Спрудници и шљуке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Шљуке и спрудници[1]
Временски распон:
Олигоцен до данас
Roosting waders Roebuck Bay.jpg
Мешовито јато на зимовању у Аустралији
Научна класификација
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Поткласа: Neornithes
Инфракласа: Neoaves
Ред: Charadriiformes
Подред: Scolopaci
Породица: Scolopacidae
Rafinesque, 1815
Родови

Спрудници и шљуке (лат. Scolopacidae) представља назив велике фамилије, углавном барских птица. Већина врста храни се ситним бескичмењацима које налазе у блату или земљи. Различите дужине кљуна, самим тим и различита врста хране, код различитих врста омогућавају да се више врста храни на истом подручју без конкуренције и борбе за храну. Латински назив фамилије је настао од речи Scolopax, која означава род шумских шљука, и од суфикса idae.

Опис[уреди]

Кљун критично угрожене врсте Calidris pygmaea

Дужина тела је од 12 до 66 центиметара. У зависности од еколошке нише коју насељавају, кљун и ноге могу бити различите дужине. Већина врста има уске кљунове. Код неких врста може бити закривљен надоле или нагоре, док је код неких раван. На врху се налазе тактилна чула помоћу којих проналазе плен. Крила су уска и зашиљена. Перје је обично браон или сиве боје, са различитим шарама. Стомак и груди су углавном, светли. Врсте рода Limnodromus имају риђе груди и горњи део стомака. Код неких врста обојеност перја зависи од годишњег доба (нпр. црни спрудник и већина врста рода Calidris). Оглашавање је гласно и бучно, често кратко и испрекидано, праћено звиждуцима и крицима. Црнокрили спрудник, за разлику од осталих врста има лепу и мелодичну песму. Барске шљуке своју територију обележавају тако ште узлете до одређене висине и онда нагло пониру ка земљи. Крута пера у крилима тада почну да вибрирају и производе карактеристичан звук. Неке врсте се интензивно оглашавају пред сеобу и током саме сеобе.[2][3][4]

Распрострањење и станиште[уреди]

Црнотрбе и мале спрутке се хране у Шпанији током сеобе

Распрострањени су у свим регионима изузев Антарктика. Већина врста се гнезди на северној хемисфери, одакле мигрира на југ. Неколико врста се гнезди у умереним подручјима. Тропске врсте живе у шумама на острвима у Пацифику. Врсте рода Coenocorypha су ендеми Новог Зеланда и Чатамских острва, док је Prosobonia parvirostris ендем Туамоту архипелага. Насељавају различита влажна станишта, као што су влажне ливаде у тајгама и тундрама, муљевите и вегетацијом обрасле обале река, језера и мора, али и слатине и солане. Зимују на влажним стаништима у тропима, на делтама река, и на обалама морских залива и лагуна. Такође се могу срести и на пољима пиринча, али и на барама насталим после великих киша. Спрудницима и полојкама највише одговарају влажна станишта унутар континента, док се спрутке чешће хране на обалама мора. Већина врста живи на отвореним подручјима, али неке врсте насељавају и шуме.[4][3]

Биологија[уреди]

Исхрана[уреди]

Исхрана се састоји од инсеката и њихових ларви, рачића, пужева, црва и шкољки које проналазе у блату, муљу или земљи. Неретко једу мање рибе и пуноглавце. У недостатку хране животињског порекла, једу семење, плодове, али и младице биљака. Лисконоге се хране тако што ногама подигну муљ са дна и онда сакупе плен са површине воде. Шљуке камењарке својим јаким, кратким кљуном преврћу камење у потрази за храном. Свака врста се храни на различитој дубини, што зависи од дужине ногу. Неке врсте могу и да пливају.

Размножавање[уреди]

Легло муљаче

Полни диморфизам обично није изражен, али се код неких врста може приметити разлика између мужјака и женке (нпр.спрудник убојица и тробојна лисконога). Понашање током сезоне парења је различито. Неке врсте су моногамне, док је за неке врсте, као што су бела спрутка и пегава полојка, карактеристрична полиандрија. За разлику од већине других птица, женка лисконоге је јарко обојена, удвара се и брани теритирију. Код спрудника убојице је сасвим супротно. Током сезоне парења, мужјаци се окупљају на тзв. „бојишта”, где се надмећу, шире крила, лебде у ваздуху, боре се и показују своје шарено перје, скрећући пажњу женкама. Након парења женка полаже јаја, сама лежи на њима и одгаја младунце без помоћи мужјака. Женка риђе спрутке је у другачијој ситуацији. Наиме, она током сезоне парења бива прогањана од стране неколико мужјака. Сам чин парења је такође различит од врсте до врсте. Неки парови се паре неколико пута дневно и тако неколико дана, док се парови других врста паре само једном ила двапут у сезони. Гнездо је обично смештено у удубљење на земљи, обложено травом или без ње. Неколико врста гради гнездо у бусену биљака, али није неуобичајено да полажу јаја и у напуштена гнезда других птица (нпр.спрудник мигавац и спрудник пијукавац). Женке обично легу три до четири крушколика, камуфлажно обојена јаја. Код моногамних парова на јајима леже оба родитеља. Када на јајима лежи један родитељ, он јаја напушта у подне, када су температуре највише, како би могао безбрижно да се храни. Дужина инкубације зависи од врсте до врсте. Уколико се грабљивица приближи гнезду, неке врсте ће чекати последњи тренутак и онда нагло излетети у нади да ће изненадити и уплашити непријатеља, док друге врсте праве буку, костреше перје и шире крила. Храбрији родитељи глуме повреду надајући се да ће скренути пажњу на себе и тако одвући непријатеља даље од легла и у последњем тренутку одлетети. Крупније врсте нападају све што сматрају да је претња по јаја и младе. Када се птићи излегу, способни су да се сами хране и прате родитеље већ неколико сати након излегања. Након потраге за храном, уморни младунци се враћају у гнездо где ће их мајка грејати током свежих ноћи. Како време пролази, птићи из неколико легала се удружују у „јаслице”. Чим оперјају, родитељи их напуштају и одлазе на сеобу, док млади остају још неко време како би прикупили довољно масних наслага пре путовања. Мање од половине младунаца преживи прву годину.

Полни диморфизам
Мужјак (лево) и женка (десно) тробојне лисконоге.

Сеоба[уреди]

Јато сибирских црногрудих спрутки током зимовања

Ван гнездеће сезоне се окупљају у већа или мања јата која броје десетине, стотине и хиљаде јединки у зависности од врсте и периода године. У јатима су сигурније од грабљивица, а и успешније су у хватању бржег плена. Имају јаке грудне мишиће како би лакше прелетеле и издржале напорна путовања на југ. Сеоба у највећој мери зависи од доступности хране и од временских услова. Неке врсте прелазе велике раздаљине током сеобе, а многе јединке не преживе ово опасно путовање. Врсте које се гнезде на северу, због кратког лета имају мало времена за размножавање и одгајање младих. Зато се на своја вековна гнездилишта враћају нешто раније од осталих селица.[4][3]

Угроженост[уреди]

Птице из ове фамилије највише угрожава: уништавање станишта, исушивање бара и мочвара у којима се гнезде и хране, узнемиравање у сезони гнежђења, сакупљање јаја од стране колекционара, загађивање мора, река и језера, уништавање плажа и муљевитих обала, али и лов током сеобе и зимовања. Лоше време може угрозити младунце. Природни непријатељи су им поморници, вране, лисице и птице грабљивице.[4]

Систематика[уреди]

CR* - Постоји могућност да је ова врста изумрла, јер није забележена нигде од 1963.[5][6][7][8]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Harrison, Colin J.O. (1991). Forshaw, Joseph, ур. Encyclopaedia of Animals: Birds. London: Merehurst Press. 1-85391-186-0. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Спрудници и шљуке на Викимедијиној остави