Пређи на садржај

Јелисавета Јеца Добриновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелисавета Јеца Добриновић
Лични подаци
Пуно имеЈелисавета Добриновић
Друга именаЈелисавета Поповић
Датум рођења(1841-05-26)26. мај 1841.
Место рођењаВрањево, Аустријско царство
Датум смрти2. фебруар 1898.(1898-02-02) (56 год.)
Место смртиОсијек, Аустроугарска
Занимањеглумица
Породица
СупружникПера Добриновић

Јелисавета Јеца Добриновић (Врањево[н. 1], 26. мај 1841 – Осијек, 2. фебруар 1898) била је српска драмска глумица. Цео глумачки век провела је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Запамћена је и по томе што је, према сопственој жељи, најчешће глумила улоге старијих жена.

Детињство и породица

[уреди | уреди извор]

Јелисавета - Јеца Добриновић рођена је у Врањеву, као четврто по реду дете свештеника Луке Поповића и његове жене Милице, домаћице. Основну школу учила је у Сремским Карловцима и Овсеници (Румунија), а у родитељском дому проширила је знање стечено у школи.[1]

Бројна породица овог свештеника је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лазa и Паја[н. 2] Поповић.{{напомена|О деци попа Луке може се рећи да су сви били талентовани за позорницу, а изнад свега вредни и амбициозни. Служили су свима за пример. Они су посебно добродошли српском позоришту, баш у најтежем периоду, периоду његовог настајања. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[3] и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[4] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[5] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[6] Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[7], Милка Марковић[8], Лука Поповић и његове сестре Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић.[9] Последњи изданци ове династије били су праунуци проте Луке, Димитрије Митица Марковић и Љубица Тодосић, талентована глумица која је умрла веома млада.[10]

Глумачка каријера

[уреди | уреди извор]

Јелисавета постаје глумица у својој 27. години. Први пут се појавила на сцени Српског народног позоришта 4. новембра 1868. године, као Ана у комаду Шаран, Јована Јовановића Змаја. До тада су на сцени овог позоришта већ наступале њене три сестре, Драгиња Ружићка, Љубица Коларовићка и Софија Максимовићка и један брат, Лаза Поповић, где су сви били на гласу као способни и познати позоришни „вештаци“. На сцену је ступила по наговору тадашњег управника, Антонија Хаџића, али под једним условом - да што чешће игра само улоге старијих жена. Њена жеља била је прихваћена и до последњег дана своје каријере тумачиће такве роле. Ова њена жеља само је једна од загонетки које су је окруживале. Јубилеј, 25-огодишњицу уметничког рада, прославила је са закашњењем, 20. априла 1895. као Пелагија Ивановна Рогошкина, у представи лакрдије Зец Ивана Иљича Мјасницког. На Главној скупштини Друштва за Српско народно позориште, одржаној 5. новембра 1897. донета је одлука о Јелисаветином пензионисању, али ту одлуку Управни одбор није стигао да спроведе, због њене изненадне смрти.[1]

Јелисавета - Јеца Добриновић била је, чак и у зрелијем добу, глумица лепо скројене фигуре, гипка и окретна, веома маркантног лика. Имала је изузетну моћ трансформације и са сцене је, без обзира да ли тумачи позитивне или негативне јунакиње, зрачила истинским шармом. Била је савестан и дисциплинован радник, веома вредна и никада није позоришним управама правила ни најмање проблеме, насупрот њеним сестрама - Љубици, Софији, а посебно Драгињи, које су чак организовале протесте у Позоришту и привремено га напуштале.[11] Јеца се кроз три деценије глумачког рада држала достојанствено, скромно, могло би се чак рећи у другом плану, не излажући себе прекорима и не завидећи никоме. Унапред се знало шта јој у репертоару припада, она је знала свој посао, па ни неспоразума није могло бити.[1]

У њеној игри никада није било претеривања. Иако је била једна од највећих миљеница публике, није се за њом поводила нити јој чинила уступке. Повремено је, у појединим улогама, са успехом и певала. Свакој својој улози, без обзира на њену величину, посвећивала је једнаку пажњу и настојала да је изради до најмањих појединости. Тихомир Остојић (1865–1921), књижевни и позоришни критичар, о њеној улози Крезубе бабе у комаду Распикућа Фердинанда Рајмунда, овако је писао:

Улоге

[уреди | уреди извор]
  • Станићка (Мамица, Еде Сиглигети)
  • Перса (Вампир и чизмар, Јожеф Сигети)
  • Мекићка (Војнички бегунац, , Еде Сиглигети)
  • Мутибарићка (Еј, људи, што се не жените, Јулије Розен)
  • Ката Пратљачина (Нови племић, Карл Аугуст Гернер)
  • Ракила (Циганин, Еде Сиглигети)
  • Наста Сомчић (Нашла врећа закрпу, Ежен Лабиш и Едуар Мартен)
  • Чингрићка (Рат у миру)
  • Сара (Покондирена тиква, Јован Стерија Поповић)
  • Маркиза Монтефиори (Дон Цезар од Базана, Филип Диманоар и Адолф Денери)
  • Волмутовица (Фабрицијусова ћерка, Адолф Вилбрант)
  • Истирка (Жене у уставном животу)
  • Ката (Француско-пруски рат, Коста Трифковић)
  • Ана (Шаран, Јован Јовановић Змај)
  • Динтерова (Госпође и хусари, Александар Фредро)
  • Павлина (Ултимо)
  • Фрошарка (Две сиротице, Адолф Денери и Ежен Кормон)
  • Рогошкина (Зец, Иван Иљич Мјасницки)
  • Крезуба баба (Распикућа, Фердинанд Рајмунд)
  • Јевросима (Милош Обилић, Јован Суботић)
  • Ана Кенеди (Марија Стјуарт, Фридрих Шилер)
  • Јевросима (Ђурађ Бранковић, Карољ Оберњик)
  • Ката Соколовић (Избирачица, Коста Трифковић)
  • Марта (Фауст, Јохан Волфганг Гете)
  • Нера (Подвала, Милован Глишић)

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Јелисавета је 1883. године веома храбро поднела једну тешку операцију, обављену у Бечу, да би се 12. јануара 1884. удала за Перу Добриновића. Ово је је тада представљало чин којим је у трупи нека питања оставила без одговора, обзиром да је Пера био 12 година млађи од ње.[н. 3]. Још једна тајна обавијала је Јелисавету - Јецу Добриновић. Изгледа да тада, као ни више од три деценије после њене смрти, нико осим њених сестара и брата није знао када је она заиста рођена. Посветивши живот позоришту, остала је на сцени готово до самог краја. Умрла је изненада, 2. фебруара 1898. у Осијеку.[1]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Данашњи Нови Бечеј
  2. ^ Паја Поповић умро је веома млад, у 25. години.[2]
  3. ^ Добриновић је овом женидбом ушао у моћну породицу Ружићевих, односно „династије” попа Луке

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „ДОБРИНОВИЋ Јелисавета-Јеца”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  2. ^ „ТРИДЕСЕТ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА СА ГРОБНИМ МЕСТИМА ИСТАКНУТИХ ПОЛИТИЧКИХ, КУЛТУРНИХ И ЈАВНИХ РАДНИКА, НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ, О.НОВ”. Споменици културе у Србији. Српска академија наука и уметности. Приступљено 7. 9. 2017. 
  3. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  4. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  5. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  6. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  7. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  8. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  9. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  10. ^ Stojković 1979, стр. 139
  11. ^ „Љубица Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 12. 1. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Stojković, Borivoje S. (1979). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba : (drama i opera). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 46929415

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелисавета_Јеца_Добриновић&oldid=28528830”