Вијетнам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Социјалистичка Република Вијетнам
Cộng Hòa Xã Hội Chủ Nghĩa Việt Nam
Flag of Vietnam.svg
Coat of arms of Vietnam.svg

Крилатица:
Độc lập, tự do, hạnh phúc
(вијетнамски: Независност, слобода, срећа)

Химна:
Tiến Quân Ca
{{{alt}}}
Главни град Ханој
Службени језик вијетнамски[1]
Владавина
Председник Чан Дај Куанг
Председник Владе Нгујен Суан Фук
Историја
Независност од Француске, проглашена 2. септембра 1945, стечена 11. октобра 1954.
Географија
Површина
 — укупно 331.690 km2(65)
 — вода (%) 1,3[2]
Становништво
 — 2015. Раст93.448.000 [3](14)
 — густина 253/km2
Економија
Валута вијетнамски донг[4]
Остале информације
Временска зона UTC +7
Интернет домен ‍.vn‍
Позивни број +84
Ha Long zaliv, Vijetnam

Вијетнам (виј. Việt Nam), или званично Социјалистичка Република Вијетнам (виј. Cộng hòa xã hội chủ nghĩa Việt Nam (О овој звучној датотеци listen)) најисточнија је земља Индокинеског полуострва у Југоисточној Азији [5]. Граничи се са Кином на северу, Лаосом на западу, Камбоџом на југозападу,[6] док је на истоку Јужно кинеско море. Број становника Вијетнама је 90 милиона, и по томе је Вијетнам тринаеста најмногољуднија земља на свету.

Са процењених 90,5 милион становника 2014, он је 13. земља по броју становника, и осма је најмногољуднија земља у Азији. Име Вијетнам у преводу значи „јужни Вијет“ (што је синонимно са знатно старијим термином Nam Vijet). Оно је први пут званично прихваћено 1802. од стране императора Гиа Лонга, и поновно је ушло у употребу 1945. са оснивањем Демократске Републике Вијетнама под Хо Ши Мином. Главни град је Ханој од уједињења Северног и Јужног Вијетнама 1976.

Вијетнам је био део Империјалне Кине више од хиљаду година, од 111. п. н. е. до 938. Вијетнамци су постали независни од Кинеске империје 938. године, након Вијетнамске победе у Бици на Бạч Дангу. Низ Вијетнамских краљевских династија је просперирао са географским и политичким растом ове нације у југоисточној Азији, док Индокинеско полуоство нису колонизовали Французи средином 19. века. Након Јапанске окупације из 1940, Вијетнамци су се супротставили Француској власти у Првом Индокинеском рату, коначно протерујући Французе 1954. Након тога, Вијетнам је био политички подељен у две ривалске државе, Северни и Јужни Вијетнам. Конфликт две стране се појачао, са тешком интервенцијом Сједињених Америчких Држава, током познатог Вијетнамског рата. Рат је завршен победом Северног Вијетнама 1975.

Вијетнам је био уједињен под комунистичком владом, али је остао осиромашен и политички изолован. Године 1986, влада је иницирала серију економских и политичких реформи чиме је почео Вијетнамски пут интеграције у светску економију.[7] До 2000, земља је успоставила дипломатске односе са свим нацијама. Од 2000, Вијетнамска стопа економског раста је била међу највишим у свету,[7] и 2011. године Вијетнам је имао највиши глобални индекс генератора раста међу 11 главних економија.[8] Успешне економске реформе довеле су до његовог приступања Светској трговинској организацији 2007. године.

Међутим, упркос напретка оствареног задњих година, земља се још увек суочава са диспаритетом у приступу здравственим услугама и недовољној равноправности полова.[9][10][11][12]

Географија[уреди]

Главни чланак: Географија Вијетнама
У планинским пределима северног Вијетнама живи већина националних мањина

Вијетнам са површином од 331.688 km² спада у групу средње великих земаља југоисточне Азије. Око 20% површине чине равнице, док је остатак планинског (40%) и брежуљкастог карактера (40%). Север земље се састоји из ушћа Црвене реке и планинског подручја са Пан Си Пангом (са 3.143 метара надморске висине) на северозападу. Југ земље сачињавају равничарски предели око ушћа Меконга и планински делови око висоравни Тај Нујен. Клима је тропска, обележена честим монсунима. На северу је изражен пад температуре између новембра и априла. Температуре се крећу између 5 и 37 °C, просек падавина између 1200 и 3000 центиметара, док је просечна влажност ваздуха око 84%. Важнији градови су Ханој, Хо Ши Мин, Кан То, Да Нанг, Хајфонг, Ња Чанг и Хуе, а највеће острво је Фуквок.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Вијетнама
Административна подела Француске Индокине.

Историја Вијентама према легендама почиње пре више од 4.000 година. Међутим, једини поуздани извори показују да историја Вијетнама почиње пре отприлике 2.700 година. Највећи део периода од 111. п. н. е. до почетка 10. века, Вијетнам је био под директном контролом кинеских династија. Вијетнам је поново стекао аутономију почетком 10 века, а пуну независност 938. И док је већи део своје историје Вијетнам био вазал суседне Кине, касније је одбијао узастопне кинеске покушаје да стави ову територију под своју контролу. Вијетнам је чак успео да одбије три инвазије Монгола током династије Јуан, када је Кина била под влашћу Монгола. Међутим, тадашњи краљ Тран Нан Тонг је дипломатским путем ипак постао вазал Јуан да би избегао даље сукобе. Период независности је кратко прекинут у другој половини 19. века, када је Француска колонизовала Вијетнам. Током Другог светског рата, Јапан је истерао Француску из Вијетнама, али је задржао француске управнике током своје окупације. Након рата Француска је покушала да поново успостави своју колонијалну власт, али на крају није успела. Женевским преговорима држава је подељена на два дела уз обећање да ће се након демократских избора поново ујединити држава. Међуим, подела је уместо мирног уједињења довела до Вијетнамског рата, који се у зависности од гледишта сматра грађанским ратом или још једним бојиштем тадашњег Хладног рата. Током тог периода, Северни Вијетнам су подржавали Народна Република Кина и Совјетски Савез, док је Јужни Вијетнам имао подршку САД. Након милонских жртава и повлачења САД из Вијетнама 1973, рат се окончао падом Сајгона под власт Северног Вијетнама априла 1975. Уједињени Вијетнам је преживео унутрашње репресије и био је изолован од међународне заједнице због инвазије Вијетнама на Камбоџу. Године 1986. Комунистичка партија Вијетнама је променила своју економску политику и почела реформе сличним онима у Кини.

Становништво[уреди]

Број становника од 1960. године

Број становника Вијетнама се процењује на око 83,5 милиона. Становништво је у просеку веома младо; око 30% становништва је испод 14 година, док је само око 5% преко 65. Стопа пораста становништва се процењује на око 1,3%. Прогноза дужине живота жена тренутно износи 68, а мушкараца 64 године. Већина становништва Вијетнама живи у густо насељеним подручјима ушћа Црвене реке и Меконга, са израженом пољопривредном делатношћу. И поред аграрног порекла, више од 25% вијетнамаца, живи у урбаним срединама великих градова. Око 88% становништва су Вијетнамци (Вијет или Кин). Поред тога су признате још 53 националне мањине. Највеће од њих су: Кинези (1,2 милиона), Таи, Кмери и остале мањине тзв. „брдски народи“. Пошто су припадници брдских народа, у индокинеским ратовима, као и у Вијетнамском рату, ратовали на страни Француске односно САД, после уједињења Вијетнама су били изложени репресалијама. У неким слојевима друштва нису ни данас радо виђени.

Највећи градови[уреди]

 

Извор: 2009 Census
Град Популација

Хо Ши Мин

Ханој
1. Хо Ши Мин 7.396.446
Хајфонг
Канто
Канто
2. Ханој 6.472.200
3. Хајфонг 1.907.705
4. Канто 1.187.089
5. Да Нанг 887.069
6. Бијен Хоа 784.398
7. Ња Чанг 392.279
8. Буон Ме Туот 340.000
9. Хуе 333.715
10. Тај Нгујен 330.707

Привреда[уреди]

Пиринчана поља у Са Па.
Ханојски Кеангнам Ханојска кула, највиша зграда у Вијетнаму.

По извештају Међународног монетарног фонд (ИМФ) из 2012. године Вијетнамски номинални ГДП је досегао УС$138 милијарде, са номиналним ГДП по становнику од $1.527.[4] Према предвиђању Голдман Сакса из децембра 2005, вијетнамска економија ће постати 21. по велични у свету до 2025., са процењеним номиналним ГДП од $436 милијарди и номиналним ГДП по становнику од $4.357.[13] Према предвиђању из 2008. PricewaterhouseCoopers агенције, Вијетнам ће вероватно бити најбрже растућа нова економија у свету до 2025, са могућим степеном раста од скоро 10% годишње у реалним доларима[14] ХСБЦ је предвидео 2012. године да ће Вијетнамов тотални ГДП престићи Норвешку, Сингапур и Португал до 2050.[15]

Вијетнам је био током највећег дела своје историје предоминантно пољопривредна цивилизација базирана на узгоју пиринча. Такође је присутна рударска индустрија за ископавање боксита, важног материјала за проиводњу алуминијума. Међутим, Вијетнамски рат је уништио већи део аграрне економије земље, те је послератна влада имплементирала планску економију да би ревитализовала пољопривреду и индустријализовала нацију. Имплементирана је колективизација фарми, фабрика и економског капитала, и милионима људи је дато да раде у државним програмима. Деценијама након Вијетнамског рата, Вијетнамска економија се мучила са неефикасношћу и корупцијом у државним програмима, слабим квалитетом и недовољном продуктивношћу, и рестрикцијама економских активности. Такође је испаштала због послератног трговачког ембарга заведеног од стране Сједињених Држава и већег дела Европе. Ти проблеми су додатно компликовани ерозијом Совјетског блока, који је обухватао Вијетнамове главне трговинске партнере, током касних 1980-тих.

Године 1986, Шести национални конгрес Комунистичке партије је увео социјалистички оријентисане тржишне економске реформе као део Дои Мои реформног програма. Приватно власништво је подржано у индустрији, трговини и пољопривреди.[16] У великој мери захваљујући тим реформама, Вијетнам је достигао око 8% годишњег ГДП пораста између 1990 и 1997, и економија је наставила да расте са годишњом стопом од око 7% од 2000 до 2005, чинећи Вијетнам једном од најбрже растућих економија на свету. Раст је остао снажан чак и усред глобалне рецесије касних 2000-тих, одржавајући се на 6.8% у 2010, међутим судећи по ГСО процени Вијетнамска инфлациона стопа је достигла 11.8% у децембру 2010. Вијетнамски донг је само у 2010. години девалвирао три пута.[17]

Производња, информациона технологија и високо технолошке индустрије сад формирају велики и брзо растући део националне економије. Мада је Вијетнам релативни новајлија у нафтној индустрији, он је тренутно трећи по величини произвођач нафте у југоисточној Азији, са тоталном производном у 2011. години од 318.000 барела на дан (50.600 m3/d).[18] У 2010. години, Вијетнам је био рангиран као осми по величини произвођач сирове нафте у Азији и Пацифичком региону. Попут својих кинеских суседа, Вијетнам наставља да користи централно планиране економске петогодишње планове.

Дубоко сиромаштво, дефинисано као проценат становништва које живи са мање од $1 на дан, је знатно опало у Вијетнаму, и релативна стопа сиромаштва је сад мања него у Кини, Индији, и Филипинима.[19] Ово смањење стопе сиромаштва се може приписати правичним економским политикама чије је циљ унапређење животног стандарда и спречавања успона неједнакости; ове политике су обухватиле егалитарну дистрибуцију земљишта током иницијалних ступњева Дои Мои програма, инвестирање у сиромашне удаљене области, и субвенционисање образовања и здравствене заштите.[20] На основу ИМФ извештаја, стопа незапослености у Вијетнаму је била 4,46% у 2012. години.[4]

Трговина[уреди]

Пловећа пијаца у Цан Тхơ

Од раних 2000-тих, Вијетнам је применио секвенцирану трговинску либерализацију, дво-колосечни приступ отварања неких сектора привреде иностраном тржишту, а истовремено штитећи друге.[20][21] Јула 2006, Вијетнам је обновио своје законодавство по питању интелектуалне својине тако да је саглано са ТРИПС, и постао је члан WТО 11. јануара 2007. Вијетнам је сад једна од најотворенијих Азијских економија: двосмерна трговина је вреднована на око 160% ГДП 2006. године, што је више од два пута веће од истовременог односа Кине и више него четири пута веће од односа Индије.[22] Вијетнамови главни трговачки партнери су Кина, Јапан, Аустралија, АСЕАН земље, Сједињене Државе и Западна Европа.

Вијетнамски цариснка испостава је известила јула 2013. да је тотална вредност међународне робне размене за прву половину 2013. била УС$124 милијарди, што је 15,7% више него за исти период 2012. године. Мобилни телефони и њихови делови су били увожени и извожени у великим бројевима, док је на тржишту природних ресурса, сирова нафта била највише рангирани експорт, а велике количине гвожђа и челика су увезене током тог периода. САД је била земља која је купила највећу количину Вијетнамскоб извоза, док су кинаска добра била најпопуларнији Вијетнамски увоз.[23]

Као резултат неколико мера земљишних реформи, Вијетнам је постао велики извозник пољопривредних производа. Он је са највећи произвођач на свету индијских ораха, са једном трећином глобалне производње; највећи произвођач црног бибера, чинећи једну трећину светског тржишта; други по величини извозник пиринча, после Тајланда. Вијетнам је други по величини извозник кафе.[24] Вијетнам има највећу пропорцију земље намењене узгоју перманентних усева – 6.93% – међу нацијама у ширем Меконг подрегиону. Други примарни извозни продукти су чај, гума, и рибљи производи. Пољопривредни удео Вијетнамовог ГДП је пао задњих деценија, опадајући са 42% у 1989. години до 20% у 2006, јер је продукција других сектора економије порасла.

Године 2014. земља је уговорила споразум о слободној трговини са Европском Унијом који јој даје приступ ЕУ генерализованом систему преференци, који пружа преферентни приступ Европским тржиштима земљама у развоју путем умањених тарифа.[25]

Наука и технологија[уреди]

ТОПИО 3.0 хуманоидни робот

Вијетнамски научници су развили многа академска поља током династијске ере, пре свега друштвене науке и хуманистике. Земља се поноси миленијумски дугачком традицијом аналитичких историја, као што је Ђạи Виệт сử кý тоàн тхư краљевског историчара Нгô Сĩ Лиêн. Вијетнамски монаси предвођени абдицираним царом Трầн Нхâн Тôнг су развили Трúц Лâм Зен грану филозофије у 13. веку. Аритметика и геометрија су биле нашироко предаване у Вијетнаму од 15. века, користећи као основу уџбеник Ђạи тан тоан фап који је написао Лươнг Те Винх. Он је увео у Вијетнам појам броја нуле, док је Мак Хиен Тíч користио термин số ẩn (sh: „непознат/тајан/скривен број“) за негативне бројеве. Вијетнамски научници су исто тако произвели бројне енциклопедије, као што је Vân đài loại ngữ писца Lê Quý Đôn.

У новије време, Вијетнамски научници су направили многе значајне доприносе у разним областима студија, пре свега у математици. Хоàнг Тụy је био пионир у примењено математичком пољу глобалне оптимизације у 20. веку, док је Ngô Bảo Châu освојио Филдсову медаљу 2010. године за доказ фундаменталне леме у теорији аутоморфних форми. Вијетнам тренутно ради на развоју домаћег свемирског програма, и планира да конструише Вијетнамски свемирски центар до 2018. који ће коштати УС$600 милиона.[26] Вијетнам је такође направио знатан напредак у развоју робота, као што је ТОПИО хуманоидни модел.[27] Године 2010, Вијетнамска укупна државна потрошња на науку и технологију је била око 0,45% његовог ГДП.[28]

Референце[уреди]

  1. „Dân tộc Kinh”. Communist Party of Vietnam. 15. 10. 2004. Приступљено 21. 11. 2015. 
  2. "Vietnam – Geography". Index Mundi. 12 July 2011. Retrieved 19 December 2011.
  3. Национална агенција за статистику [www.gso.gov.vn/Modules/Doc_Download.aspx?DocID=13096]
  4. 4,0 4,1 4,2 „World Economic Outlook: Vietnam”. International Monetary Fund. 2013. Приступљено 14. 2. 2017. 
  5. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  6. Juжно Кинсеко море се називе у Вијетнаму Есточним морем (Biển Đông). „China continues its plot in the East Sea”. VietNamNet News. 10. 12. 2012. Приступљено 16. 2. 2013. 
  7. 7,0 7,1 „Vietnam's new-look economy”. BBC News. 18. 10. 2004. 
  8. Weisenthal, Joe (22. 2. 2011). „3G Countries”. Businessinsider.com. Приступљено 6. 8. 2011. 
  9. "Distribution of Family Income – Gini Index". CIA World Factbook, 2008 data. Retrieved 27 November 2011.
  10. Wagstaff, A.; Van Doorslaer, E.; Watanabe, N. (2003). „On decomposing the causes of health sector inequalities with an application to malnutrition inequalities in Vietnam”. Journal of Econometrics. 112: 207. doi:10.1016/S0304-4076(02)00161-6. 
  11. Goodkind, D. (1995). „Rising Gender Inequality in Vietnam Since Reunification”. Pacific Affairs. 68 (3): 342—359. doi:10.2307/2761129. JSTOR 2761129. 
  12. Gallup, John Luke (2002). „The wage labor market and inequality in Viet Nam in the 1990s”. Ideas.repec.org. Приступљено 7. 11. 2010. 
  13. „The Vietnamese Stock Market” (PDF). Financial Women's Association of New York. Приступљено 7. 5. 2010. 
  14. „Vietnam may be fastest growing emerging economy” (саопштење за јавност). PricewaterhouseCoopers. 12. 3. 2008. Приступљено 20. 10. 2011. 
  15. "Vietnam to be listed among top economies by 2050: HSBC". Tuổi Trẻ News. 14 January 2012. Retrieved 18 April 2012.
  16. Vuong, Quan-Hoang; Tran, Tri-Dung (2009). "The cultural dimensions of the Vietnamese private entrepreneurship". Icfai Journal of Entrepreneurship Development, Vol. VI, Nos. 3 & 4 (September & December 2009). стр. 54–78. Icfai University Press via SSRN. Retrieved 4 October 2012.
  17. „Vietnam 2010 growth fastest in three years – Vietnam Banking Finance News”. Vietfinancenews.com. 29. 12. 2010. Архивирано из оригинала на датум 4. 1. 2011. Приступљено 6. 8. 2011. 
  18. „Vietnam”. United States Energy Information Administration. 2011. Приступљено 6. 11. 2012. 
  19. Economy of Vietnam. CIA World Factbook. Updated 21 September 2012. Retrieved 4 October 2012.
  20. 20,0 20,1 Vandemoortele, Milo; Bird, Kate (2010). „Viet Nam's Progress on Economic Growth and Poverty Reduction: Impressive improvements”. London: Overseas Development Institute. 
  21. Vandemoortele, Milo (2010). „The MDG fundamentals: improving equity for development”. London: Overseas Development Institute. 
  22. Vietnam Vrooooom: Asia's second-fastest-growing economy takes the global stage. CNN Money. 13 November 2006.
  23. „Developments and trends of Vietnam international merchandise trade in June and the first half of 2013”. Vietnam Customs. General Department of Vietnam Customs. 23. 7. 2013. Приступљено 31. 7. 2013. 
  24. How Vietnam became a coffee giant
  25. „Vietnam-EU free trade agreement set to fire”. Vietnam Tribune. Приступљено 19. 5. 2014. 
  26. "Vietnam To Build US$600m National Space Center By 2018". Asian Scientist, 22 November 2011. Retrieved 27 November 2011.
  27. „Nano technology | Computer | Robot | TOSY TOPIO – Table Tennis Playing Robot”. DigInfo News. Tokyo. 5. 12. 2007. 
  28. "Tech, science spending too low". VietNam News, 21 December 2010. Retrieved 30 April 2012.

Литература[уреди]

  • Herring, George C. (2001). America's Longest War: The United States and Vietnam, 1950–1975 (4th edition).
  • K.W.Taylor. A History of the Vietnamese. Cambridge University Press 2013
  • Jahn, G.C. (2006). "The dream is not yet over". In Fredenburg P., Hill B. (eds.): Sharing rice for peace and prosperity in the Greater Mekong Subregion. Victoria, Australia: Sid Harta Publishers. стр. 237–240.
  • Karrnow, Stanley (1997). Vietnam: A History. (2nd edition). Penguin. ISBN 0-14-026547-3. 
  • McMahon, Robert J. (1995). Major Problems in the History of the Vietnam War: Documents and Essays.
  • Tucker, Spencer (ed.) (1998). Encyclopedia of the Vietnam War. 3-volume reference set; also one-volume abridged edition (2001).
  • Ulrich Brinkhoff: Albträume am Saigon-Fluss.Südvietnam 1965-1968. Münster. 2014. ISBN 978-3-89688-516-6.
  • Susanne My Giang, Andreas Grimmel, Eckhard Grimmel 2012: Vietnam – Natur, Geschichte, Gesellschaft, Wirtschaft, Politik. Peter Lang Verlag, Frankfurt am Main. 2011. ISBN 978-3-631-60447-2.
  • Heinz Kotte, Rüdiger Siebert: Vietnam. Die neue Zeit auf 100 Uhren. Lamuv, Göttingen. 2001. ISBN 3-88977-604-3.
  • Peter Scholl-Latour: Der Tod im Reisfeld, 30 Jahre Krieg in Indochina. Ullstein, Frankfurt . 1981. ISBN 3-548-33022-3.
  • Le Thanh Khoi: 3000 Jahre Vietnam – Schicksal und Kultur eines Landes. Bearbeitet und ergänzt von Otto Karow. München 1969. (Originalausgabe: Paris 1955).
  • National Human Development Report 2001 – Doi Moi and Human Development in Vietnam. National Centre for Social Sciences and Humanities. The Political Publishing House, Hanoi 2001.
  • Vietnam: Selected Issues and Statistical Appendix. International Monetary Fund, Washington 1998, 2002. (es gibt mehrere Ausgaben – verwendet für diesen Artikel wurden diese beiden Ausgaben)
  • Andreas Margara: Der Amerikanische Krieg - Erinnerungskultur in Vietnam. Regiospectra, Berlin. 2012. ISBN 3-940132-48-9.
  • Mason Florence, Virginia Jealous: Vietnam. 7. Auflage. Lonely Planet Publications, Victoria . 2003. ISBN 1-74059-355-3.
  • Stanley Karnow: Vietnam, a history. Penguin Books, New York 1997.
  • Nguyễn Khắc Viện: Viet Nam, a Long History. Thế Giới Publishers, Hanoi 1999.
  • Đặng Nghiêm Vạn, Chu Thái Sơn, Lưu Hùng: Ethnic Minorities in Viet Nam. Thế Giới Publishers, Hanoi 1993.
  • Lê Bá Thảo: Viet Nam – The Country and its Geographical Regions. Thế Giới Publishers, Hanoi 1997.
  • Minh Chi, Hà Văn Tấn, Nguyễn Tài Thư: Buddhism in Viet Nam. Thế Giới Publishers, Hanoi ??.
  • Hữu Ngọc, Nguyễn Khắc Viện: From Saigon to Ho Chi Minh City – A Path of 300 Years. Thế Giới Publishers, Hanoi 1998.
  • Vietnam Cultural Window (Cua-sâ-van-Hóa-Viêt-Nam). The Gioi Publishers, Hanoi 1998ff. (monatlich)
  • Vietnamese Studies. The Gioi Publishers, Hanoi 1964ff. (vierteljährlich)
  • VietNam Kurier. Freundschaftsgesellschaft Vietnam e. V., Düsseldorf 1977ff. (vierteljährlich)
  • Südostasien Aktuell. Institut für Asienkunde, Hamburg 1982ff. (zweimonatlich)
  • Vьetnam. Spravočnik. M.: Nauka, 1993.
  • Dэvidson, Filipp B. (2002). Vойna vo Vьetname (1946—1975 gg.). M.: Izografus : Эksmo. ISBN 5-94661-047-3. 
  • Zapadova E. A. Ob izučenii Vьetnama v Rossii //Pisьmennыe pamяtniki i problemы istorii kulьturы narodov Vostoka. XXII godičnaя naučnaя sessiя LO IV AN SSSR. Č.I. M., (1989). стр. 117-123
  • Ilьinskiй M.M. (2000). Indokitай. Pepel Četыreh vойn (1939—1979 gg.). Voennыe tайnы XX veka. M.: Veče. ISBN 5-7838-0657-9. 
  • M. B. Kohan, ур. (1991). Iskusstvo Vьetnama. M.: Gos. muzей iskusstva narodov Vostoka; VRIB «Soюzreklamkulьtura». 
  • V. Я. Belokrenickiй; V. V. Naumkin, ур. (2008). Istoriя Vostoka: v 6 t. T.6. Vostok v novейšiй period (1945—2000 gg.). 6. M.: Vostočnaя literatura RAN. стр. 1095. ISBN 978-5-02-036371-7. 
  • I. D. Bakšt; V. I. Meщerяkova; G. M. Maslov, ур. (1991). Istoriя Vьetnama. M.: Nauka. Glavnaя redakciя vostočnой literaturы. ISBN 5-02-017089-5. 
  • V, Mosяkov D.., Tюrin V. A. (2004). Istoriя Юgo-Vostočnой Azii. M.: Vostočnый universitet. ISBN 5-98196-021-3. 
  • Saidov, Akmalь Holmatovič, ур. (2000). Nacionalьnыe parlamentы mira : эncikl. sprav. Ros. akad. nauk, Institut gosudarstva i prava RAN. M.: Volters Kluver. ISBN 9785466000429. 
  • Nguen Fi Hoanь. (1982). D. V. Deopika, ур. Iskusstvo Vьetnama. Očerki istorii izobrazitelьnogo iskusstva. M.: Progress. 
  • A. Я. Suharev, ур. (2001). Pravovыe sistemы stran mira. Эnciklopedičeskiй spravočnik. Izdatelьstvo NORMA. ISBN 5-89123-527-7. 
  • E. M. Žukov, ур. (1963). Sovetskaя istoričeskaя эnciklopediя: v 16 t. 3: Vašington — Vяčko. M.: Sov. Эnciklopediя. 
  • E. M. Žukov, ур. (1967). Sovetskaя istoričeskaя эnciklopediя: v 16 t. 10: Nahimson — Pergam. M.: Sov. Эnciklopediя. 
  • Windrow, Martin (1998). The French Indochina War 1946-1954. Osprey Publishing. ISBN 978-1855327894. 

Спољашње везе[уреди]