Quo vadis? (роман)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Quo vadis (roman))
„Quo vadis?“
PL Henryk Sienkiewicz-Quo vadis t.1 007.jpeg
Страница са насловом из првог пољског издања 1896.
Аутор Хенрик Сјенкјевич
Оригинални
назив
„Quo vadis?“
Држава Пољска
Језик пољски
Жанр роман
Врста дела историјски роман
Датум издања у часопису од 1895 до 1896.
као књига 1896.
Приповедач у трећем лицу
Време радње 1. век нове ере
Место радње Стари Рим
Главни лик Марко Виниције
Лигија

Quo vadis? (лат. Quo vadis) пољски је историјски роман пољског књижевника и нобеловца Хенрика Сјенкјевича. Првобитно је објављиван у наставцима у часопису Пољска газета (Gazeta Polska) од 1985. до 1986, док је први пут у облику књиге штампан 1896. Роман је привукао велику итернационалну читалачку публику и преведен је на педесетак језика. Прво издање на енглеском језику из 1986. продато је у 600 000 примерка за 18 месеци,[1] док је у Француској имао веће тираже него романи Емила Золе.[2] На српски језик први пут је преведен 1913. од стране Лазара Р. Кнежевића, директора Прве београдске гимназије. Овај превод је у наредних сто година прештампан у више од 20 издања што сведочи о великој популарности овог романа код српских читалаца. Упркос раширеном мишљењу, Сјенкјевич није добио Нобелову награду за књижевност за овај роман, већ је, као и сви други добитници, награђен за целокупно књижевно стваралаштво, а не појединачно дело.

Сјенкјејевич је инспирацију за дело добио посетивши са пријaтељем сликарем Хенринком Сјемирацким малу капелу у Риму где је видeо плочу са натписон Quo vadis? Ово питање везано је за апокрифну ранохришћанску легенду по којој је Свети Петар, бежећи из римске тамнице од прогона, сусрео приказу Исуса Христа, који му је на питање Quo vadis Domine? (куда идеш Господе?) одговорио Romam eo iterum crucifigi (у Рим да будем разапет поново). Свети Петар постиђен одговором, вратио се у Рим прихвативши да буде мученички разапет на крст наопако.[1]

У средишту заплета је љубавна прича између римског војсковође Марка Виниција и хришћанке Лигије у време Неронове владавине. Реалстичком методом описани су контрасти између владајућег, али декаденцијом уздрманог паганства и хришћанства у успону, између егоизма и љубави, луксуза царских палата и мемљиве скучености катакомби. Овим контрастом Сјенкјевич је уметнички представио период трансформације једног друштва из једног верског модела у други, као и двоструки темељ европске културе сачињен од паганства и хришћанства.[2] Сјенкејвич је веровао да постоји сличност између хаоса и неморала претхришћанског паганског света и савременог доба.[1] Поред измишљених ликова у роману су присутни и разни историјски ликови попут Нерона, Петронија, Светог Петра и Светог Павла. Роман је адаптиран у неколико филмова, телевизијских серија, оперу и ораторијум.

Заплет[уреди]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!
Свети Петар и Лигија (Илустрација из романа)
Урзус спашава Лигију (Илустрација из романа)

Роман се састоји од 74 поглавља и епилога. Одиграва се у Старом Риму, за време владавине цара Нерона. Марко Виниције, млади римски војсковођа, враћа се у престоницу након низа победа римске војске. При повратку заљубљује се у Лигију, ћерку лигурског краља, која је, још док је била девојчица, остављена као талац и гаранција послушности варварског племена. Она је посредством своје заштитнице Помпоније примила хришћанство. У намери да је узме за своју љубавницу, Виниције је доводи уз помоћ свог ујака Петронија на Неронов двор. Лигији је као хришћанки одбојно оргијање римских племића и одбија насртљивост Марка Виниција. Убрзо је њен верни слуга Урсуз спашава и одводи из палате. Увређен и излуђен од љубоморе, Виниције покушава на свакојаке начине да је пронађе. То му омогућава Хилон, лицемерни и самопроглашени филозоф, који му открива да је девојка хришћанка, и да ће је сигурно пронаћи на тајној беседничкој вечери, где ће говорити Свети Петар. Виниције се прерушава и одлази на тај тајни састанак. Са собом води Кротона, најјачег гладијатора, не би ли му помогао при отмици Лигије. При покушају отмице, Урсуз лако убија гладијатора и напада Виниција, али га само рањава, пошто је Лигија одлучила да му у скаду са учењем хришћанске вере поштеди живот. Лигија и Урсуз негују римског патриција подучавајући га својој вери. Међутим, пошто открије да се полако заљубљује у римског младића, млада хришћанка опет бежи, пошто не жели да се везује за паганина. Виниције се осећа напуштеним, бесним, тужним, али и дубоко промењеним. Након повратка у свој дом, племенитије се понаша према својим робовима и не ужива у римским оргијама. Одлучује да оде код светог Петра и да му затражи благослов, са обећањем да ће прећи у хришћанску веру, ако му да Лигију за жену. Пре венчања мора да проведе време у летњиковцу као Неронова пратња. Са собом води Светог Павла који га подучава хришћанској вери. Император Нерон, који је страствени песник, наређује да се подметне огромни пожар у Риму, не би ли пронашао инспирацију за своју песму. Пожар готово да уништава вечни град. Нерон, да би се спасао од бесног народа, оптужује за ову катастрофу хришћане и наређује њихово заробљавање. Међу заробљенима се налазе и Лигија и Урсуз. Нерон се садистички радује што ће уживати у болу Марка Виниција. У арени се наредних дана приређује игре на којима хришћане живе спаљују, разапињу на крст и пуштају дивље звери. Последњег дана крвавих игара пред Урсузом пуштају огромног бика на коме је везана Лигија. Урсуз надахнут Исусом и поданичком љубављу према својој принцези успева да убије бика и тиме одушеви римски народ, који почиње углас да моли за милост и њихово ослобађење. Нерон их невољно ослобађа. Марко Виниције, Урсуз и Лигија одлазе на Сицилију не би ли започели срећни живот деалеко од Рима. Пошто римски прогони и даље трају, хришћани моле Светог Петра да побегне из Рима. Бежећи он сусреће отелотвореног Исуса, који му на Петрово питање куда иде (Quo vadis?) одговара да иде у Рим да га разапну по други пут уместо њега. Петар се посрамљен, али надахнут враћа у вечни град и прихвата божију вољу да мученички страда. У Епилогу се даје опис Нероновог свргавања са власти и његовог самоубиства. Роман се завршава речима:

И тако је прохујао Нерон, као што прохуји ветар, бура, пожар, рат или морија, а базилик Петров још влада са Ватиканскога брега градом и светом. А поред негдашње Капенске капије стоји данас мала капела са мало излизаним натписом:

Quo vadis, Domine.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kurian & Smith (2010). стр. 564.
  2. 2,0 2,1 Sollars & Jennings (2008). стр. 642.

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]