Carcharhinus amboinensis
| Carcharhinus amboinensis | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Chondrichthyes |
| Ред: | Carcharhiniformes |
| Породица: | Carcharhinidae |
| Род: | Carcharhinus |
| Врста: | C. amboinensis
|
| Биномно име | |
| Carcharhinus amboinensis | |
| |
| Распрострањеност врсте[2] | |
| Синоними | |
|
Carcharias amboinensis Müller & Henle, 1839
| |
Carcharhinus amboinensis врста је морског пса која припада породици Carcharhinidae, која настањује топле приморске воде источног Атлантског океана и западне воде Индо-Пацифика. Преферира плитко и мутно окружење са меким дном и има тенденцију да лута унутар свог локализованог подруја. Својим гломазним сивим телом, малим очима и кратком и тупом њушком изгледа готово идентично и често се меша са врстом бик ајкула. Ове врсте разликују се по величини леђног пераја и другим суптилним особинама. Ова врста обично достиже дужину од 1,9 до 2,5 метара.
Carcharhinus amboinensis је грабљивица која лови у великим дубинама. Има разнолику исхрану која се састоји углавном од рушљориба укључујући ракове, мекушце, морске змије и мање китове. Женка роди од три до тринаест младих, а после гестацијског периода од девет или дванаест месеци. Млади примерци ове врсте проводе прве године живота у заштићеним обалним стаништима попут увала. Иако ова врста има велике зубе пропорицијално њеном телу, није познато да ли напада људе. Ретко се нађе у рибарским мрежама, а риболовци је траже због меса и пераја.
Таксономија и еволуција[уреди | уреди извор]
Немачки биолози Џоунс Милер и Јакоб Хенле описали су ову врсту и назвали је Carcharias (Prionodon) amboinensis у њиховим записима из 1839. године.[3][4] Каснији аутори и биолози преименивали су га у род Carcharhinus.[5][6] Познато је да се ова врста раније називала са више имена, укључујући и Triaenodon obtusus.[4] Пошто је ова врста доста слична бик ајкули, морфолошке студије показале су да су ове врсте уско повезане, међутим и даље нема чврстих доказа да постоји њихова блискост.[7][8]
Генетска анализа ове врсте, спроведена широм вода северне Аустралије сугерише да су на еволуцију врсте утицале промене обале током епохе плеистоцена, пре око 12 милиона година. Разноликости који се налазе у ДНК анализи ове врсте показује генетску развојеност између ове врсте у западној Аустралији и оних које су пронађене у водама Квинсленда.[9]
Опис[уреди | уреди извор]
Carcharhinus amboinensis има кратку, заобљену и широку њушку, мале и заобљене очи са мембрана. Предњи делови ноздрва садрже слојеве коже, док уста формирају лук и на угловима имају једва приметне бразде. Са сваке стране вилице постоји 11 до 13, а обично 12 зуба, који су троугласти са оштрим ивицама. Зуби у доњој вилици су мало ужи, усправнији и ситнији од оних у горњој. Врста има пет пара шркжних прореза који су умерене дужине.[2][4][10] Прво леђно пераје је велико и троугласто, док је друго мање за једну трећину од првог. Дуго петрокрално пераје је широко и благо искривљено. Анално пераје има оштро назубљен крајњи руб.
Кожа ове врсте прекривена је ситним оштрицама које са годинама постају све општрије.[2] Тело ове врсте је сиво одозго и бело са доње стране, док су бокови бели. Друга леђна пераја и доња пераја имају тамне тачке на врховима, посебно код младих примерака.[4] Албино примерак ове врсте ухваћен је у водама Квинсленда 1987. године и то је први познати пример албинизма морских паса.[11] Одрасла јединка обично има од 1,9 до 2,5 м, док највећи појединци достижу до 2,8 метара дужине.[2] Ова врста се од бик ајкуле најбоље може разликовати по броју пераја, као и по величини леђних пераја. Ова врста такође има мање редова зуба у чељустима од бик ајкуле.[2][4]
Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]
Иако је широко распрострањена у тропским и суптропским морским водама Евроазије, Африке и Океаније, ова врста није нигде аутохтона.[12] У источном делу Атлантског океана пронађена је поред Зеленортских острва и Сенегала, као и у водама Нигерије и Намибије. Постоји један стари запис да је ова врста виђена код Кротоне у Италији.[1] Пописан аје дуж континенталне периферије Индијског океана, од источне Јужне Америке до Арабијског полуострва укључујући Мадагаскар, Сејшеле и Маурицијус, све до југоисточне Азије и северне Аустралије. Њен опсег протеже се до Тихог океана, северно од Филипина и јужних делова Кина, а на истоку до Нове Гвинеје и неких острва.[2] На основу генетских података примећено је да ова врста слабо мигрира, посебно млађи примерци.[9][10]
Carcharhinus amboinensis настањује обалне воде дубине до 150 метара у окружењу са ситним седиментом и мутном водом, а за разлику од бик ајкуле не иде у реке.[2][13] На основу студије закључено је да млади примерци ове врсте током целе године буду на истом подручју. Младе женке се налазе у дубинама до 40 м, а најмлађе проводе време у још плићим водама.[14][15]
Биологија и исхрана[уреди | уреди извор]
Carcharhinus amboinensis живот углавном проведе у самоћи, мада се понекад на истој локацији може наћи неколико јединки.[13][4] Паразити који прате ову врсту укључују Kudoa carcharhini,[16]Pandarus smithii, Pandarus cranchii,[17] Callitetrarhynchus gracilis,[18]Cathetocephalus,[19] Floriceps minacanthus,[20] Heteronybelinia australis,[21] Otobothrium australe, Otobothrium crenacolle[22] и Protogrillotia.[18] Млади примерци ове врсте потенцијално су рањиви на грабљивице већих морских паса.[23]
Ова врста има тендецију лова близу морског дна, а углавно се храни правим кошљорибама као што су Scabbardfishes и Sciaenidae, а ређе рушљорибама, главонишцима и редом ракова под називом Decapoda. Такође је забележено да се храни морским змијама, делфинима и пужевима.[4][24][13] Зреле женке ове врсте имају једна фунцкионалан јајник и две функционалне материце, а врсте се разликују по регионима. Изван Јужне Африке период трудноће код женки ове врсте трудноћа траје око 12 месеци, а парење и рађање догађају се крајем лета. Легла се крећу од три до седам младунаца (просечно пет), а новорођенчад су дуга од 75 до 79 цм.[1][13] У водама северне Аустралије, период гестрације траме 9 месеци, а порођај се одвија у новембру и децембру. Легла се крећу од шест до тринаест младунаца (просечно девет), а новорођенче је дугачко од 59 до 66 цм.[25][26] Млади примерци присутни су у плитким водама у близини обала, односно у увалама. Када остаре, ове врсте одлазе у дубоке воде. Ово је дуговечна и споро растућа врста, мужјаци расту брже и пре достигну сексуалну зрелост од женки.[14][27] Сексуална зрелост код мужјака достиже се када порасту на око 2,1 м, а код женки око 2,2 м. Максимални животни век је 26 година за мужјаке и 30 година за женке.[26][28]
Ова врста сматра се потенцијално опасна по људе, иако нису забележени њени напади. Неретко се лови због меса и пераја.[10] У новембру 1993. године око 500 људи на Мадагаскару отровало се након што је јело ову рибу, а 98 њих је преминуло.[29] Међународна унија за заштиту природе истакла је да има мало података о овој врсти како би је потпуно квалификовала на лествици угрожених или неугрожених врста, али напомиње да је врста угрожена због прекомерног риболова.[30][1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Cliff, G. (2009). „Carcharhinus amboinensis”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2009.
- ^ а б в г д ђ е Voigt, M.; Weber, D. (2011). Field Guide for Sharks of the Genus Carcharhinus. Verlag Dr. Friedrich Pfeil. стр. 47—49. ISBN 978-3-89937-132-1.
- ^ Müller, J.; Henle, F.G.J. (1839). Systematische Beschreibung der Plagiostomen. 2. Veit und Comp. стр. 40.
- ^ а б в г д ђ е Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Food and Agricultural Organization of the United Nations. стр. 462—463. ISBN 978-92-5-101384-7.
- ^ Compagno, L.J.V. (1988). Sharks of the Order Carcharhiniformes. Princeton University Press. стр. 319–320. ISBN 978-0-691-08453-4.
- ^ Naylor, G.J.P. (1992). „The phylogenetic relationships among requiem and hammerhead sharks: inferring phylogeny when thousands of equally most parsimonious trees result”. Cladistics. 8 (4): 295—318. doi:10.1111/j.1096-0031.1992.tb00073.x. hdl:2027.42/73088
.
- ^ Vélez-Zuazoa, X.; Agnarsson, I. (фебруар 2011). „Shark tales: A molecular species-level phylogeny of sharks (Selachimorpha, Chondrichthyes)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 58 (2): 207—217. PMID 21129490. doi:10.1016/j.ympev.2010.11.018.
- ^ Naylor, G.J.; Caira, J.N.; Jensen, K.; Rosana, K.A.; Straube, N.; Lakner, C. (2012). „Elasmobranch phylogeny: A mitochondrial estimate based on 595 species”. Ур.: Carrier, J.C.; Musick, J.A.; Heithaus, M.R. The Biology of Sharks and Their Relatives (second изд.). CRC Press. стр. 31—57. ISBN 978-1-4398-3924-9.
- ^ а б Tillett, B.J.; Meekan, M.G.; Broderick, D.; Field, I.C.; Cliff, G.; Ovenden, J.R. (2012). „Pleistocene isolation, secondary introgression and restricted contemporary gene flow in the pig-eye shark, Carcharhinus amboinensis across northern Australia”. Conservation Genetics. 13 (1): 99—115. doi:10.1007/s10592-011-0268-z.
- ^ а б в Last, P.R.; Stevens, J.D. (2009). Sharks and Rays of Australia (second изд.). Harvard University Press. стр. 253—254. ISBN 978-0-674-03411-2.
- ^ McKay, R.J.; Beinssen, K. (1988). „Albinism in the pigeye whaler shark Carcharhinus amboinensis Mueller and Henle from Queensland Australia”. Memoirs of the Queensland Museum. 25 (2): 463—464.
- ^ De Maddalena, A.; Della Rovere, G. (2005). „First record of the pigeye shark, Carcharhinus amboinensis (Müller & Henle, 1839), in the Mediterranean Sea” (PDF). Annales Series Historia Naturalis. 15 (2): 209—212.
- ^ а б в г Cliff, G.; Dudley, S.F.J. (1991). „Sharks caught in the protective gill nets off Natal, South Africa. 5. The Java shark Carcharhinus amboinensis (Müller & Henle)”. South African Journal of Marine Science. Suppl. 11 (1): 443—453. doi:10.2989/025776191784287817 .
- ^ а б Knip, D.M.; Heupel, M.R.; Simpfendorfer, C.A.; Tobin, A.J.; Moloney, J. (2011). „Ontogenetic shifts in movement and habitat use of juvenile pigeye sharks Carcharhinus amboinensis in a tropical nearshore region”. Marine Ecology Progress Series. 425: 233—246. doi:10.3354/meps09006 .
- ^ Knip, D.M.; Heupel, M.R.; Simpfendorfer, C.A.; Tobin, A.J.; Moloney, J. (2011). „Wet-season effects on the distribution of juvenile pigeye sharks, Carcharhinus amboinensis, in tropical nearshore waters”. Marine and Freshwater Research. 62 (6): 658—667. doi:10.1071/MF10136 .
- ^ Gleeson, R.J.; Bennett, M.B.; Adlard, R.D. (2010). „First taxonomic description of multivalvulidan myxosporean parasites from elasmobranchs: Kudoa hemiscylli n.sp. and Kudoa carcharhini n.sp. (Myxosporea: Multivalvulidae)”. Parasitology. 137 (13): 1885—1898. PMID 20619061. doi:10.1017/S0031182010000855.
- ^ Henderson, A.C.; Reeve, A.J.; Tang, D. (2013). „Parasitic copepods from some northern Indian Ocean elasmobranchs”. Marine Biodiversity Records. 6: e44. doi:10.1017/S1755267213000195.
- ^ а б Olson, P.D.; Caira, J.N.; Jensen, K.; Overstreet, R.M.; Palm, H.W.; Beveridge, I. (2010). „Evolution of the trypanorhynch tapeworms: parasite phylogeny supports independent lineages of sharks and rays”. International Journal for Parasitology. 40 (2): 223—242. PMID 19761769. doi:10.1016/j.ijpara.2009.07.012.
- ^ Caira, J.N.; Mega, J.; Ruhnke, T.R. (2005). „An unusual blood sequestering tapeworm (Sanguilevator yearsleyi n. gen., n. sp.) from Borneo with description of Cathetocephalus resendezi n. sp from Mexico and molecular support for the recognition of the order Cathetocephalidea (Platyhelminthes: Eucestoda)”. International Journal for Parasitology. 35 (10): 1135—1152. PMID 16019004. doi:10.1016/j.ijpara.2005.03.014.
- ^ Campbell, R.A.; Beveridge, I. (1987). „Floriceps minacanthus sp. nov. (Cestoda: Trypanorhyncha) from Australian fishes” (PDF). Transactions of the Royal Society of South Australia. 111 (3–4): 189—194. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2014. г.
- ^ Palm, H.W.; Beveridge, I. (2002). „Tentaculariid cestodes of the order Trypanorhyncha (Platyhelminthes) from the Australian region”. Records of the South Australian Museum. 35 (1): 49—78.
- ^ Schaeffner, B.C.; Beveridge, I. (2013). „Redescriptions and new records of species of Otobothrium Linton, 1890 (Cestoda: Trypanorhyncha)”. Systematic Parasitology. 84 (1): 17—55. PMID 23263940. doi:10.1007/s11230-012-9388-1.
- ^ Knip, D.M.; Heupel, M.R.; Simpfendorfer, C.A. (2012). „Mortality rates for two shark species occupying a shared coastal environment”. Fisheries Research. 125–126: 184—189. doi:10.1016/j.fishres.2012.02.023.
- ^ Kinney, M.J.; Hussey, N.E.; Fisk, A.T.; Tobin, A.J.; Simpfendorfer, C.A. (2011). „Communal or competitive? Stable isotope analysis provides evidence of resource partitioning within a communal shark nursery”. Marine Ecology Progress Series. 439: 263—276. doi:10.3354/meps09327 .
- ^ Knip, D.M.; Heupel, M.R.; Simpfendorfer, C.A. (2012). „Evaluating marine protected areas for the conservation of tropical coastal sharks”. Biological Conservation. 148 (1): 200—209. doi:10.1016/j.biocon.2012.01.008.
- ^ а б Stevens, J.D.; McLoughlin, K.J. (1991). „Distribution, size and sex composition, reproductive biology and diet of sharks from northern Australia”. Australian Journal of Marine and Freshwater Research. 42 (2): 151—199. doi:10.1071/MF9910151.
- ^ Tillett, B.J.; Meekan, M.G.; Parry, D.; Munksgaard, N.; Field, I.C.; Thorburn, D.; Bradshaw, C.J. (2011). „Decoding fingerprints: elemental composition of vertebrae correlates to age-related habitat use in two morphologically similar sharks”. Marine Ecology Progress Series. 434: 133—142. doi:10.3354/meps09222 .
- ^ Tillett, B.J.; Meekan, M.G.; Field, I.C.; Hua, Q.; Bradshaw, C.J.A. (2011). „Similar life history traits in bull (Carcharhinus leucas) and pig-eye (C. amboinensis) sharks”. Marine and Freshwater Research. 62 (7): 850—860. doi:10.1071/MF10271.
- ^ Habermehl, G.G.; Krebs, H.C.; Rasoanaivo, P.; Ramialiharisoa, A. (1994). „Severe ciguatera poisoning in Madagascar — a case-report”. Toxicon. 32 (12): 1539—1542. PMID 7725322. doi:10.1016/0041-0101(94)90312-3.
- ^ Cliff, G. (2009). „Carcharhinus amboinensis (Southwest Indian Ocean subpopulation)”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2009.
Литература[уреди | уреди извор]
- Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
- Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
- Bonabeau, E; Dagorn, L (1995). „Possible universality in the size distribution of fish schools” (PDF). Physical Review. 51 (6): R5220—R5223. Bibcode:1995PhRvE..51.5220B. PMID 9963400. doi:10.1103/physreve.51.r5220.
- Boinski S and Garber PA (2000) On the Move: How and why Animals Travel in Groups University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06339-3
- Breder, CM (1954). „Equations Descriptive of Fish Schools and Other Animal Aggregations”. Ecology. 35 (3): 361—370. JSTOR 1930099. doi:10.2307/1930099.
- Childress S (1981) Mechanics of Swimming and Flying Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28071-6
- Camazine S, Deneubourg JL, Franks NR, Sneyd J, Theraulaz G and Bonabeau E (2003) Self-Organization in Biological Systems. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11624-2 – especially Chapter 11
- Evans, SR; Finniea, M; Manica, A (2007). „Shoaling preferences in decapod crustacea”. Animal Behaviour. 74 (6): 1691—1696. doi:10.1016/j.anbehav.2007.03.017.
- Delcourt, J; Poncin, P (2012). „Shoals and schools: back to the heuristic definitions and quantitative references”. Reviews in Fish Biology and Fisheries. 22 (3): 595—619. doi:10.1007/s11160-012-9260-z.
- Gautrais, J., Jost, C. & Theraulaz, G. (2008) Key behavioural factors in a self-organised fish school model. Annales Zoologici Fennici 45: 415–428.
- Godin, JJ (1997) Behavioural Ecology of Teleost Fishes Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850503-7
- Ghosh S and Ramamoorthy CV (2004) Design for Networked Information Technology Systems Springer. ISBN 978-0-387-95544-5
- Hager, MC; Helfman, GS (1991). „Safety in numbers: shoal size choice by minnows under predatory threat”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 29 (4): 271—276. doi:10.1007/BF00163984.
- Hemelrijk, CK; Hildenbrandt, H; Reinders, J; Stamhuis, EJ (2010). „Emergence of Oblong School Shape: Models and Empirical Data of Fish” (PDF). Ethology. 116 (11): 1—14. doi:10.1111/j.1439-0310.2010.01818.x.
- Hoare, DJ; Krause, J (2003). „Social organisation, shoal structure and information transfer”. Fish and Fisheries. 4 (3): 269—279. doi:10.1046/j.1467-2979.2003.00130.x.
- Inada Y (2001) "Steering mechanism of fish schools" Complexity International, Vol 8, Paper ID Download
- Inagaki, T; Sakamoto, W; Aoki, I (1976). „Studies on the Schooling Behavior of Fish—III Mutual Relationship between Speed and Form in Schooling Behavior” (PDF). Bulletin of the Japanese Society of Scientific Fisheries. 42 (6): 629—635. doi:10.2331/suisan.42.629. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2011. г.
- Kato N and Ayers J (2004) Bio-mechanisms of Swimming and Flying Springer. ISBN 978-4-431-22211-8
- Kennedy J, Eberhart, RC and Shi Y (2001) Swarm Intelligence Morgan Kaufmann. ISBN 978-1-55860-595-4
- Krause, J (2005) Living in Groups Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850818-2
- Krause, J (2005). „Positioning behaviour in fish shoals: a cost–benefit analysis”. Journal of Fish Biology. 43: 309—314. doi:10.1111/j.1095-8649.1993.tb01194.x. Архивирано из оригинала 5. 1. 2013. г.
- Krause, J; Ruxton, GD; Rubenstein, D (2005). „Is there always an influence of shoal size on predator hunting success?”. Journal of Fish Biology. 52 (3): 494—501. doi:10.1111/j.1095-8649.1998.tb02012.x.[мртва веза][мртва веза]
- Litvak, MK (1993). „Response of shoaling fish to the threat of aerial predation”. Environmental Biology of Fishes. 36 (2): 183—192. doi:10.1007/BF00002798.
- Lurton X (2003) Underwater Acoustics Springer. ISBN 978-3-540-42967-8
- Pryor K and Norris KS (1998) Dolphin Societies: Discoveries and Puzzles University of California Press. ISBN 978-0-520-21656-3
- Ross DA (2000) The Fisherman's Ocean Stackpole Books. ISBN 978-0-8117-2771-6
- Scalabrin, C; Massé, J (1993). „Acoustic detection of the spatial and temporal distribution of fish shoals in the Bay of Biscay”. Aquatic Living Resources. 6 (3): 269—283. doi:10.1051/alr:1993027. Архивирано из оригинала 23. 2. 2013. г.
