Хенрик Сјенкјевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Хенрик Сјенкјевич
Stanisław Bizański-H.Sienkiewicz (cropped).jpg
Датум рођења(1846-05-05)5. мај 1846.
Место рођењаВола Окжејска, Руска Империја
Датум смрти15. новембар 1916.(1916-11-15) (70 год.)
Место смртиВевеј, Швајцарска
НаградеНобелова награда за књижевност

Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916), био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895.

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку.

Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“.

Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци.

Рани живот[уреди | уреди извор]

Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камиеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4]

Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен.

У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4]

Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” ("Садашњи тренутак").[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12]

У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11]

Путовања у иностранство[уреди | уреди извор]

Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те

Године 1874. Хенрик Сјенкиевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11]

У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12]

Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12]

Дела[уреди | уреди извор]

Друго[уреди | уреди извор]

  • Yanko the Musician and other stories (1893)
  • Lillian Morris and other stories (1894)
  • Hania and other stories (1897)
  • Let Us Follow Him and other stories (1897, unauthorized)
  • Sielanka, a forest picture, and other stories (1898)
  • On the Bright Shore (1898)
  • In Vain (1899)
  • Life and Death and other legends and stories (1904)
  • So Runs the World (criticism, a story, and two short dramas, "Whose Fault?" and "Win or Lose")

Филмографија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Sienkiewicz”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 16. 8. 2019. 
  2. ^ „Sienkiewicz”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 16. 8. 2019. 
  3. ^ „Sienkiewicz”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 16. 8. 2019. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 203.
  5. ^ а б Ahmet Ersoy; Maciej Gorny; Vangelis Kechriotis (2010). Modernism: Representations of National Culture. Central European University Press. стр. 163. ISBN 978-963-7326-64-6. Приступљено 24. 5. 2013. 
  6. ^ Lockert, Lacy (1919). „Henryk Sienkiewicz”. The Sewanee Review. 27 (3): 257—283. JSTOR 27533215. 
  7. ^ Andrzej Kulikowski. Heraldyka szlachecka. 1990. p. 89. Quote: "Rodzina Sienkiewiczów vel Sieńkiewiczów wywodzi się z tatarów zawołżańskich, zapisani do tzw. Chorągwi juszyńskiej – były to dolne szczeble w drabinie hierarchicznej utytułowanych rodów tatarskich. Według dokumentu wydanego w Radomiu 6 lutego 1782 protoplastą tej rodziny był Piotr Oszyk Sienkiewicz."
  8. ^ Jan Ciechanowicz. Rody rycerskie Wielkiego Księstwa Litewskiego. 2001. p. 72. Quote: "Sienkiewicz herbu Oszyk, 1775 nobilitowany: Sienkiewicze trockie, podolskie, Królestwo Polskie. Gałąź rodziny tatarskiej osiadłej na Litwie, przyjęła chrzest i uzyskała nobilitację z herbem Oszyk w osobie Michała Sienkiewicza. Z tej rodziny: Henryk 1847–1916, powieściopisarz"
  9. ^ Stefan Majchrowski (1966). Pan Sienkiewicz. Ludowa Spóldzielnia Wydawnicza. стр. 456. Приступљено 12. 5. 2013. 
  10. ^ Władysław Studencki (1967). Szkice literackie: wielcy i mali. стр. 66—67. Приступљено 12. 5. 2013. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 204.
  12. ^ а б в г д ђ е Henryk Markiewicz, "Sienkiewicz, Henryk Adam Aleksander Pius", Polski słownik biograficzny, vol. XXXVII, 1997, p. 205.
  13. ^ а б Ewa Ihnatowicz (2000). Literatura polska drugiej połowy XIX wieku (1864–1914). Wydawn. Trio. стр. 73. ISBN 978-83-85660-87-3. Приступљено 8. 5. 2013. 
  14. ^ Ireneusz Rębosz; Paweł Pierściński; Maryla Janudi (1996). Henryk Sienkiewicz i jego Oblęgorek. Wydawnictwo Voyager. стр. iv. ISBN 978-83-85496-39-7. Приступљено 12. 5. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]