Тијаванако

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тијаванако
Zonnepoort tiwanaku.jpg
МестоБоливија
Координате16°33′17″ ЈГШ; 68°40′24″ ЗГД / 16.554722° ЈГШ; 68.673333° ЗГД / -16.554722; -68.673333
Историја
ГрадитељЦивилизација Тијаванако

Град Тијаванако је био верска и политичком пријестолницом Тијаванако културе (500-1200) која се сматра најважнијом културом која је претходила Инкама. Цивилизација Тијаванако је била најдуготрајнија цивилизација смештена у близини језера Титикака, високо у планинама данашњих држава Перуа и Боливије. На врхунцу моћи била је између 500. и 1000. године. Нестала је 1000. године н. е. под мистериозним околностима.

О значењу имена се још расправља. Према мишљењу професора А. Л. Колата изворни назив је био Taypikhala, што је ајмарски за „камен у средишту”, чиме се алудирало како је овај град средиште света.[1] Прави назив града је изгубљен јер његови становници нису имали писмо.[2]

Тијаванако је уписан на Унесков списак места Светске баштине у Америци 2000. године,[3] јер „његови монументални остаци сведоче о културном и политичком значају културе која се разликује од свих осталих претколумбовских култура Америка”.

Такозвано „Потонуло двориште” храма-пирамиде Акапана изнутра, поглед од 360º састављен од 14 појединачних фотографија
Антропоморфни монолит el Fraile (монах) испред пирамиде Акапана

Историја[уреди]

Детаљ монолита Фрејле
Главе на зиду „потонулог храма”

Тијаванако је у почетку саграђен као један од бројних градова са малим храмовима око 1200. пне. Ти градови квадратних ћерпичних кућа спојених правилним поплочаним улицама, који су зависили од стада, лова, риболова и нешто пољопривреде (кромпир, кукуруз, брескве, ока и киноа), делили су контролу над овим подручјем до отприлике 400. године.

У то време град је почео да преузима контролу и укључује остале градове у чврсто контролирано језгро регије која је касније постала царство Тијаванака. Почеле су се користити ламе за узгој вуне и као транспортне животиње, почеле су се правити алатке од бакра и специјализовали су се занати, организован је систем наводњавања који је довео до процвата пољопривреде и неизравног уздизања владарске елите која је контролисала трговину вуном од великих крда алпака. Њихово богатство је довело до изградње великих јавних грађевина од камена које су раскошно украсили локални мајстори, али и поплочаних цеста које су повезивале Тијаванако са вазалним градовима, као што је Вари у Перуу (који ће касније постати његов ривал).

Током следећих неколико стотина година, Тијаванако је имао снажан утицај на јужне и средње Анде кроз мешавину стратегије колонизације, индиректне контроле и трговачких веза које су се протежале од западне обале до источних џунгли данашње Боливије, Чилеа и Перуа. Трговачки путеви лама (camellones) су се распростирали на више од 65 km², ширине преко 6 m и испрекидани водоводним каналима ширине 3 m сваких 200 m. Канали су поред примарне водоводне улоге служили и као рашладни уређаји тоеком дана, што је придоносило бољим условима крхке микроклиме пољопривредних поља.

Тијаванако је доживео врхунац око 800. године када се распростирао на подручју од око 6 km² са око 70.000 кућа у којима је живело око 125.000 становника. Опадање града је започело у 11. веку, а потпуни колапс се догодио у првој половини 12. века из непознатих разлога. Научници одбацују теорије о инвазији и ратном пустошењу града, те претпостављају да су разлози били климатске промене које су довеле до слабих урода и слабљења централистичког система како су његови делови стицали независност.

Град је први описао шпански конквистадор и самопроглашени „први хроничар индијанаца”, Педро Киеза де Леон, 1549. године када је случајно наишао на град током потраге за Инка градом Коласујуом.[4]

Данас су старе ћерпићне куће прекривене модерним кућама, али је обредно средиште углавном сачувано. Археолошки локалитет и музеј су у опасности од пропадања због недостатка планова ископавања, бесправне градње општинских власти и немогућности остварења пројекта конзервације који у потпуности финанцира јапанска безпрофитна организација Funds-in-Trust.[5]

Одлике[уреди]

Инка брод у Тијаванако музеју
Храм Каласасаја
Наушнице од седефа, тиркиза и коре дрвета пречника 11 cm, пронађене у Тијаванаку (из око 800.-1200.)

Језгро древног града састоји се од низа огромних монументалних скулптура. Највећа је пирамида Акапана, каменом обложена терасаста хумка дугачка око 200 m и висока 18 m, окружена каналом, који садржи средишње тзв. потонуло двориште. Ископавањем је откривено да је изворно био обложен плавим каменом и да је имао храм на врху, што је уобичајено код средњоамеричких пирамида. Зидови мањег потонулог храма су сачињени од 48 стубаца од црвеног пешчењака и испуњени су многим каменим главама које несумљиво представљају одрубљене главе поражених непријатеља, а које су веројатно биле излагане у храму.

Остале велике конструкције укључују Каласају, огромну повишену платформу дугачку 130 m, те терасасту хумку који својим обликом подсећа на слово Т, познату као Пумапунку, а за који се верује како је служила као опсерваторија. Испред њега се налази веројатно најпознатији споменик, Врата Сунца, исклесана од јединственог монолита с детаљним рељефом главног божанстава. Божанство је приказано у раскошној одежди са жезлом у обе руке, окружено антропоморфним птицама и стојећи на фризу људских лица. једно од тумачења је да се ради о пољопривредном календару. Ту су и два антропоморфна монолита.

Својом архитектуром камених блокова и софистицираним начелима, Тијаванаку је јасно утицао на развој касније архитектуре Инка.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Bermann, Marc Lukurmata Princeton University Press (1994) ISBN 978-0-691-03359-4.
  • Bruhns, Karen Olsen, Ancient South America, Cambridge University Press, Cambridge, UK, c. 1994.
  • Goldstein, Paul, "Tiwanaku Temples and State Expansion: A Tiwanaku Sunken-Court Temple in Moduegua, Peru", Latin American Antiquity, Vol. 4, No. 1 (March 1993), pp. 22–47, Society for American Archaeology.
  • Hoshower, Lisa M., Jane E. Buikstra, Paul S. Goldstein, and Ann D. Webster, "Artificial Cranial Deformation at the Omo M10 Site: A Tiwanaku Complex from the Moquegua Valley, Peru", Latin American Antiquity, Vol. 6, No. 2 (June, 1995) pp. 145–64, Society for American Archaeology.
  • Janusek, John Wayne Ancient Tiwanaku Cambridge University Press (2008) ISBN 978-0-521-01662-9.
  • Kolata, Alan L., "The Agricultural Foundations of the Tiwanaku State: A View from the Heartland", American Antiquity, Vol. 51, No. 4 (October 1986), pp. 748–762, Society for American Archaeology.
  • Kolata, Alan L (јун 1991), „The Technology and Organization of Agricultural Production in the Tiwanaku State”, Latin American Antiquity, Society for American Archaeology, 2 (2): 99—125, doi:10.2307/972273 .
  • Protzen, Jean-Pierre and Stella E. Nair, "On Reconstructing Tiwanaku Architecture", The Journal of the Society of Architectural Historians, Vol. 59, No. 3 (September 2000), pp. 358–71, Society of Architectural Historians.
  • Reinhard, Johan, "Chavin and Tiahuanaco: A New Look at Two Andean Ceremonial Centers." National Geographic Research 1(3): 395–422, 1985.
  • ——— (1990), „Tiahuanaco, Sacred Center of the Andes”, Ур.: McFarren, Peter, An Insider's Guide to Bolivia, La Paz, стр. 151—81 .
  • ——— (1992), „Tiwanaku: Ensayo sobre su cosmovisión” [Tiwanaku: essay on its cosmovision], Revista Pumapunku (на језику: шпански), 2: 8—66 .
  • Stone-Miller, Rebecca (2002) [c. 1995], Art of the Andes: from Chavin to Inca, London: Thames & Hudson .
  • Vallières, Claudine (2013). A Taste of Tiwanaku: Daily Life in an Ancient Andean Urban Center as Seen through Cuisine (Ph.D.). McGill University. 

Спољашње везе[уреди]