Пређи на садржај

Delfin

С Википедије, слободне енциклопедије
Delfin
Bottlenose dolphin
Kljunasti delfin
Naučna klasifikacijaEdit this classification
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Infrared: Cetacea
Parvred: Odontoceti
Uključene grupe
Kladistički uključene, mada tradicionalno isključene iz taksona

Delfin je vodeni sisar srodan kitu i običnoj pliskavici, poznat po svojoj inteligenciji i navodnom saosećanju i radosti. Ime delfin potiče od starogrčke reči δελφίς - delphis,[1] koja znači „s matericom“, odnosno „riba sa matericom“.[2] Grupa delfina zove se jato.

Reč „delfin“ ima više značenja i može podrazumevati:

  • svakog člana porodice Delphinidae (okeanski delfini);
  • svakog člana porodice Delphinidae (okeanski delfini), Platanistodae (rečni delfini), Iniidae (rečni delfini Novog sveta), Pontoporiidae (laplatski rečni delfin) i Lipotidae (kineski rečni delfin);
  • svakog člana parvoreda Odontoceti (koji uključuje kitove zubane);
  • pripadnika vrste Tursiops truncatus, najrasprostranjenije i najpopularnije vrste delfina

Orke i neke srodne vrste pripadaju Delphinidae porodici i mogu se svrstati među delfine, iako se uobičajeno nazivaju kitovi. Postoji oko 40 vrsta delfina u 17 rodova. Veličina im varira od 1,2 m i 40 kg (mali delfin), do 9,5 m i 10 tona (orka). Mogu se naći posvuda, najčešće u plitkim morima kontinentalnih pragova. Mesojedi su i hrane se uglavnom ribom i lignjama. Porodica Delphinidae je najveća u infraredu Cetacea i relativno mlada: delfini su se pojavili pre oko 10 miliona godina tokom miocena.

Evolucija

[уреди | уреди извор]

Delfini se smatraju potomcima kopnenih sisara, iz reda papkara. Oni su srodni sa rodom Indohyus, izumrlim jelenolikim kopitarima, od kojih su se odvojili pre oko 48 miliona godina.[3][4] Ušli su u vodu pre oko 50 miliona godina i postali potpuno akvatični 5–10 miliona godina kasnije.[5]

Red Archaeoceti se sastoji od drevnih kitova. Ovi drevni kitovi su prethodnici modernih kitova, čija sekvenca se proteže sve do svog prvog pretka koji je živeo u blizini vode (retko u vodi). Slično tome, arheokete mogu biti od gotovo potpuno kopnenih, do poluvodenih i do potpuno vodenih, ali ono što definiše arheokete jeste prisutnost vidljivih nogu ili asimetričnih zuba.[6][7][8][9] Njihova obeležja postala su prilagođena za život u morskom okruženju. Glavne anatomske promene obuhvataju prilagođavanje slušnog aparata tako da se usmeravaju vibracije od čeljusti do ušne kosti do čega je došlo sa pojavom roda Ambulocetus pre 49 miliona godina, pojednostavljenje tela i rast peraja na repu do čega je došlo pre oko 43 milijuna godina sa pojavom roda Protocetus, migracija nosnih otvora prema vrhu lobanje i modifikacija prednjih udova u peraja koja se odvila sa pojavom roda Basilosaurus pre 35 miliona godina, i smanjenje i eventualni nestanak stražnjih udova koji su se dogodili sa prvim odontocetama i misticetetama pre 34 miliona godina.[10][11][12] Kostur modernog delfina ima dve male, šipkaste pelvične kosti za koje se misli da su skriveni udovi. U oktobru 2006, jedan neobični delfin flašastog nosa je uhvaćen u Japanu; on je imao mala peraja na svakoj strani njegovog genitalnog otvora, za koja naučnici smatraju da su neobično izražen razvoj tih tragova stražnjih udova.[13]

U današnje vreme, najbliži živi srodnici cetaceana su hipopotamusi; oni dele poluakvatičnog pretka koji se odvojio od drugih artiodaktila pre oko 60 miliona godina.[14] Pre oko 40 miliona godina, zajednički predak ove dve grupe je razdvojen u kitove i porodicu Anthracotheriidae, koja je izumrla na kraju pleistocena pre dva i po miliona godina, ostavljajući samo jednu preživjelu lozu: nilskog konja.[15][16]

Anatomija

[уреди | уреди извор]
Anatomija delfina sa prikazanim kosturom, glavnim organima, repom i oblikom tela

Delfini imaju mišićava tela oblika torpeda sa generalno nefleksibilnim vratovima, udovima modifikovanim u peraja, nepostojećim zaliscima spoljašnjih ušiju, repnim perajima i gomoljastom glavom. Delfinske lobanje imaju male očne orbite, duge njuške, i oči smeštene na stranama njihove glave. Delfini su u opsegu veličina od 1.7 m dužine i 50 kg Mauiskog delfina do 9.5 m i 10 t (11 short tons) kita ubice. Sveukupno, međutim, oni su uglavnom patuljasti u poređenju sa drugim pripadnicima reda Cetartiodactyl. Nekoliko vrsta ima polni dimorfizam pri čemu su ženke veće od mužjaka.[17][18]

Delfini imaju konične zube, za razliku od zuba u obliku lopatica kod Phocoenidae. Ovi konični zubi se koriste za brzo hvatanje plena kao što su ribe, lignje ili drugi veliki sisari, poput foka.[18]

Disanje obuhvata izbacivanje ustajalog vazduha iz njihovih disajnog otvora, čime se formira pisak pare na gore, čemu sledi udisanje vazduha u pluća. Delfini imaju prilično male, teško prepoznatljive disajne otvore.[18][19]

Delfini imaju fuziformno mišićavo telo prilagođeno za brzo plivanje. Na glavi imaju melon, okrugli organ koji koriste za eholokaciju. Neke vrste imaju zakrivljena usta koja podsećaju na osmeh. Mogu imati do 250 zuba. Mozak delfina je velik sa visoko strukturiranom moždanom korom, što se često koristi kao argument za njihovu visoku inteligenciju. Zubi su im raspoređeni u niz tako da funkcionišu kao antena koja sabira dolazeći zvuk. Osnovna boja im je siva, različitih nijansi, sa svetlim donjim delom tela.

Ponašanje

[уреди | уреди извор]

Delfini često skaču iznad površine vode često izvodeći prave akrobacije, mada za sada ne postoji neko definitivno naučno objašnjenje za ovakvo ponašanje.

Poznati su po svom prijateljskom odnosu prema ljudima, u vodi im često prilaze sa naznakom da žele igru sa njima. Postoje mnoge priče o delfinima koji su štitili brodolomnike od ajkula. Jato delfina je navodno spasilo i jedan ribarski čamac. Nakon što su osetili podvodna komešanja za vreme cunamija iz 2004. godine, delfini su čamac odvratili od plovidbe na pučinu.

Delfini su društvene životinje koje žive u jatima od oko tuceta životinja.[20] Na mestima sa obiljem hrane jata mogu privremeno da se udruže formirajući agregacije od preko 1000 delfina. Pripadnost jatu nije striktna, česta je međurazmena. Doduše, životinje mogu razviti jake međusobne veze. Među sobom komuniciraju nizom različitih vrsta coktanja, zvižduka i drugih zvukova. Koriste takođe i ultrazvuk za eholokaciju.

Delfini su jedna od retkih vrsta životinja koje se, kao i ljudi, pare ne samo zbog razmnožavanja. Čak i tokom neplodnih dana u ženskom menstrualnom ciklusu, delfini su primećeni kako se pare iz zadovoljstva i međusobnog vezivanja.

Ishrana

[уреди | уреди извор]
Делфин у мору поред Свете горе

Delfini su grabljivice. Njihov zubni niz prilagođen je plenu koji love: vrste sa dugim kljunom i mnogo zuba love ribu, dok one sa manje zuba i kraćim kljunom radije traže lignje. Neki delfini se hrane i rakovima. Veće vrste, pogotovo orke, jedu i vodene sisare, čak i male kitove.[21]

Delfini u popularnoj kulturi

[уреди | уреди извор]
  • Popularna televizijska serija bila je Fliper, sa istoimenim glavnim junakom - delfinom.
  • U Vodiču kroz galaksiju za autostopere delfini su druga najinteligentnija vrsta na Zemlji, posle najinteligentnijih miševa, a ispred ljudi na trećem mestu.
  • U knjizi Podizanje zvezdane plime Dejvida Brina, neo-delfini (genetičkim inženjeringom izmenjeni delfini) predstavljaju jednu od tri zemaljske rase na svemirskom brodu u priči o vrtoglavom begu kroz svemir. Jednom od svemiroplovaca ime je Akeakamai u čast stvarnog delfina iz Louis Hermanovog projekta istraživanja životinjskog jezika.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „δελφίς”. A Greek-English Lexicon. Perseus Digital Library. 
  2. ^ Dolphin. The American Heritage Dictionary of the English Language (Fourth изд.). Dictionary.com. Приступљено 17. 12. 2006. 
  3. ^ Northeastern Ohio Universities Colleges of Medicine and Pharmacy. „Whales Descended From Tiny Deer-like Ancestors”. ScienceDaily. Приступљено 21. 12. 2007. 
  4. ^ Dawkins, Richard (2016). The Ancestor's Tale: A Pilgrimage to the Dawn of Evolution. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-547-52512-9. 
  5. ^ Thewissen, J. G. M.; Williams, E. M. (1. 11. 2002). „THE EARLY RADIATIONS OF CETACEA (MAMMALIA): Evolutionary Pattern and Developmental Correlations”. Annual Review of Ecology and Systematics. 33 (1): 73—90. doi:10.1146/annurev.ecolsys.33.020602.095426. 
  6. ^ „Introduction to Cetacea: Archaeocetes: The Oldest Whales”. University of Berkeley. Приступљено 25. 7. 2015. 
  7. ^ Thewissen, J. G. M.; Cooper, L. N.; Clementz, M. T.; Bajpai, S.; Tiwari, B. N. (2007). „Whales originated from aquatic artiodactyls in the Eocene epoch of India” (PDF). Nature. 450 (7173): 1190—1194. Bibcode:2007Natur.450.1190T. PMID 18097400. doi:10.1038/nature06343. 
  8. ^ Fahlke, Julia M.; Gingerich, Philip D.; Welsh, Robert C.; Wood, Aaron R. (2011). „Cranial asymmetry in Eocene archaeocete whales and the evolution of directional hearing in water”. PNAS. 108 (35): 14545—14548. Bibcode:2011PNAS..10814545F. PMC 3167538 Слободан приступ. PMID 21873217. doi:10.1073/pnas.1108927108. 
  9. ^ „More DNA Support for a Cetacea/Hippopotamidae Clade: The Blood-Clotting Protein Gene y-Fibrinogen”. BBC News. 8. 5. 2002. Приступљено 20. 8. 2006. 
  10. ^ „New Dawn”. Walking with Prehistoric Beasts. 2002. Discovery Channel. 
  11. ^ Rose, Kenneth D. (2001). „The Ancestry of Whales” (PDF). 239. University of Washington: 2216—2217. 
  12. ^ Bebej, R. M.; ul-Haq, M.; Zalmout, I. S.; Gingerich, P. D. (jun 2012). „Morphology and Function of the Vertebral Column in Remingtonocetus domandaensis (Mammalia, cetacea) from the Middle Eocene Domanda Formation of Pakistan”. Journal of Mammalian Evolution. 19 (2): 77—104. doi:10.1007/S10914-011-9184-8. 
  13. ^ Lovett, Richard A. (8. 11. 2006). „Dolphin With Four Fins May Prove Terrestrial Origins”. National Geographic. Приступљено 27. 7. 2012. 
  14. ^ Gatesy, John (3. 2. 1997). „whales' closest relative” (PDF). University of Arizona. Приступљено 29. 8. 2015. 
  15. ^ „The evolution of whales”. University of Berkeley. Приступљено 29. 8. 2015. 
  16. ^ Boisserie, Jean-Renaud; Lihoreau, Fabrice; Brunet, Michel (2005). „The position of Hippopotamidae within Cetartiodactyla”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 102 (5): 1537—1541. Bibcode:2005PNAS..102.1537B. PMC 547867 Слободан приступ. PMID 15677331. doi:10.1073/pnas.0409518102. 
  17. ^ Ralls, Katherine; Mesnick, Sarah. Sexual Dimorphism (PDF). стр. 1005—1011. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 07. 2019. г. Приступљено 29. 8. 2015. 
  18. ^ а б в „Cetacean Curriculum – A teacher's guide to introducing and using whales, dolphins, & porpoises in the classroom” (PDF). American Cetacean Society. 2004. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 8. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2013. „Sound production in cetaceans is a complex phenomenon not fully understood by scientists.” 
  19. ^ Scholander, Per Fredrik (1940). „Experimental investigations on the respiratory function in diving mammals and birds”. Hvalraadets Skrifter. 22. 
  20. ^ Davidson College, biology department (2001). „Bottlenose Dolphins – Altruism”. Архивирано из оригинала 6. 1. 2010. г. Приступљено 12. 3. 2008. 
  21. ^ Dolphin's diet Архивирано 2013-09-27 на сајту Wayback Machine

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Delfin на Викимедијиној остави.

Konzervacija, istraživanje i novosti:

Fotografije:

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Delfin&oldid=28825022”