Неорганска једињења

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Neorgansko jedinjenje)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Azot petoksid

Неорганско једињење је типично хемијско једињење коме недостају C-H везе, или материјал који није органско једињење, мада разлика није прецизно дефинисана, нити је од посебног интереса.[1][2][3] Неорганска једињења углавном не садрже угљеник. Неки од изузетака су угљен-моноксида, угљен-диоксида, угљене киселине и њених соли цијанида, карбоната, алотропских модификација угљеника (дијаманта, графита, фулерена) и неколико других.[4]

Неорганска једињења чине већину Земљине коре, иако композиције дубоког плашта остају активна подручја истраживања.[5] Традиционално се сматра да неорганска једињења настају у геолошким системима. Насупрот томе, органска једињења настају у биолошким сисемима. Међутим треба имати на уму да су многи минерали биолошког порекла.[6][7]

Подела једињења[уреди]

Данас, једињења се деле на органска и неорганска.[8] Најстарија подела једињења заснива се на заједничким особинама. Тада су једињења подељена на супстанце сличне сирћету, назване киселине (lat. acidus - кисео), и оне сличне пепелу од дрвета, назване алкалије (lat. алкали - пепео биљака). Неорганска једињења се деле у 4 групе: оксиде, киселине, базе и соли.

Оксиди[уреди]

Оксиди су једињења кисеоника са другим елементима. Готово сви елементи реагују са кисеоником. Реакција при којој настаје оксид назива се оксидација и она може бити тиха и бурна. Пример бурне оксидације је горење, а примери тихе оксидације су труљење лишћа и рђање гвожђа. Сагоревањем елемената на ваздуху се најчешће добијају оксиди. Оксиди се према саставу деле на оксиде метала и оксиде неметала, а према понашању у води на киселе (SO2, SO3, CO2, N2O5, Cl2O7, N2O3, B2O3, P4O6, P2O5), базне (MgO, CaO, Na2O, K2O, NiO, FeO, Fe2O3), амфотерне (N2O3, Al2O3, ZnO) i неутралне (NO, N2O, CO).

Оксиди неметала који у реакцији са водом дају киселине називају се анхидриди киселине (анхидрид - безводни), а оксиди метала који у реакцији са водом дају базе називају се анхидриди база. Неутрални оксиди су оксиди неметала који не реагују са водом. Амфотерни оксиди су оксиди који могу реаговати и кисело и базно.

Шеме реакција оксида
  • базни оксид + вода → база
  • базни оксид + киселина → со + вода (неутрализација)
  • базни оксид + кисео оксид → со
  • кисео оксид + вода → киселина
  • кисео оксид + база → со + вода
  • амфотерни оксид + киселина → со + вода
  • амфотерни оксид + база → со + вода
Имена оксида
  • Е2О: елемент - субоксид (2О)
  • ЕО: елемент - моноксид (ЦО)
  • Е2О3: елемент - триоксид (Н2О3)
  • ЕО2: елемент - диоксид (СиО2)
  • Е2О5: елемент - пентоксид (П2О5)
  • ЕО3: елемент - триоксид (СО3)
  • Е2О7: елемент - хептоксид (Цл2О7)
  • ЕО4: елемент - тетроксид (ОсО4)

Киселине[уреди]

Киселине су једињења која садрже водоник и киселински остатак. Број атома водоника у молекулу киселине одређује базност киселине, па киселине могу бити једнобазне, двобазне, тробазне и четворобазне. Према саставу, могу се поделити на кисеоничне и безкисеоничне. Назив киселине са мањим бројем атома кисеоника завршава се са -аста, а са већим бројем атома кисеоника са -на. Водоник се из киселине може издвојити у реакцији са већином метала - једино племенити метали не могу да га истисну из киселине (нпр. Ag, Au, Cu). Лакмус папир, индикатор, је у киселинама црвен, као и метил оранж, а фенолфталеин је безбојан.

Називи неких киселинских остатака:

  • SO33 - сулфит
  • SO44 - сулфат
  • NO2 - нитрит
  • NO33 - нитрат
  • PO33 - фосфит
  • PO44 - фосфат
  • CO33 - карбонат
  • Cl - хлорид

Базе[уреди]

Базе су једињења у чијем је саставу метал и хидроксидна група. Хидроксидна група (ОХ) је једновалентан, тако да атом метала везује онолико хидроксидних група колико је валентан. Базе које се добро растварају у води називају се алкалије. Растворне су базе прве групе, базе друге групе су растворније што су ниже у периодном систему и амонијум-хидроксид. Остале базе углавном нису растворне.
Добијање база:
1) растворне: метал + вода → база + водоник
базни оксид + вода → база
2) нерастворне: со + база → со + база

Референце[уреди]

  1. ^ Major textbooks on inorganic chemistry decline to define inorganic compounds: Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Francisco, 2001. ISBN 0-12-352651-5; Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. , Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988), Advanced Inorganic Chemistry (5th изд.), New York: Wiley-Interscience, ISBN 0-471-84997-9 
  2. ^ J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig, 1827. ISBN 1-148-99953-1. Brief English commentary in English can be found in Bent Soren Jorgensen "More on Berzelius and the vital force" J. Chem. Educ., 1965, vol. 42, p 394. doi:10.1021/ed042p394
  3. ^ Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]
  4. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  5. ^ Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems”. Science. 296 (5570): 1071—1077. PMID 12004119. doi:10.1126/science.1010716. 
  6. ^ Petrucci R.H., Harwood W.S. and Herring F.G. (2002): General Chemistry, 8th Ed. Prentice-Hall, New York, ISBN 0-13-014329-4.
  7. ^ Atkins P., De Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco, ISBN 0-7167-8759-8
  8. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 

Литература[уреди]

  • Arnold F. Holleman, Egon Wiberg: Lehrbuch der Anorganischen Chemie. 102. izd., de Gruyter, Berlin 2007, ISBN 978-3-11-017770-1
  • D. F. Shriver, P. W. Atkins]], C. H. Langford: Anorganische Chemie, 2. izd. Wiley-VCH, Weinheim 1997, ISBN 978-3-527-29250-9
  • J. Huheey, E. Keiter, R. Keiter: Anorganische Chemie – Prinzipien von Struktur und Reaktivität, 3. izd. Walter de Gruyter, Berlin – New York 2003, ISBN 3-11-017903-2
  • Lothar Kolditz (ur.): Anorganikum - Lehr- und Praktikumsbuch der anorganischen Chemie; mit einer Einführung in die physikalische Chemie. Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1967, 12. izdanje 1989; Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig-Berlin-Heidelberg, 13. izdanje 1993. prevod na ruski: Mir Verlag, Moskva 1984, ISBN 978-3-326-00077-0 (njem.)
  • Lehn, J. M. (1995). Supramolecular Chemistry: Concepts and Perspectives. Weinheim: VCH. ISBN 3-527-29311-6.
  • Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2. izd.). Butterworth-Heinemann. ISBN 0-08-037941-9.
  • Elschenbroich, C.; Salzer, A. (1992). Organometallics: A Concise Introduction (2. izd.). Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3-527-28164-9.
  • Wells, A.F. (1984). Structural Inorganic Chemistry, 5. izd. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-855370-6
  • Ehrhard Uhlemann, Gerhard Röbisch: Fragen und Aufgaben zur Chemie. 3. Auflage. VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften. Berlin 1988, ISBN 3-326-00275-0

Спољашње везе[уреди]