Београдски процес

Из Википедије, слободне енциклопедије

Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика из редова четника, владе у игнзанству и Недићевог режима за издају и ратне злочине. Званичан назив поступка је био „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946. године у згради Летње дворане Војног пешадијског училишта на Топчидеру.

Суђење је било отворено за јавност и присуствовало му је око 60 страних извештача.

Оптужница[уреди]

Оптуженима је суђено пред војни судвојним судом. Председник Војног већа био је пуковник Михаило Ђорђевић а чланови су још били потпуковници Милија Лаковић и Михаило Јанковић, помоћне судије Никола Станковић и Радомир Илић и Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, високи владин званичник који је учествовао у преговорима Јосипа Броза Тита и Михаиловића на почетку устанка у Србији и каснији председник Србије и министар спољних послова СФРЈ. Помагао му је Милош Јовановић.

Процес је попримио огроман публицитет у свету и у тадашњој Југославији. На процесу су поред домаћих присуствовали и инострани новинари, фото-репортери и извештачи. Суђење је директно преношњено преко радија.

Михаиловићу и другима је суђено за њихове активности против партизана, за колаборацију са Немцима и ратне злочине над цивилима. Михаиловић је био оптужен по 47 тачака. Михаиловићу и неким другим оптуженима се судило за: предају заробљених партизана Немцима у Словцу, напад на Ужице и масакре у Вранићу и Друговцу.

Савезничким ваздухопловцима који су евакауисани уз помоћ четника 1944. није било дозвољено да сведоче у Михаиловићеву корист са образложењем да је њихово сведочење нерелаватно пошто нису били сведоци догађаја. На суђењу су се као сведоци појавили Душан Симовић, Радослав Ђурић, Јован Шкавовић, Милан Грол, итд. Само су две жене сведочиле у Михаиловићеву корист.

Оптужени[уреди]

Остали оптужени су се налазили што у оквирима четничког покрета, што у оквирима југословенске избегличке владе и покрета генерала Милана Недића. Уз генерала Михаиловића, на оптуженичкој клупи су се налазили и:

Драгољуб Михаиловић пред судом

Пресуда[уреди]

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:

Викицитати „Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом „четници Драже Михаиловића“ и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“
({{{2}}})

Изречене казне 15. јула 1946. године су биле:

  1. Драгољуб Михаиловић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 17. јула 1946. године.
  2. Стеван Мољевић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права сем родитељских у трајању од десет година и на конфискацију целокупне имовине
  3. Младен Жујовић је осуђен на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  4. Живко Топаловић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  5. Ђуро Виловић је осуђен на 7 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од три године и на конфискацију целокупне имовине
  6. Раде Радић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  7. Славољуб Врањешевић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права сем родитељских у трајању од десет година и на конфискацију целокупне имовине
  8. Милош Глишић је на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и на конфискацију целокупне имовине
  9. Слободан Јовановић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  10. Божидар Пурић је осуђен на 16 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  11. Момчило Нинчић је осуђен на 8 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од пет година, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства
  12. Петар Живковић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  13. Радоје Кнежевић је осуђен на 10 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од пет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  14. Милан Гавриловић је осуђен на 15 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од осам година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  15. Живан Кнежевић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  16. Константин Фотић је осуђен на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства
  17. Драгомир Јовановић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  18. Танасије Динић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  19. Велибор Јонић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  20. Ђура Докић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  21. Коста Мушицки је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  22. Бошко Павловић је осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине
  23. Лазар Марковић је осуђен на 6 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права, сем родитељских у трајању од три године и на конфискацију целокупне имовине
  24. Коста Кумануди је осуђен на 18 месеци робије, губитак политичких и појединих грађанских права, сем родитељских у трајању од две године и на конфискацију целокупне имовине.

Процеси рехабилитације[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Процес рехабилитације Драгољуба Драже Михаиловића

Процес рехабилитације Драгољуба Драже Михаиловића је покренут од стране његовог унука Војислава Михаиловића, са захтевом да се поништи судска пресуда из 1945. године, којим је Дража осуђен као сарадник окупатора и ратни злочинац. Процес је покренут 2006. године пред Вишим судом у Београду, а прво рочиште је одржано 2010. године.

Покушај рехабилитације генерала Драгољуба Михаиловића изазвао је бројне реакције не само у Србији, већ на читавом простору бивше Југославије. Жестока противљења дошла су их БиХ и Хрватске, док су реакције у Србији подељење.

Противници процеса рехабилитације подсећају да је Дража Михаиловић осуђен на смрт због истих оних дела због којих су на смрт осуђени и маршал Петен у Француској, Мусерт у Холандији, Квислинг у Норвешкој и други колаборационисти фашизма: због издаје отаџбине, сарадње са окупатором и злочина које су починиле снаге под његовом командом.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]