Еолски процес

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерозија тла ветром у подножју Чимбораза, Еквадор

Еолски процес настаје активношћу ветрова, односно, захваљујући њиховој способности да обликују површину Земље и других планета.[1] Ветрови могу еродовати, транспортовати, и депоновати материјале, и представљају ефикасне (доминирајуће) агенсе у регионима са спорадичном, ретком вегетацијом и великом количином неконсолидованих седимената. Иако је вода много моћнија од ветра, еолски процес је важан геоморфолошки процес у аридним срединама као што су пустиње.[2] Ове процесе изучава геоморфологија. Термин је настао од имена грчког Бога Еола, чувара ветрова.

Термин потиче од имена грчког бога Еола, чувара ветрова.[3][4]

Дефиниција и поставка[уреди | уреди извор]

Еолски процеси су они процеси ерозије, транспорта и таложења седимената изазвани ветром на или близу површине земље.[1] Седименти депоновани ветром и седиментне структуре карактеристичне за ове наслаге такође се описују као еолски.[5]

Еолски процеси су најважнији у областима где има мало или нимало вегетације.[1] Међутим, еолске наслаге нису ограничене на сушну климу. Виде се и дуж обале; дуж токова потока у полусушној клими; у областима богатим песком истрошеним од слабо цементираних изданака пешчара; и у областима глацијалног испирања.[6]

Лес, које је силт депонован ветром, уобичајен је у влажним до субхумидних клима. Већи део Северне Америке и Европе прекривен је плеистоценским песком и лесом од глацијалног испирања.[6]

Заветринска (низ ветар) страна речних долина у полусушним регионима често је прекривена песком и пешчаним динама. Примери у Северној Америци укључују реке Плат, Арканзас и Мисури.[6]

Ерозија ветром[уреди | уреди извор]

Сфинга у Гизи, Египат највероватније обликовани јарданг.

Ветар еродује Земљину површину дефлацијом, уклањањем фино гранулисаних честица, турбулентним вртложењем ветра и абразијом. Bећина дефлационих зона садржи пустињски пешчани плочник, покривач који личи на фрагментисану стену која се јавља након што су ветар и вода уклонили финије фракције.[7] Готово половина пустиња на Земљи је оваква стенолика дефлациона зона. Стенски покривач у пустињама са пешчаним плочницима спречава дефлацију, изношење, подинског материјала. Тамне, сјајне мрље, назване пустињска глазура, често се јавља на површини неких стена у пустињама. Обично садржај оваквих стена чине манган, оксиди гвожђа, хидроксиди, и глинени минерали који узрокују ову појаву и дају сјај стени.

Басени настали дефлацијом, су удубљења која су се формирала уклањањем честица ветром. Они су обично малих димензија, али могу имати и знатне димензије, због чега се означавају као „дефлационе (издувне) котлине”. Једна од највећих издувних котлина налази се у Сахари, на југоисточним падинама Тибестија и захвата површину од 90 000 km2. Издувне котлине овако великих површина запажене су тек када су сателитски снимци постали доступни. Пре тога Б. А. Федорович описао је издувну котлину Карин-Јарик у западном Казахстану. Њена дужина износи 145 km, ширина 2-10 km, а дубина 100-142 m. Настала је постојаним дефлационим процесом ветра који је издувавао прашину са површине заслањеног земљишта и односио је стотинама километара далеко.[8] Честице ношене ветром врше абразију копнена. Ударима и трењем честице праве бразде или мале депресије. Оваквим дејством настају вентифакти. Извајани облици, који се називају јарданзи, могу бити неколико десетина метара високи и неколико километара дугачки а избраздани су дејством пустињског ветра. Чувена сфинга у Гизи, Египат, је највероватније накнадно измењени јарданг.

Широм света, ерозија водом је важнија од ерозије ветром, али је ерозија ветром важна у семиаридним и аридним регионима.[9] Ерозију ветром повећавају неке људске активности, као што је употреба возила 4x4.[10]

Дефлација[уреди | уреди извор]

Дефлација је подизање и уклањање растреситог материјала са површине турбуленцијом ветра.[11][12] То се одвија уз помоћ три механизма: вучног/површинског пузања, засољавања и суспензије. Тракција или површинско пузање је процес клизања или котрљања већих зрна по површини. Засољавање се односи на честице које се одбијају по површини на кратке удаљености. Суспендоване честице су у потпуности увучене у ветар, који их носи на велике удаљености.[13] Засољеност вероватно чини 50–70 % дефлације, док суспензија чини 30–40 %, а површинско пузање чини 5–25 %.[14]

Региони који доживљавају интензивну и трајну ерозију називају се зонама дефлације.[15] Већина зона еолске дефлације је састављена од пустињског плочника, плоче налик на површину фрагмената стена која остаје након што су ветар и вода уклонили фине честице. Камени омотач у пустињским плочницима штити основни материјал од даље дефлације. Подручја пустињских плочника формирају реље или камене пустиње Сахаре. Они су даље подељени на стеновите области које се називају хамаде и области малих стена и шљунка које се називају серири.[7] Пустињски плочник је изузетно чест у пустињским срединама.[16]

Издувавања су удубљења настала услед ветра. Издувавања су углавном мала, али могу бити и до неколико километара у пречнику. Најмање су пуке рупе дубоке 0,3 m (1 ft) и пречника 3 m (10 ft). Највеће укључују шупљине Монголије, које могу бити пречника 8 km (5 mi) и дубине од 60 до 100 m (200 до 400 стопа). Биг Холоу у Вајомингу, САД, протеже се 14 пута 9,7 km (9 са 6 миља) и дубок је до 90 m (300 ft).[7]

Абразија[уреди | уреди извор]

Јардангс у пустињи Цајдам, провинција Ћингхај, Кина

Абразија (која се понекад назива и коразија) је процес зрна која потичу од ветра који одбацују или троше материјал са рељефа. Некада се сматрала главним фактором који доприноси ерозији пустиње, док се средином 20. века сматрала много мање важним. Ветар може нормално да подигне песак само на кратку удаљеност, при чему већина песка који се преноси ветром остаје унутар 50 cm (20 in) од површине и практично ниједан се обично не носи изнад 2 m (6 ft). Многе пустињске карактеристике које су се некада приписивале хабању ветром, укључујући ветровне пећине, стене печурака и временске утицаје у саћу које се називају тафони, сада се приписују диференцијалном трошењу, испирању кише, дефлацији уместо абразији или другим процесима.[7]

Јарданги су једна врста пустињске карактеристике која се широко приписује хабању ветром. То су стеновити гребени, високи и до десетину метара и дуги километрима, које су обликовани струјањем пустињских ветрова. Јарданги карактеристично показују издужене бразде или жљебове усклађене са преовлађујућим ветром. Они се углавном формирају у мекшим материјалима као што су муљ.[7]

Абразија производи полирање и удубљивање, стварање жлебова, обликовање и фасетирање изложених површина. Они су распрострањени у сушним срединама, али су геолошки безначајни. Углачане или фасетиране површине које се називају вентифакти су ретке и захтевају обиље песка, јаке ветрове и недостатак вегетације за њихово формирање.[7]

У деловима Антарктика ветром нанесене пахуље које су технички седименти такође су изазвале абразију изложених стена.[17]

Хабање[уреди | уреди извор]

Хабање је хабање услед судара честица заробљених у покретној течности.[18][19] Ефикасна је у заокруживању зрна песка и даје им карактеристичну текстуру мразне површине.[20]

Судари између честица које се преносе ветром представљају главни извор прашине у опсегу величине од 2-5 микрона. Већина овога настаје уклањањем истрошеног глиненог премаза са зрна.[19]

Транспорт[уреди | уреди извор]

Осим еродовања, у еолским процесима, ветар је агенс којим се врши транспорт честица. Транспортом честица се сматра премештање честица од места ерозије до места депозиције, односно, места одлагања, који се назива акумулација. Такође, једном наталожени материјал може бити, што је у еолском процесу често, поново покренут до новог места акумулације.

Покренуте честице се могу налазити у атмосфери у виду суспензије. Ветрови при површини Земље садрже суспендоване честице не веће од 0.2 милиметара у пречнику. Ове честице ветар расејава у виду прашине или још финије (ситније) честице од прашине оне се могу видети у виду измаглице.

Транспорт ветром може бити изузетно велики реда величине стотине па и хиљаде километара.

Акумулација[уреди | уреди извор]

Таложењем честица настају акумулације. Типичан облик акумулације у еолском процесу јесте појавни облик који се назива дина. У случају појаве ветрова велике снаге покреће се велика маса песка која се суспендује у ваздуху а ова појава се назива пешчана олуја (ово је метеоролошки облик) а опадањем снаге ветра врши се поновна акумулација.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Allaby, Michael (2013). „aeolian processes (eolian processes)”. A dictionary of geology and earth sciences (Fourth изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199653065. 
  2. ^ „Eolian Processes”. Deserts: Geology and Resources. United States Geological Survey. 1997. Приступљено 24. 8. 2020. 
  3. ^ „Aeolian”. Dictionary.com. Dictionary.com LLC. 2020. Приступљено 24. 8. 2020. 
  4. ^ „aeolian”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)}
  5. ^ Jackson, Julia A., ур. (1997). „eolian”. Glossary of geology. (Fourth изд.). Alexandria, Viriginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349. 
  6. ^ а б в Thornbury, William D. (1969). Principles of geomorphology (2nd изд.). New York: Wiley. стр. 292—300. ISBN 0471861979. 
  7. ^ а б в г д ђ Thornbury 1969, стр. 288–294.
  8. ^ Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 464. ISBN 86-82657-32-5. 
  9. ^ Lal, R. (2017). „Soil Erosion by Wind and Water: Problems and Prospects”. Soil erosion research methods (0002 изд.). Milton, United Kingdom: Routledge. ISBN 9780203739358. 
  10. ^ Retta, A.; Wagner, L.E.; Tatarko, J. (2014). „Military Vehicle Trafficking Impacts on Vegetation and Soil Bulk Density at Fort Benning, Georgia” (PDF). Transactions of the ASABE. 57 (4): 1043—1055. ISSN 2151-0032. doi:10.13031/trans.57.10327. Приступљено 14. 1. 2016. 
  11. ^ Thornbury 1969, стр. 289.
  12. ^ Jackson 1997, "deflation".
  13. ^ Boggs, Sam (2006). Principles of sedimentology and stratigraphy (4th изд.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson Prentice Hall. стр. 258–268. ISBN 0131547283. 
  14. ^ Zheng, Fenli; Wang, Bin (2014). „Soil Erosion in the Loess Plateau Region of China”. Restoration and Development of the Degraded Loess Plateau, China. Ecological Research Monographs: 77—92. ISBN 978-4-431-54480-7. doi:10.1007/978-4-431-54481-4_6. 
  15. ^ Jolivet, M.; Braucher, R.; Dovchintseren, D.; Hocquet, S.; Schmitt, J.-M. (август 2021). „Erosion around a large-scale topographic high in a semi-arid sedimentary basin: Interactions between fluvial erosion, aeolian erosion and aeolian transport” (PDF). Geomorphology. 386: 107747. Bibcode:2021Geomo.38607747J. S2CID 234855671 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.1016/j.geomorph.2021.107747. 
  16. ^ Cooke, Ronald U. (1993). Desert geomorphology. London: UCL Press. стр. 68. ISBN 9780203020593. Приступљено 8. 3. 2022. 
  17. ^ National Geographic Almanac of Geography, 2005, page 166, ISBN 0-7922-3877-X.
  18. ^ Jackson 1997, "attrition".
  19. ^ а б Leeder, M. R. (2011). Sedimentology and sedimentary basins : from turbulence to tectonics (2nd изд.). Chichester, West Sussex, UK: Wiley-Blackwell. стр. 24—25. ISBN 9781405177832. 
  20. ^ Margolis, Stanley V.; Krinsley, David H. (1971). „Submicroscopic Frosting on Eolian and Subaqueous Quartz Sand Grains”. Geological Society of America Bulletin. 82 (12): 3395. doi:10.1130/0016-7606(1971)82[3395:SFOEAS]2.0.CO;2. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]