Vid Došen

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Vid Došen
Датум рођења1720.
Датум смрти1778.

Vid Došen je katolički književnik srpskog jezika[1] rođen u selu Tribnju (primorsko mesto na sredini puta od Obrovca prema Karlobagu) 1720. godine, a umro 6. aprila 1778. u Duboviku kod Slavonskog Broda.[2]

Biografija[уреди]

Školovao se u Zagrebu i Gracu. Nakon završene teologije, 1744. postao je glagoljaški sveštenik u Senjskoj biskupiji. Služio je kao kapelan u Zagrebačkoj biskupiji, gde je postao kućni kapelan grofovske porodice Pejačević.

Biskup Galjuf imenovao ga je za duhovnog pomoćnika u Požegi, a od 1756. pa do smrti radi kao župnik u Duboviku kraj Slavonskog Broda, osim između 1773. i 1776., kada je bio profesor etike ("moralke") na požeškoj Akademiji. Boraveći u Slavoniji, učestvuje u mnogobrojnim raspravama o delu Satir iliti divji čovik Matije Antuna Reljkovića[3][4], 1761. godine.

Delo[уреди]

Došen je odlučno ustao protiv onih koji su napadali Reljkovića pa je napisao i pamflet-pesmu u osmercu Jeka planine, koja na pisme satira i tamburaša slavonskoga odjekuje i odgovara koju je objavio u Zagrebu 1767.[5] U njoj se obračunava sa autorom pesme Tamburaš slavonski, (anonimnim sveštenikom potpisanim kao Nesmir Kudilović), u kojoj je oštro napadnut Reljkovićev Satir. Tekst je jedan od ključnih izvora u istraživanju polemika i rasprava oko Satira.

U Reljkovićevom duhu, ali još snažnije, Došen je nastavio u svojoj knjizi Aždaja sedmoglava bojnim kopljem udarena i nagrđena, iliti sablast griha na sedam glavni griha razdiljenoga oštrom istinom pokarana i prikorena objavljenoj 1768. u Zagrebu. Aždaja sedmoglava je obiman ep u sedam pevanja u kojem Došen moralističkim tonom, lepim narodnim jezikom, u osmercima, govori o sedam smrtnih grehova iznoseći moralne i društvene probleme slavonskog sela. Sedmoglava aždaja je stari hrišćanski simbol za sedam smrtnih grehova, protiv kojih je i Došen, koristeći svoje bogoslovsko znanje, napisao sedam propovedi u stihovima kritikujući ljudske slabosti. Došenovo »bojno kopje« bilo je upereno protiv mnogih mana raširenih u našem narodu.

Manje je poznata Došenova kontroverzna pesma Sličnorični odgovor... Popu Jovanu. Sve svoje pesme Došen je pisao štokavskim narečjem.

Poreklo[уреди]

Došeni su poreklom Bunjevci koji su u vreme velikih bunjevačkih seoba naselili Podgorje, Smiljan, Lovinac, Bilaj i Gospić. Jovan Erdeljanović u knjizi "O poreklu Bunjevaca"[6], piše o Došenima da ih, i katolika i pravoslavnih, ima u Podgorju i Lici, da su pravoslavni oko 1683. primili katolicizam. Lopašić pak tvrdi da su Došeni poreklom iz severne Dalmacije i navodi pravoslavne Došene i Došenoviće u zapadnoj Bosni. Etnograf Vaso Banović u knjizi „Gacka dolina s okolnim poljima“, u izdanju Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, (Zagreb 1932), utvrdio je da su pravoslavnog i srpskog porekla Tribanjske porodice Došen, Uzelac, Pejnović, Babić, Anić, Biondić i Vukelić. Zanimljivo je da su meštani Tribnja govorili ikavskim izgovorom srpskog jezika.

Reference[уреди]

  1. ^ Petar Milosavljević (2003). Uvod u Srbistiku. Beograd: Trebnik. стр. 129—130. 
  2. ^ Vid Dosen (1994). Izabrana djela (XIV kolo) (Croatian Edition). Privlacica. ISBN 953-156-084-6. 
  3. ^ „Satir iliti divji čovik, www.google.com” (PDF). 
  4. ^ „Satir iliti divlji čovik, Matija Antun Reljković, Lektira, Free Download”. 
  5. ^ Ivan Bošković (2007). Hrvatska književnost neoklasicizma i romantizma (Sveučilišni priručnik). Split: Filozofski fakultet Split. стр. 33. 
  6. ^ „O poreklu Bunjevaca (1930. God.) - Jovan Erdeljanović”. 

Literatura[уреди]

  • Vaso Glušac (1905). Vid Došen i njegova književna djelatnost. 
  • Dionizije Švagelj (1981). Slyčnoryčni odgovor Vida Došena... Popu Jovanu (Znanstveni skup o Vidu Došenu i Blažu Tadijanoviću s otkrivanjem njihovih spomen-ploča, Slavonski Brod, 16. rujna 1978., Rastušje i Glogovica, 17. rujna 1978. изд.). Osijek: JAZU, Centar za znanstveni rad. стр. 43—48. 
  • Tomo Matić (1969). Život i rad Vida Došena. Djela Vida Došena, Stari pisci hrvatski. Zagreb: JAZU. стр. 34. 
  • Rafo Bogišić (1973). Vid Došen, Zbornik stihova i proze. PSHK. стр. 18.  ( potpunom bibliografijom i literaturom)
  • Petar Milosavljević (2003). Uvod u Srbistiku. Beograd: Trebnik. стр. 129—130. 
  • Vid Dosen (1994). Izabrana djela (XIV kolo) (Croatian Edition). Privlacica. ISBN 953-156-084-6. 
  • Ivan Bošković (2007). Hrvatska književnost neoklasicizma i romantizma (Sveučilišni priručnik). Split: Filozofski fakultet Split. стр. 33. 

Spoljašnje veze[уреди]