Немачко-банатска регимента

С Википедије, слободне енциклопедије
Немачко-банатска регимента
Deutsch-Banater Grenzregiment
1764—1873

Регименте у саставу Банатске војне крајине
Главни градПанчево
Земља Хабзбуршка монархија
Догађаји
Статусбивша покрајина
Владавина
 • Обликвојна покрајина
Историја 
• Успостављено
1764
• Укинуто
1873
Претходник
Следбеник
Тамишки Банат (Хабзбуршка монархија)
Краљевина Угарска (Аустроугарска)

Немачко-банатска регимента, односно Немачко-банатски пук (нем. Deutsch-Banater Grenzregiment) била је погранична војно-управна област у саставу Банатске војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Постојала је од 1764. до 1873. године, када је развојачена, а налазила се у југозападном делу Тамишког Баната. Простирала се дуж леве обале реке Дунава, а обухватала је шири простор око Панчева и Ковина. Иако је назив добила по немачким колонистима, већину становништва на подручју ове крајишке регименте чинили су Срби.[1][2][3]

Историја[уреди | уреди извор]

Етничка карта Немачко-банатске регименте и суседних области (1855)

Немачко-банатска регимента је настала реорганизацијом старијих граничарских јединица у југозападним областима Тамишког Баната. У претходном периоду, између 1751. и 1764. године, о заштити хабзбуршке државне границе на Дунаву старала се Банатска земаљска милиција (нем. Banatische Land-Miliz), која је била претеча Банатске војне крајине. Преуређењем старијих јединица и пограничног појаса, формирана је 1764. године Немачко-банатска регимента, чија је територија заокружена током наредних година. Почевши од 1802. године, добила је и региментски број, те је од тада била позната као XII Немачко-банатска регимента. Постојала је у континуитету, све до развојачења Банатске војне крајине, које је спорведено током 1872. и 1873. године, након чега је њено подручје потпало под цивилну (жупанијску) власт.[4][5][6]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Спасовић 2004.
  2. ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 17-33.
  3. ^ Илић-Мандић 2020.
  4. ^ Пецињачки 1974, стр. 73-80.
  5. ^ Илић 2011, стр. 289-310.
  6. ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 19-21.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]