Пређи на садржај

Mirisna ceremonija

С Википедије, слободне енциклопедије

Mirisna ceremonija ili kodo (香道, „put mirisa“) japanska je umetnost razumevanja mirisa i izražavanja zahvalnosti prema njemu. Podrazumeva korišćenje mirisa unutar tačno utvrđenog kodeksa ponašanja. Kodo obuhvata sve delove mirisnog procesa, od pribora (香道具 kodogu) - koji se kao i pribor mirisne ceremonije ceni kao visoka umetnost - do aktivnosti kao što su igre poređenja mirisa kumiko (組香) i genđiko (源氏香). Kodo spada u jednu od tri klasične japanske umetnosti finoće i jednostavnosti (kado ili ikebana za aranžiranje cveća, kodo za miris i ćado za čaj i čajnu ceremoniju), ali je relativno nepoznata današnjim ljudima iz Japana.

Poreklo

[уреди | уреди извор]

Prema legendi, prvi put stiže u Japan balvan mirisnog drveta koji se nasukao na obalu ostrva Avađi u trećoj godini vladavine carice Suiko (595. godina nove ere). Ljudi koji su našli mirisno drvo su primetili da je ono čudesno mirisalo kada bi ga stavili blizu vatre. Zatim su predali drvo lokalnim zvaničnicima.

Istorijski se ipak zna da je upravo to drvo stiglo u Japan zajedno sa zalihama korišćenim za građenje budističkog manastira 538. godine nove ere. Prvobitno, mirisno drvo se koristilo u religiozne svrhe (budizam), a onda se palilo i u znak zahvalnosti i postaje jedna od najpopularnijih tradicionalnih japanskih umetnosti.[1]

Kodo vodi poreklo iz neformalnih mirisnih igara koje je igrala japanska aristokratija.[2] Za vreme perioda Muromaći nastaju osnove za dalji razvoj mirisne ceremonije.

Vrste mirisa

[уреди | уреди извор]
Naziv Ideogram Zemlja porekla Miris
Kjara 伽羅 Vijetnam Gorak
Rakoku 羅国 Tajland Sladak
Manaka 真那伽 Malaka, Malezija Bez mirisa
Manaban* 真南蛮 [Nepoznato] Slan
Sasora 佐曾羅 Indija Ljut
Sumotara/ Sumontara 寸聞多羅 Indonezija Kiseo
  • Manaban vodi poreklo od reči Nanban, što znači „Južni Varvarin“. Nepoznatog je porekla, a u Japan su ga doneli portugalski trgovci.
Genđi-mon simboli

Kumiko

[уреди | уреди извор]

Učesnici sede jedni do drugih i naizmenično mirišu tamjan iz kadionice. Komentarišu detalje koje primećuju u vezi sa mirisom i igraju igre kako bi pogodili koji je tamjan u pitanju. Jedna takva igra je genđiko, u kojoj učesnici treba da pogode koja od pet pripremljenih kadionica sadrži drugačiji tamjan, a kojima se nalazi isti miris. Odgovori igrača se beleže koristeći šablon genđi-mon, čiji elementi posredno upućuju na poglavlja Priče o Genđiju.

Termin do u pogledu umetnosti

[уреди | уреди извор]

Reč do (道) znači „put“ i bukvalno (drum, ulica) i metaforično(tok životnog iskustva). Sufiks -道 ukazuje na to da je neka filozofija i ispravna moralna disciplina sadržana u radnji koju reč sa ovim sufiksom predstavlja, što takvu radnju ubraja u umetnost.

Jedan od uobičajenih prevoda je i „ceremonija“, pa se kodo može prevesti kao put mirisa ili mirisna ceremonija, dok se na primer sado ili ćado može prevesti kao put čaja ili kao čajna ceremonija.

Borilačke veštine u Japanu takođe predstavljaju i umetnost, pa tako reči aikido, budo, kao i kendo, sadrže ovaj sufiks.

Snabdevanje i cena

[уреди | уреди извор]

Tamjan, koji se koristi pri mirisnoj ceremoniji, lako se može naći kod svakog malo ozbiljnijeg dobavljača tamjana. Međutim, tamjan je veoma skup. Na primer, jeftinija varijanta Kjara tamjana košta oko 20,000 jena po gramu, a najkvalitetnija i preko 40,000 jena po gramu (u nekim momentima cena tamjana je bila veća čak i od cene zlata). Iako ga je moguće upaliti i koristiti samo jednom, tamjan može stajati neiskorišćen i stotinama godina. Pojedine vrste tamjana se mogu koristi i više puta, kao Ranđatai za koji se smatra da sadrži količinu smole koja se može koristiti godinama. U slučaju da neki tamjan ima istorijski značaj, neku pozadinu ili zanimljivu priču koja ga prati, cena tog tamjana može biti i nekoliko puta veća od standardne cene tamjana.

Jedna od najstarijih kompanija, koje proizvode tamjan je Baieido kompanija nastala 1657. godine (koreni kompanije sežu čak u period Muromaći). Od ostalih, tradicionalnih kompanija za proizvodnju tamjana koje i danas rade, između ostalih su najpoznatije su Kjukjodo (Kjoto, 1663. godina) i Šojeido (Kjoto, 1705.godina).

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Buddhist Incense - Sonae Koh”. Japanese-Incense.com. Архивирано из оригинала 03. 09. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2013. 
  2. ^ „Incense Chapter - In Ghostly Japan -”. sacred-texts.com Lafcadio Hearn. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Pybus, David (2001). Kodo: The Way of Incense. Tuttle. ISBN 0-8048-3286-2. 
  • Morita, Kiyoko (2007). The Book of Incense: Enjoying the Traditional Art of Japanese Scents. Kodansha International. ISBN 4-7700-3050-9. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mirisna_ceremonija&oldid=27826798”