Пређи на садржај

Ђуро Виловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђуро Виловић
Датум рођења(1889-12-11)11. децембар 1889.
Место рођењаБрелаАустроугарска
Датум смрти22. децембар 1958.(1958-12-22) (69 год.)
Место смртиБјеловарФНР Југославија

Ђуро Виловић (Брела, 11. децембар 1889 — Бјеловар, 22. децембар 1958) био је југословенски публициста и књижевник и припадник Југословенске војске у отаџбини. Рођен је у католичкој породици у Брелима код Макарске.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Живот му је више него драматичан. Похађао је Римокатоличку богословску школу и богословски факултет у Задру, а затим — Филозофски факултет у Бечу. Рукоположен је за свештеника 1913. године, неколико година је био свештеник у католичкој цркви, а онда је изразио жељу да, после Првог светског рата, пређе у православну веру. Но, ту му жељу нису испунили надлежни у Патријаршији Српске православне цркве, пошто, није хтео нипошто, да буде католик онда је покрштен код протестаната.

Према његовим књижевним делима и расправама о језику и народима на Балкану, може се закључити, да је схватио — да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева. То сазнање је, било пресудно при одлуци, да се одрекне католичанства. Напустио је свештенички позив и оженио се Српкињом — православне вере.[2]

Оптужница

[уреди | уреди извор]
Оптужени слушају пресуду на Београдском процесу 15. јула 1946. Слијева надесно: Драгољуб Михаиловић, Стеван Мољевић, Ђуро Виловић, Раде Радић, Славољуб Врањешевић, Милош Глишић, Драгомир Јовановић, Танасије Динић, Велибор Јонић, Ђура Докић, Коста Мушицки, Бошко Павловић, Лазар Марковић и Коста Кумануди.

Раније познат по својим националистичким ставовима, постао је близак сарадник Драгољуба Михаиловића и пришао је четничком покрету. Због тога је на Београдском процесу 1946. године осуђен на 7 година затвора. Занимљиво је да је од праваша и свећеника завршио у друштву четника Драже Михаиловића.[3]

Послије одслужења казне живио је у Бјеловару, гдје је и преминуо 22. децембра 1958. године.[4]

Књижевност

[уреди | уреди извор]

Виловић је био значајан аутор хрватске књижевности. Естета, прво издање из 1919. Аутобиографски роман вјечних боема. Аутор тематизира ликове хрватских декадената, сањара и боема. Између два светска рата био један од најпопуларнијих књижевника у Југославији. Књижевна дела Ђуре Виловића су уврштена у хрватску књижевност.[4]

Објавио је пет, веома читаних, романа:

  • „Естета” (1919),
  • „Међумурје” (1923),
  • „Три сата” (1925),
  • „Мајстор душе” (1931)
  • „Звоно је оплакало дјевицу” (1938)

И три приповетке:

  • „Загаљени живот” (1923),
  • „Мандорлато” (1924)
  • „Хрватски сјевер и југ” (1930).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jure Vilović — „Đuro”
  2. ^ Ðuro Vilović Picukare
  3. ^ Gordana, Vilović. „Moj stric Ðuro politički je loše prosuđivao”. mvinfo.hr (на језику: хрватски). 
  4. ^ а б „Vilović, Đuro | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 1. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]