Altiplano

Координате: 16° 00′ 13″ Ј; 69° 39′ 12″ З / 16.00358° Ј; 69.65332° З / -16.00358; -69.65332
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Bolivijski plato)
Lokacija Altiplana u Južnoj Americi
La Paz, Bolivija, je najveći grad lociran na Altiplanu
Vulkani u nacionalnom parku Sajama (Parinakota i Pomerape)

Altiplano (španski za „visoravan”), Kolao (kečuanski i ajmarski: Kulau, sa značenjem „mesto Kula”) ili Andska visoravan, u zapadno-centralnoj Južnoj Americi, je oblast gde su Andi najširi. To je najopsežnije područje visoravni na Zemlji izvan Tibeta. Glavnina Altiplana leži u Boliviji, dok njegovi severni delovi leže u Peruu, a južni u Čileu i Argentini.

Na visoravni se nalazi nekoliko gradova ove četiri države, uključujući El Alto, La Paz, Oruro i Puno. Severoistočni Altiplano je vlažniji od jugozapadnog područja. Ovo poslednje područje ima nekoliko slaništa, ili slanih područja, zbog svoje suvoće. Na granici između Bolivije i Perua nalazi se jezero Titikaka, najveće jezero u Južnoj Americi. Južno od njega u Boliviji se nalazilo jezero Poopo, koje je od decembra 2015. godine proglašeno isušenim i nepostojećim. Nije jasno da li se ovo drugo po veličini jezero u Boliviji može revitalizovati.[1][2]

Altiplano je bio mesto nekoliko pretkolumbovskih kultura, uključujući Čiripa, Tijavanako i Carstvo Inka. Španija je osvojila ovaj region u 16. veku.

Glavne ekonomske aktivnosti u Altiplanu uključuju rudarstvo, stočarstvo lama i vikunja, i usluge u gradovima. Postoji donekle razvijen međunarodni turizam.

Lokacija[уреди | уреди извор]

Mapa endorejskih slivova reke koji karakterišu altiplano. Na severu je jezero Titikaka i sistem reke Desaguadero; na jugu je solana Salar de Ujuni. Vanendorejski altiplano se proteže prema jugu do Argentine i Čilea.

Altiplano je područje unutrašnje drenaže (endoreizam) koje leži u centralnim Andima i zauzima delove severnog Čilea i Argentine, zapadne Bolivije i južnog Perua. Njegova visina u proseku iznosi oko 3.750 metara (12.300 stopa),[3] nešto manja od visine Tibetanske visoravni. Za razliku od uslova u Tibetu, Altiplanom dominiraju masivni aktivni vulkani Centralne vulkanske zone na zapadu, kao što su Ampato (6.288 m), Tutupaka (5.816 m), Parinakota (6.348 m), Gualatiri (6.071 m), Paruma (5.728 m), Uturunku (6.008 m) i Likankabur (5.916 m) i Kordiljera Real na severoistoku sa planinama Ilampu (6.368 m), Uajna Potosi (6.088 m), Ankouma (6.427 m) i Ilimani (6.438 m).[4] Pustinja Atakama, jedno od najsušnijih područja na planeti, leži jugozapadno od Altiplana; na istoku se nalazi vlažna Amazonska prašuma.

Altiplano je poznat po hipoksičnom vazduhu izazvanom veoma visokom nadmorskom visinom.

Istorija[уреди | уреди извор]

U različitim dobima tokom pleistocenske epohe, južni i severni Altiplano bili su prekriveni prostranim pluvijalnim jezerima. Ostaci su jezero Titikaka, koje opkoračuje granicu Peru-Bolivija, i Poopo, slano jezero koje se prostire južno od Orura u Boliviji. Salar de Ujuni, lokalno poznat kao Salar de Tunupa, i Salar de Koipasa su dve velike suve stane ravnice nastala nakon isušivanja paleojezera Altiplano.

Klimatske zone[уреди | уреди извор]

Bolivijski Altiplano na oko 4.250 m (14.000 stopa). Snegom prekriveni vrhovi Kordiljera Real uzdižu se u pozadini.

Termin Altiplano se ponekad koristi za identifikaciju nadmorske visine i vrste klime koja prevladava u njoj: ona je hladnija od one u tijera frija, ali ne tako hladna kao u tijera elada. Naučnici klasifikuju potonju kao klimu koja počinje na nadmorskoj visini od približno 4.500 metara (ili oko 15.000 stopa). Alternativni nazivi koji se koriste umesto altiplano u ovom kontekstu uključuju puna i paramos.

Klima[уреди | уреди извор]

Generalno je klima hladna i vlažna do polusuve, pa čak i sušna, sa srednjim godišnjim temperaturama koje variraju od 3 °C (37 °F) u blizini zapadnog planinskog venca do 12 °C (54 °F) u blizini jezera Titikaka; i ukupne godišnje kiše koje se kreću između manje od 200 mm (8 in) na jugozapadu do više od 800 mm (31 in) u blizini i iznad jezera Titikaka. Dnevni ciklus temperature je vrlo širok, sa maksimalnim temperaturama od12—24 °C (54—75 °F), a minimalnim od −20—10 °C (−4—50 °F).

Najhladnije temperature javljaju se u jugozapadnom delu Altiplana tokom zimskih meseci juna i jula. Upadljiv je sezonski ciklus kiša, sa kišnom sezonom koncentrisanom između decembra i marta. Ostatak godine je uglavnom suv, hladan, vetrovit i sunčan. Snežne padavine mogu se dogoditi između aprila i septembra, posebno na severu, ali nisu uobičajene (između jedan i pet puta godišnje).

Panorama Peruvijskog Altiplana.

Geologija[уреди | уреди извор]

Stena oblikovana vetrenom erozijom (ili eolskim procesom) na Bolivijskom Altiplanu.
Takođe pogledajte: Altiplanski sliv, Geologija Bolivije i Altiplano–Punski vulkanski kompleks

Predloženo je nekoliko mehanizama za formiranje visoravni Altiplano; hipoteze pokušavaju da objasne zašto topografija u Andima uključuje ovo veliko područje niskog reljefa na velikoj nadmorskoj visini (visoka visoravan) unutar orogena:

  • Postojanje slabosti u Zemljinoj kori pre tektonskog skraćivanja. Takve slabosti bi prouzrokovale podelu tektonske deformacije i uzdizanje u istočnim i zapadnim kordiljerima, ostavljajući potreban prostor za formiranje basena altiplano.
  • Magmatski procesi ukorenjeni u astenosferi mogli su doprineti podizanju visoravni.
  • Klima je kontrolisala prostorni raspored erozije i taloženja sedimenata, kontrolišući podmazivanje duž subdukujuće Naskanske ploče i time utičući na prenos tektonskih sila na Južnu Ameriku.
  • Klima je takođe odredila stvaranje unutrašnje drenaže (endoreizam[5][6][7][8][9][10]) i zadržavanje taloga unutar Anda, potencijalno blokirajući tektonske deformacije u centralnom području između dva kordiljera i izbacujući deformacije prema bokovima orogena.[11]
  • Konvektivno uklanjanje guste donje litosfere ispod Altiplana uzrokovalo je da taj region izostatički „pluta“ na višem nivou.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mercado, David. „Lake Poopo Dries Up”. Reuters. Архивирано из оригинала 19. 12. 2015. г. 
  2. ^ Paskevics, Emily (19. 12. 2015). „Lake Poopó, Second Largest In Bolivia, Dries Up Completely”. Headlines & Global News (HNGN). Архивирано из оригинала 09. 02. 2016. г. Приступљено 09. 10. 2020. 
  3. ^ „The Use of Solar Energy for Improving the Living Conditions in Altiplano/Argentina” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2011-07-19. г. Приступљено 2009-10-10. 
  4. ^ „Andes map”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2010. г. Приступљено 09. 10. 2020. 
  5. ^ „Inland water ecosystem”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 6. 2018. 
  6. ^ American Meteorological Society, Meteorology Glossary, s.v. 'endorheic lake'
  7. ^ Manivanan, R. (2008). Water Quality Modeling: Rivers, Streams, and Estuaries. New Delhi: New India Pub. Agency. ISBN 978-8189422936. Приступљено 5. 1. 2021. 
  8. ^ Vittorio Barale, "The European Marginal and Enclosed Seas: An Overview" p. 3–22 in Remote Sensing of the European Seas, 2008, ISBN 1402067720 p. 19
  9. ^ Tundisi, J. G.; Tundisi, T. M. (2012). Limnology. Leiden, The Netherlands: CRC Press/Balkema. стр. 40. ISBN 978-0415588355. Приступљено 5. 1. 2021. 
  10. ^ Goudie, A.S. (2004). „Base level”. Ур.: Goudie, A.S. Encyclopedia of Geomorphology. Routledge. стр. 62. ISBN 978-0415327381. 
  11. ^ Garciacastellanos, D. (2007). „The role of climate during high plateau formation. Insights from numerical experiments”. Earth and Planetary Science Letters. 257 (3–4): 372—390. Bibcode:2007E&PSL.257..372G. doi:10.1016/j.epsl.2007.02.039. .

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

16° 00′ 13″ Ј; 69° 39′ 12″ З / 16.00358° Ј; 69.65332° З / -16.00358; -69.65332
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Altiplano&oldid=27677284”