Hašimoto encefalopatija

С Википедије, слободне енциклопедије
Hašimoto encefalopatija
SinonimiSteroid-responsive encephalopathy associated with autoimmune thyroiditis (SREAT)
Transaksijalne slike mozga SPECT pacijenta obolelog od Hashimoto encefalopatije.
Specijalnostineurologija

Hašimoto encefalopatija ili encefalitis (акроним ХЕ) je retko autoimuno neuroendokrino oboljenje, za sada nedovoljno ispitano, udruženo sa širokim spektrom neuroloških i psihijatrijskih simptoma. Neurološke komplikacije ponekad su udružene sa tireoidnom disfunkcijom (encefalopatija kao komplikacija Hašimotovog tireoiditisa), ali su u većini slučajeva pacijenti eutiroidni.[1]

Hašimoto encefalopatija je kortiko-senzitivna encefalopatija, progresivnog ili remisionog karaktera udružena sa porastom specifičnih tireoidnih antitela: anti- tireoperoksidaznih (anti-TPO At) i/ili anti-tireoglobulinskih (anti Tg At) antitela.

Pretpostavlja se da bolest nastaje kao posledica usmerenosti anti-tireoidnih antitela za tireoideu i mozak, zajedničkom antigenu, u prisustvu visokoreaktivnih specifičnih antitela na α-enolazu ili sintezi antineuronalnih antitela.

Klinička prezentacija može uključivati recidivirajući i remitentni tok i uključivati napade, epizode ​​slične moždanom udaru, kognitivni pad, neuropsihijatrijske simptome i mioklonus. Funkcija štitne žlezde je obično klinički i biohemijski normalna. Čini se da je Hašimotova encefalopatija redak poremećaj, ali, pošto reaguje na lečenje kortikosteroidima, mora se uzeti u obzir u slučajevima „negativnih encefalopatija u ispitivanju“.[2]

Dijagnoza se postavlja u prvom redu isključivanjem drugih toksičnih, metaboličkih i infektivnih uzroka encefalopatije uz neuroimidžing i pregled CSF. Nalazi neuroslika često nisu od pomoći u razjašnjavanju dijagnoze.[2]

Većina oblika Hašimoto encefalopatije reaguje na imunološke terapije, iako u teškim slučajevima može biti potrebna snažna imunološka supresija nedeljama ili mesecima. Autoimuni encefalitis se može ponoviti, tako da je važno redovno praćenje bolesnika.[3]

Definicija[уреди | уреди извор]

Termin "encefalopatija" nije dobro definisan od strane medicinske nauke i umesto toga služi kao širok pojam za bolesti koje menjaju funkciju ili strukturu mozga. Mnoge bolesti to čine, uključujući neke koje su hronične i druge koje su akutne (kratkoročne) i reverzibilne.

Hašimotova encefalopatija je termin koji se koristi za opisivanje encefalopatije pretpostavljenog autoimunog porekla koju karakterišu visoki titri antitela na antitireoidnu peroksidazu.[2]

Može biti da će Hašimotova encefalopatija biti svrstana u grupu nevaskulitnih autoimunih inflamatornih meningoencefalopatija. Ova grupa može uključivati poremećaje kao što je limbički encefalitis povezan sa antitelima na kalijumove kanale sa voltažom.[2]

Epidemiologija[уреди | уреди извор]

Hašimoto encefalopatija je retka bolest za koju se učestalost procenjuje na 2,1 na 100.000 pojedinaca u opštoj populaciji.[4] Kao redak poremećaj ova bolest često postaja pogrešno dijagnostikovana ili nedijagnostikovana, što otežava određivanje stvarne učestalosti u opštoj populaciji.[4]

Pol

Na sličan način kao kod autoimune bolesti štitne žlezde, Hašimotova encefalopatija je češća kod žena nego kod muškaraca.[2]

Starost

Hašimoto encefalopatija пrijavljenа ke kako u pedijatrijskoj, tako i uodrasloj i starijoj populaciji širom sveta, jer pored odraslih može pogoditi i decu, ali je u medicinskoj literaturi opisano samo približno oko 60 obolele dece.[5]

Etiologija[уреди | уреди извор]

Hašimotova encefalopatija (HE) je stanje za koje se veruje da komplikuje Hašimotov tiroiditis (HT). Na dijagnozu se sumnja u prisustvu visokog nivoa serumskih antitireoidnih antitela.[4]

Hašimozo encefalopatije nije sasvim poznata, pa se pretpostavlja da je najverovatnije rezultat abnormalnog odgovora imunog sistema na infekciju ili neki drugi okidač. Ona može prema pretpostavkam jednim delom predstavljati abnormalnu imunološku reakciju usmerenu na sopstvena tkiva (autoimunski poremećaj, u kome prirodna odbrana tela protiv supstanci koje se percipiraju kao strane (antigeni) pogrešno počinju da napadaju zdrava tkiva iz nepoznatih razloga. Kada antitela greškom napadaju zdravo tkivo, mogu se nazvati autoantitelima.[6]

Pacijenti sa Hašimoto encefalopatijom imaju različit nivo antitireoidnih antitela, što ukazuje na to da njihov imuni sistem ne funkcioniše pravilno. Međutim, uprkos prisustvu ovih antitela, nije bilo dokaza koji potvrđuju da ona igraju ulogu u oštećenju mozga koje karakteriše ovaj poremećaj. Takođe, specifični nivoi antitiroidnih antitela u telu nisu u korelaciji sa težinom neuroloških simptoma.[7]

Istraživanjim je ustanovljeno i prisustvo anti-alfa enolaza antitela, koji se nalazi u većini telesnih tkiva u organizmu. Prisustvo dva autoantitela, anti-alfa enolaze i antitiroidnih antitela, podržava teoriju da postoji aktivan autoimuni proces koji pogađa pacijente sa Hašimoto encefalopatijom. Neki istraživači pretpostavljaju da autoimuni proces može izazvati zapaljenje i oštećenje krvnih sudova u mozgu (autoimuni cerebralni vaskulitis). Međutim, potrebno je više istraživanja kako bi se utvrdili tačni mehanizmi koji uzrokuju Hašimoto encefalopatiju.[7]

Hronične encefalopatije obično su rezultat trajnih promena na mozgu i one uključuju:[8]

  • Traumatska povreda mozga
  • Izlaganje teškim metalima
  • Promene u vezi sa HIV-om
  • Korsakoffova encefalopatija
  • Spongiformne encefalopatije kao što je Creutzfeldt-Jakob
  • Akutne encefalopatije uključuju privremene promene funkcije zbog:
  • Toksini (npr lekovi, rekreativni lekovi ili izlaganje opasnim hemikalijama)
  • Metabolički poremećaji

Kombinacije gore navedenih uzroka, uključujući otkazivanje bubrega ili jetre, neravnotežu elektrolita, groznicu, infekcije i nedostatke hranljivih materija. Testovima krvi se mogu proveriti bilo koji od ovih mogućih uzroka, u zavisnosti od toga šta zdravstveni radnik veruje da su najverovatniji problemi.

Patogeneza[уреди | уреди извор]

Mehanizam patogeneze nije poznat, ali se smatra da je ХЕ autoimuni poremećaj, sličan Hašimotovom tiroiditisu, kao što njegovo ime sugeriše. U skladu sa ovom hipotezom, otkriveno je da su autoantitela na alfa-enolazu povezana sa Hašimotovom encefalopatijom.[9] Pošto je enolaza pretposlednji korak u glikolizi, ako bi bila inhibirana (na primer vezivanjem autoantitelima), očekivalo bi se smanjenje proizvodnje energije u svakoj ćeliji, što bi dovelo do atrofije zahvaćenog organa. Ovo bi se najverovatnije desilo zbog smanjenja veličine svake ćelije kao odgovor na energetski deficit (i/ili u ekstremnim situacijama kada neke ćelije umiru putem apoptoze ili nekroze, u zavisnosti od lokacije).[10] Ovo se može desiti kao posledica nedostupnosti dovoljnog ATP-a za održavanje ćelijskih funkcija – naročito, neuspjeha Na/K ATPaze, što rezultuje gubitkom gradijenta za pokretanje Na/Ca antiportera, koji normalno zadržava Ca+2 iz ćelija tako da se ne izgradi do toksičnih nivoa koji će pokidati ćelijske lizozome što će dovesti do apoptoze. Dodatna karakteristika niskoenergetskog stanja je neuspeh u održavanju aksonskog transporta preko dinein/kinezin ATPaze, što kod mnogih bolesti dovodi do neuronske povrede mozga i/ili periferije.

Patologija[уреди | уреди извор]

Vrlo malo se zna o patologiji Hašimotoove encefalopatije. Post mortem studije nekih pojedinaca su pokazale limfocitni vaskulitis venula i vena u moždanom stablu i difuznu gliozu koja uključuje više sive nego bele materije.

Kao što je već opisano autoantitela na alfa-enolazu povezana sa Hašimotovom encefalopatijom su do sada bila najpretpostavljeniji mehanizam oštećenja.[9]

Tipovi[уреди | уреди извор]

Hašimoto encefalopatija se može podeliti u nekoliko grupa bolesti:[3]

  • one sa patogenim antitelima na proteine na površini ćelije,
  • one sa antitelima na intracelularne sinaptičke proteine, bolesti T-ćelija koje su povezane sa antitelima na intracelularne antigene i
  • one povezane sa drugim autoimunim poremećajima.

Mnogi oblici autoimunog encefalitisa su paraneoplastični, a svaki od njih ima poseban profil rizika za različite tumore.[3]

Klinička slika[уреди | уреди извор]

Hašimotova encefalopatija utiče na to kako mozak funkcioniše, izazivajući kognitivni pad i izmenjenu svest. Obično napreduje na jedan od tri načina: [11]

Ponavljajući i remitirajući: Epizode ​​akutnih simptoma dolaze i prolaze, često uključuju napade i napade nalik moždanom udaru.

Progresivno: kognitivni pad postepeno napreduje u demenciju, halucinacije, konfuziju, poremećaj ciklusa spavanje-budnost ili čak komu.

Samoograničavanje: Nakon simptomatskog perioda, bolest prolazi sama od sebe bez lečenja.

Simptomi koji su zajednički za različite tipove uključuju:[11]

  • depresija, koja može biti prvi simptom progresivne formeUmor
  • anksioznost
  • preterana refleksna aktivnost
  • slab apetit
  • konfuzija
  • cerebralna ishemija (nedostatak dotoka krvi u delove mozga)
  • promenjena svest
  • tremor
  • dezorijentacija
  • problemi sa koncentracijom i pamćenjem
  • psihoze i obmane ponašanja
  • grčevi i trzaji u mišićima poznati kao mioklonus
  • nedostatak koordinacije mišića, što može uzrokovati poteškoće u hodanju
  • problemi sa govorom
  • lavobolje
  • nedostatak koncentracije i pažnje
  • wmocionalna nestabilnost
  • povlačenje iz društvenih aktivnosti
  • promene ličnosti
Učestalost simptoma kod Hašimotove encefalopatije na uzorku od 251 bolesnika iz 2016. godine.[12]
Znak/simptom % javljanja na uzorku
Depresija 12%
Koma 15%
Glavobolje 16%
Mioklonus 22%
Iluzije 25%
Problemi sa hodanjem 27%
Problemi sa govorom 37%
Oslabljena memorija 43%
Konfuzija 46%
Napadi 47%

U kontekstu tipične kliničke slike, dijagnostički su visoki titri antitireoidnih antitela, posebno antitireoidnih peroksidaza. Ova antitela se, međutim, mogu otkriti u povišenim titrima kod zdrave opšte populacije.[2]

Dijagnoza[уреди | уреди извор]

Trenutno, zdravstveni radnici nemaju definitivan test za Hašimotovu encefalopatiju. Pošto njegovi simptomi prvenstveno utiču na mozak, HE je lako pogrešno dijagnostikovati ili prevideti. Ljudima se ponekad pogrešno postavlja dijagnoza Krojcfeld—Jakobove bolesti, demencije, Alchajmerove bolesti ili moždanog udara.[13]

Dijagnoza se sastoji u tome da se prvo isključe drugi poznati uzroci encefalopatije, zatim da se proveri prisustvo specifičnih antitela (ćelije imunog sistema koje "napadaju") i disfunkcija štitne žlezde. U tom smislu nekoliko medicinskih grupa je predložilo listu uslova koji moraju biti ispunjeni pre nego što se može postaviti dijagnoza HE.[14][15]

Lumbalna punkcija
Ekektroencefalografija

Dijagnoza Hašimotove encefalopatije (HE) u načelu se zasniva na:[16]

  • istoriji bolesti,
  • kliničkim simptomima,
  • fizikom pregledu,
  • radiološkim snimanja kao što su MRI ili CT skeniranje, koja daju detaljne slike mozga. MRI su obično, ali ne uvek, normalni u HE. Zato se koristi se za isključivanje drugih uzroka encefalopatije. U retkim slučajevima mogu biti prisutne široko rasprostranjene (difuzne) ili specifične (fokalne) promene u beloj materiji.[7]
  • lumbalna punkcija, takođe poznata kao kičmena punkcija, traži visoke koncentracije proteina u likvoru, koji je prisutan u oko 75% slučajeva HE.7 Tečnost se takođe može kultivisati da bi se pronašle bakterije, virusi ili drugi patogeni. to može izazvati vaše simptome.
  • elektroencefalografija (EEG) je neinvazivni test koji koristi elektrode za merenj električnu aktivnost mozga i može pokazati promene u funkciji mozga i usporavanje aktivnosti. EEG se takođe može koristiti za pomoć u otkrivanju konvulzivnih napada.[7]
  • testiranje antitireoidnih antitela (dva antitela koja napadaju štitnu žlezdu) - koja se nazivaju antitela na tiroidnu peroksidazu (TPO) i antitireoglobulinska (TG) antitela, ključna su za dijagnozu HE.[12]

Nivo hormona štitne žlezde

Obično se testiraju i nivoi hormona štitne žlezde, ali oni se razlikuju od osobe do osobe. Prema radu objavljenom 2010. godine:[17]

  • Između 23% i 35% ljudi sa Hašimotovom encefalopatijom ima subklinički hipotireoidizam (nizak nivo hormona koji ne dostiže prag za oboljenje štitne žlezde)
  • Između 17% i 20% ima primarni hipotireozu (neaktivnu bolest štitne žlezde)
  • Oko 7% ima hipertireozu (preterano aktivnu bolest štitne žlezde)

Pregledom iz 2016. godine,[17] je takođe utvrđeno da većina pacijenata ima normalne nivoe hormona koji stimuliše štitastu žlezdu i da je samo 32% ranije imalo dijagnozu bolesti štitne žlezde.[12]

Diferencijalna dijagnoza[уреди | уреди извор]

Uobičajene diferencijalne dijagnoze kada su ova stanja isključena su:

  • brzo progresivna demencija i
  • paraneoplastični i neparaneoplastični limbički encefalitis.

Terapija[уреди | уреди извор]

Oralni kortikosteroidni lek prednizon

Terapija kortikosteroidima[уреди | уреди извор]

Primarni tretman za Hašimotovu encefalopatiju su oralni kortikosteroidni lekovi, obično prednizon, ili intravenski (IV) medrol (metilprednizolon).[12] Većina bolesnika brzo i dobro reaguje na lečenje ovim lekovima, pri čemu se njihovi simptomi poboljšavaju ili čak povlače u roku od nekoliko meseci. Na to ukazuje regled iz 2016. koji je otkrio da je 91% pacijenata odgovorilo pozotivno u potpunosti ili njih najmanje 50% nakon lečenja steroidima.[12]

Intravenski (IV) medrol (metilprednizolon).[12]

Najbolja doza (optimalna doza) je nepoznata, ali će se među pacijentima ona razlikovati na osnovu nekoliko faktora:

  • starost osobe,
  • celokupno zdravljstveno stanje bolesnika i
  • individualna tolerancija na lek.

Lečenje se obično započinje visokim dozama kortikosteroida, koje se zatim polako snižavaju.

Neželjena dejstva

Dugotrajna terapija visokim dozama kortikosteroida povezana je sa značajnim neželjenim efektima, pa se visoke doze u početku koriste da bi se poremećaj stavio pod kontrolu pre nego što se doze smanje.

Dužina terapije

Kod većine pacijenata simptomi se obično poboljšaju ili potpuno nestaju u roku od nekoliko meseci, iako su lečenja potrajala čak dve godine.

Kod nekih pacijenata može doći do relapsa bolesti i tada je potreban drugi krug terapije kortikosteroidima ili imunosupresivne terapije.

Druge vreste terapije[уреди | уреди извор]

Azathioprine 50

Ako su kortikosteroidi neefikasni ili ih pacijent ne može tolerisati, isprobani su i drugi lekovi koji posebno potiskuju aktivnost imunog sistema (imunosupresija), uključujući azatioprin i ciklofosfamid.

Kod pacijenata koji ne reaguju u potpunosti na terapiju kortikosteroidima, mogu se razmotriti druge terapijske opcije, koje uključuju:

  • Primena intravenskog imunoglobulina (IVIG), u kojoj se antitela zdravih donatora ubrizgavaju u vene,10 što pomaže u uklanjanju i/ili neutralizaciji cirkulišućih autoantitela,[3]
  • Imunosupresivni lekovi kao što su Citokan (ciklofosfamid), CellCept (mikofenolat mofetil) ili Ritukan (rituksimab).[3]
  • Plazmafereza ​​je metoda za uklanjanje neželjenih supstanci (toksina, metaboličkih supstanci, autoantitela) iz krvi. Tokom plazmafereze, krv se uklanja iz pacijenta i krvne ćelije se odvajaju od plazme. Zatim se plazma zamenjuje drugom ljudskom plazmom i krv se transfuzira natrag obolelom pojedincu.[19]

Ponekad će biti potrebni lekovi protiv konvulzivnih napada (antikonvulzivi) za lečenje istih i antipsihotični lekovi za pacijente koji pate od psihijatrijskih simptoma ili delirijuma.

Prognoza[уреди | уреди извор]

Kao i većina autoimunih poremećaja, Hašimotova encefalopatija se ne smatra izlečivom, već lečivom. Prognoza je generalno dobra. Nakon početnog lečenja, poremećaj često prelazi u remisiju.

Neki pacijenti su u mogućnosti da prekinu terapiju lekovima tokom nekoliko godina.

Postoji rizik od budućeg recidiva, ali u pregledu iz 2016. godine, samo 16% procenata pacijenata imalo je jedan ili više relapsa, a mnogi od tih ljudi su ranije imali tešku HE koja je uključivala boravak u komi.[20]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Matthäus Fellinger, Fabian Friedrich, Florian Vafai Tabrizi, Josef Baumgartner, Nilufar Mossaheb: Hashimoto-Enzephalopathie. In: psychopraxis. neuropraxis. Band 20, Nr. 2, 1. April 2017, ISSN 2197-9707, S. 66–71, . doi:10.1007/s00739-017-0381-y.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  2. ^ а б в г д ђ Mocellin, Ramon; Walterfang, Mark; Velakoulis, Dennis (2007). „Hashimoto's encephalopathy : epidemiology, pathogenesis and management”. CNS drugs. 21 (10): 799—811. ISSN 1172-7047. PMID 17850170. doi:10.2165/00023210-200721100-00002. 
  3. ^ а б в г д Lancaster, Eric (2016). „The Diagnosis and Treatment of Autoimmune Encephalitis”. Journal of Clinical Neurology (Seoul, Korea). 12 (1): 1—13. ISSN 1738-6586. PMC 4712273 Слободан приступ. PMID 26754777. doi:10.3988/jcn.2016.12.1.1. 
  4. ^ а б в Ferracci, Franco; Bertiato, Gianni; Moretto, Giuseppe (2004-02-15). „Hashimoto's encephalopathy: epidemiologic data and pathogenetic considerations”. Journal of the Neurological Sciences (на језику: енглески). 217 (2): 165—168. ISSN 0022-510X. doi:10.1016/j.jns.2003.09.007. 
  5. ^ Venkatesan A. Epidemiology and outcomes of acute encephalitis. Curr Opin Neurol. 2015;28:277–282. [PubMed] [Google Scholar]
  6. ^ Dalmau J, Lancaster E, Martinez-Hernandez E, Rosenfeld MR, Balice-Gordon R. Clinical experience and laboratory investigations in patients with anti-NMDAR encephalitis. Lancet Neurol. 2011;10:63–74. [PMC free article] [PubMed] [Google Scholar]
  7. ^ а б в г „Hašimoto Encefalopatija • LekarInfo 2021” (на језику: српски). 2020-11-17. Приступљено 2022-02-20. 
  8. ^ Pinson,, Richard (2015). „Encephalopathy” (PDF). www.mnhospitals.org. Приступљено 20. 2. 2022. 
  9. ^ а б Fujii A, Yoneda M, Ito T, Yamamura O, Satomi S, Higa H, Kimura A, Suzuki M, Yamashita M, Yuasa T, Suzuki H, Kuriyama M (May 2005). "Autoantibodies against the amino terminal of alpha-enolase are a useful diagnostic marker of Hashimoto's encephalopathy". J. Neuroimmunol. 162 (1–2): 130–6. . PMID 15833368. doi:10.1016/j.jneuroim.2005.02.004.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). S2CID 43249019.
  10. ^ Induction of Apoptosis as well as Necrosis by Hypoxia and Predominant Preventionof Apoptosis by Bcl-2 and Bcl-X,/ Shigeomi Shimizu2, Yutaka Eguchi, Wataru Kamiike, Yuko Itoh, Jun-ichi Hasegawa, Kazuo Yamabe, Yoshinori Otsuki, Hikaru Matsuda, and Yoshihide Tsujimoto The First Department of Surgery ¡S.S., W. K.. J. H.. K. Y.. H. M.¡,Department of Medical Genetics, BiomédicalResearch Center ¡S.S., Y. E., Y. T.], Osaka University Medical School, 2-2 Yatnadfioka, Sunti 56.5. Japan, and Depannient of Anatomy and Biology. Osaka Medical College. 2-7 Daigaku-machi. Tcikat.viiki 569. Japan ¡Y./.. K O.J
  11. ^ а б „Hashimoto encephalopathy | Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program”. rarediseases.info.nih.gov. Архивирано из оригинала 20. 02. 2022. г. Приступљено 2022-02-20. 
  12. ^ а б в г д ђ Laurent C, Capron J, Quillerou B, et al. Steroid-responsive encephalopathy associated with autoimmune thyroiditis (SREAT): Characteristics, treatment and outcome in 251 cases from the literature. Autoimmun Rev. 2016;15(12):1129-1133. . doi:10.1016/j.autrev.2016.09.008.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  13. ^ Gauthier AC, Baehring JM. Hashimoto's encephalopathy mimicking Creutzfeldt-Jakob disease. J Clin Neurosci. 2017;35:72-73. . doi:10.1016/j.jocn.2016.09.019.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ Rubin DI. Hashimoto encephalopathy. UpToDate. Waltham, MA: UpToDate; Updated Mar 11, 2019; https://www.uptodate.com/contents/hashimoto-encephalopathy.
  15. ^ Zhou JY, Xu B, Lopes J, Blamoun J, Li L. Hashimoto encephalopathy: literature review. Acta Neurol Scand. Mar 2017; 135(3):285-290. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/27324276/.
  16. ^ „How Hashimoto's Encephalopathy Is Diagnosed”. Verywell Health (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-20. 
  17. ^ а б Canelo-Aybar C, Loja-Oropeza D, Cuadra-Urteaga J, Romani-Romani F. Hashimoto's encephalopathy presenting with neurocognitive symptoms: a case report. J Med Case Rep. 2010;4:337. . doi:10.1186/1752-1947-4-337.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  18. ^ „Creutzfeldt - Jakob ova bolest, encefalopatije, uzrok, lečenje Beograd, Srbija”. web.archive.org. 2010-07-29. Архивирано из оригинала 29. 07. 2010. г. Приступљено 2022-02-23. 
  19. ^ „Therapeutic Plasma Exchange | Therapeutic Apheresis | UT Southwestern Medical Center”. utswmed.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-20. 
  20. ^ Laurent, Charlotte; Capron, Jean; Quillerou, Bluenn; Thomas, Guy; Alamowitch, Sonia; Fain, Olivier; Mekinian, Arsène (2016-12-01). „Steroid-responsive encephalopathy associated with autoimmune thyroiditis (SREAT): Characteristics, treatment and outcome in 251 cases from the literature”. Autoimmunity Reviews (на језику: енглески). 15 (12): 1129—1133. ISSN 1568-9972. doi:10.1016/j.autrev.2016.09.008. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Класификација
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hašimoto_encefalopatija&oldid=27448670”