beskičmenjaka u blatu. Oči su postavljevljene visoko unazad na glavi, što ptici omogućava da primeti predatora čak i kada joj je kljun u podlozi. Hrani se larvama insekata (10-80%), odraslim insektima, sitnim rakovima i paucima. U manjim količinama konzumira i hranu biljnog porekla (vlakna i semena).[3][4][1]

Razmnožavanje[уреди | уреди извор]

Gnezdeća staništa su joj močvare, vlažne livade i tresave sa gustom, niskom vegetacijom, kao i poplavljene severne šume i močvarne tundre. Polaže 2-5 jaja u periodu od aprila do juna. Gnezdo je obično na suvom mestu uz vodu, prekriveno travom, rogozom, šašem. Barska šljuka je monogamna i veoma teritorijalna vrsta. Na jajima leži samo ženka i period inkubacije traje 17-20 dana. Oba roditelja vode brigu o mladima. Ptići za oko 20 dana dobiju perje i sposobni su da lete. [5][6][3][1][2]

Barska šljuka u Srbiji[уреди | уреди извор]

Barska šljuka obeležena aluminijumskim prstenom u SRP „Labudovo okno
Uzdužne pruge na glavi i leđima i nesrazmerno dugačak kljun - identifikacioni karakteri ove vrste

Krajem 19. i početkom 20. veka navodi se kao redovna prolaznica u Sremu, vrlo retka gnezdarica u Posavini, a zabeležena je i na gnežđenju u Negotinskoj Krajini. Krajem 20. i početkom 21. veka vrsta je veoma retka, a periodična gnezdarica samo u Vojvodini. Trenutno je i dalje veoma retka vrsta koja se u reproduktivnom periodu viđa samo na severu Vojvodine. Celokupna gnezdeća populacija se nalazi u Vojvodini i procenjuje se na 3-6 parova. Redovno gnezdilište je na Selevenjskoj pustari, a u vreme gnežđenja retko se beleži i na Kapetanskom ritu, Sigetu, Rusandi i Slanom Kopovu. Ornitolozi smatraju da broj gnezdećih parova fluktuira. Tokom seobe prisutna je na različitim vodenim staništima širom zemlje. Brojnija je tokom jesenje seobe kada se grupiše u jata od nekoliko stotina jedinki. Pojedinačni primerci redovno prezimljavaju na nezaleđenim vodenim površinama, a posebno u južnim nizijskim delovima Srbije.[7][8]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д BirdLife International (2019). Gallinago gallinago. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 20. 01. 2020. 
  2. ^ а б Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 9780007268146. 
  3. ^ а б в „Common snipe - arkive.org”. Архивирано из оригинала на датум 01. 10. 2018. Приступљено 01. 10. 2018. 
  4. ^ Wilson's Snipe - birdsna.org
  5. ^ Barska šljuka - bioras.petnica.rs
  6. ^ „Snipe (Gallinago gallinago) - planetofbirds.com”. Архивирано из оригинала на датум 01. 10. 2018. Приступљено 01. 10. 2018. 
  7. ^ Šćiban, M., Rajković, D., Radišić, D., Vasić, V. i Pantović, U. (2015): Ptice Srbije - kritički spisak vrsta. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Novi Sad.
  8. ^ Puzović, S., Radišić, D., Ružić, M., Rajković, D., Radaković, M., Pantović, U., Janković, M., Stojnić, N., Šćiban, M., Tucakov, M., Gergelj, J., Sekulić, G., Agošton, A., & Raković, M. 2015. Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica 2008-2013. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]