Димитрије Ружић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Димитрије Ружић - Мита
Портрет Мите Ружића (новинска ксилографија)
Лични подаци
Пуно имеДимитрије Ружин-Ружић
Друга именаМита
Датум рођења(1841-10-27)27. октобар 1841.
Место рођењаСрпски Чанад, Аустријско царство, данашња Румунија
Датум смрти2. децембар 1912.(1912-12-02) (71 год.)
Место смртиВршац, Аустроугарска, данашња Србија
Занимањеглумац, редитељ, управник позоришта
Породица
СупружникДрагиња Ружић
Рад
Битна улогавидети у тексту

Димитрије „Мита“ Ружић (Српски Чанад, 27. октобар 1841 — Вршац, 2. децембар 1912) био је српски позоришни глумац, редитељ и дугогодишњи управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Сврстава се међу највеће драмске глумце у историји српског позоришта.

Младост[уреди | уреди извор]

Мита Ружић рођен је у Српском Чанаду (данашња Румунија), у српској земљорадничкој породици. Отац му се такође звао Димитрије, а мајка Персида. Право породично презиме било му је Ружин.[1] У родном месту завршио је српску и немачку основну школу, а затим се неколико година бавио трговином.[2]

Глумачка и позоришна каријера[уреди | уреди извор]

Димитрије Ружић први пут је дошао у везу са позориштем у родном Српском Чанаду у зиму 1859/1860, за време гостовања немачке позоришне дружине Карла Буша, у чијим представама је и статирао.

Путујуће дружине[уреди | уреди извор]

Димитрије Ружић, глумац, Атеље Јосифа Сингера, Нови Сад, 1886. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Подстакнути овим гостовањем и на иницијативу Ружића, Јован и Андрија Путић[а] и Стеван Протић основали су у Чанаду српску Дилетантску позоришну дружину. У овој дружини Димитрије је 19. маја 1860. године први пут изашао на сцену у улози Ивана у комаду Ајдуци Јована Стерије Поповића. Исте године овој Дружини придружила се и Димитријева будућа супруга Драгиња Поповић (касније Ружић). Дружина је гостовала Великом Сент-Миклушу (Румунија) и Великој Кикинди где ју је, после распада, Јован Кнежевић[б] прихватио, поново организовао и одвео на гостовања у Врањево, Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. у Нови Сад.[1]

Ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду[уреди | уреди извор]

После неспоразума ансамбла са Кнежевићем, Димитрије Ружић је са још осморо глумаца Дружине поднео молбу Српској читаоници у Новом Саду „да их прими под свој надзор“. Прихватањем њихове понуде 16. јула 1861. године донета је одлука и о оснивању Српског народног позоришта и од тог дана Димитрије — Мита Ружић је његов члан. Прву улогу, Учитеља Цветка Завишића у комаду Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера, одиграо је већ после недељу дана, 23. јула 1861. године.[1]

Димитрије Ружић (1841–1912), глумац, редитељ и управник; са орденом Светог Саве и Даниловим орденом (Атеље Јосифа Сингера, Нови Сад, друга половина деведесетих година 19. века). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

После сукоба између Димитрија Коларовића и Лазе Телечког у Осијеку, Ружић стаје на страну Коларовића и заједно са супругом Драгињом (са којом се у међувремену венчао[в]) 4. маја 1863. године напушта Српско народно позориште и прихвата ангажман у Земаљском народном казалишту у Загребу, где је остао до 12. септембра 1865. као један од најзапосленијих и веома запажених глумаца. Током овог ангажмана опробао се и као преводилац, превевши Шилеров комад Сплетке и љубави.[1] Глумачком развоју Мите Ружића знатно је допринео његов први учитељ, глумац Јосип Фрајденрајх, тадашњи управник загребачког позоришта.[2]

Године 1865. Димитрије и Драгиња се враћају у Нови Сад и Српско народно позориште. У јесен 1868. заједно одлазе на студијски боравак у Беч. У Бургтеатру Мита Ружић гледа тадашње великане европске глуме и по угледу на њих развија се у глумца романтичарског правца. Од 18. фебруара 1872. до 10. јуна 1873. био је члан Народног позоришта у Београду, где је стекао драгоцена искуства у сарадњи са Александром Бачванским. У Српско народно позориште се дефинитивно вратио 10. августа 1873. (и са собом у Позориште довео Перу Добриновића). Од тог дана његова каријера била је испуњена непрекидним напредовањем, својеврсним креацијама највишег домета и стицањем популарности коју раније а ни у доцнијем периоду није имао ни један српски глумац. Јубилеј, 25-огодишњицу уметничког рада прославио је 5. априла 1886. улогом Герика у комаду Доктор Робин Жила Премареја, а 50-огодишњицу 29. јануара 1910. као Ђурађ Бранковић у истоименом комаду Кароља Оберњика.[1] О овој прослави у српској штампи писало се као о националној свечаности.[2]

Српски позоришни глумац, Димитрије Ружић, као Краљ Лир Вилијама Шекспира, Српско народно позориште, Нови Сад, око 1899. (Атеље Самуела Сингера, Сомбор). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Током педесет година одиграо је око 500 улога. „У његовој игри сједињавала су се романтичарска и реалистичка изражајна средства, велики дар, богата осећајност, изнијансирана дикција и тежња за убедљивом, веродостојном глумачком евокацијом, занос и дубока доживљајност чинили су га једним од најбољих глумаца не само новосадског него и српског позоришта уопште.“[12] Од 22. јула 1895. Димитрије Ружић је и главни редитељ у Српском народном позоришту. У то време Тихомир Остојић,[г] подстиче га и да напише своје мемоаре, који су у рукопису изгубљени током Другог светског рата.[1]

Управник Српског народног позоришта[уреди | уреди извор]

Како тадашњи управитељ Српског народног позоришта Антоније Хаџић није био у могућности да стално путује са трупом на гостовања, он 28. априла 1875. именује Димитрија Ружића за заменика управитеља. За привременог управитеља Позоришта изабран је 10. априла 1879, а за управитеља 31. маја исте године.[1] Од 1880. до краја 1903. године Димитрије Ружић се налазио на челу Српског народног позоришта, као управник. Као управник и драматург радио је савесно и ауторитативно, а према колегама се односио изузетно коректно. Током његове управе Позориште је доживљавало стални успон.[2]

Улоге[уреди | уреди извор]

Током своје богате каријере Мита Ружић остварио је низ изузетних улога, највише у матичном, Српском народном позоришту, али и на београдској, загребачкој и сценама широм данашње Србије и Хрватске. Неке од најзначајнијих су:[2][1][12]

  • Иво, Максим (Максим Црнојевић, Лаза Костић),
  • Пера (Пера Сегединац, Л. Костић),
  • Герик (Доктор Робин, Жил Премареј),
  • Југ Богдан (Бој на Косову, Јован Суботић),
  • Дон Карлос (Дон Карлос, Ф. Шилер),
  • Виљем Тел (Виљем Тел, Ф. Шилер),
  • Лестер, Мортимер (Марија Стјуарт, Ф. Шилер),
  • Фрања Мор (Разбојници, Ф. Шилер),
  • Фердинанд (Сплетка и љубав, Ф. Шилер),
  • Пјер Гренгоар (Гренгоар, Теодор де Банвил),
  • Мишел Перен (Мишел Перен или Ухода против своје воље, Жозеф Мелвил и Шарл Диверије),
  • Ромео (Ромео и Јулија, Вилијам Шекспир),
  • Шајлок (Млетачки трговац, В. Шекспир),
  • Лир, Будара (Краљ Лир, В. Шекспир),
  • Хамлет (Хамлет, В. Шекспир),
  • Отело (Отело, В. Шекспир),
  • Ричард (Ричард II В. Шекспир),
  • Станоје Главаш (Станоје Главаш, Ђура Јакшић),
  • Радош Орловић (Јелисавета, кнегиња црногорска, Ђ. Јакшић),
  • Владика Данило (Горски вијенац, Петар II Петровић Његош),
  • Станко (Балканска царица, Никола I Петровић Његош),
  • Кин (Кин, Александар Дима Отац),
  • Фарије (Гроф Монте Христо, А. Дима Отац),
  • Исидор Хавлен (Фабричар, Емил Сувестр и Шарл-Филип Девријен),
  • Миленко (Добрила и Миленко, Матија Бан),
  • Ђурађ (Ђурађ Бранковић, Карољ Оберњик),
  • Фауст, Мефистофелес (Фауст, Јохан Волфганг Гете),
  • Југ Богдан (Задужбина цара Лазара, Милорад Поповић Шапчанин),
  • Раул Жерар (Осма тачка, Анри Мирже),
  • Робен (Ђаволови записници, Етјен Араго и Пол Вермон),
  • Матис (Јеврејин из Пољске, Емил Еркман и Александар Шатријан),
  • Чича Мија (Стари бака и његов син хусар, Јожеф Сигети),
  • Спира Грабић (Честитам, Коста Трифковић),
  • Министар (Протекција, Бранислав Нушић),
  • Пантелија (Саћурица и шубара, Илија Округић Сремац),
  • Бен Акиба (Уријел Акоста, Карл Гуцков),
  • Димитрије (Лажни цар Димитрије, Хајнрих Лаубе),
  • Болинброк (Чаша воде или Последице и узроци, Ежен Скриб),
  • Карло (Карло XII на острву Рујану, Џејмс Робинсон Планче),
  • Жарко (Смрт Стефана Дечанског, Стерија),
  • Југ Богдан, Милош Обилић (Милош Обилић, Стерија),
  • Ђенаро (Лукреција Борџија, Виктор Иго) и многе друге.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Портрет Драгиње и Димитрија Ружића на плакату из 1886
Споменик Димитрију и Драгињи Ружићу, на Алмашком гробљу у Новом Саду један је од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе[14]

Мита Ружић оженио се Драгињом Поповић, такође глумицом Српског народног позоришта. Венчали су се у манастиру Крушедол 2. фебруара 1862. године. Овај брак био је изузетно складан и Драгињину смрт Димитрије је трагично доживео „и до краја живота неутешно патио”. Драгиња Ружић умрла је 6. септембра 1905. године у Вуковару, а Димитрије 2. децембра 1912. године, за време гостовања Српског народног позоришта у Вршцу. Сахрањен је 6. децембра на Алмашком гробљу у Новом Саду. У исту костурницу су касније пренети и посмртни остаци Драгиње Ружић, а касније је ту сахрањена и Милка Марковић, ћерка Драгињине најмлађе сестре Софије, такође једна од великих српских драмских уметница.[15]

Одликовања и почасти[уреди | уреди извор]

У знак признања за савестан и марљив рад на положају управитеља Српског народног позоришта истог дана је изабран за почасног члана Друштва за српско народно позориште и почасног управитеља Српске народне позоришне дружине.

За изванредне заслуге српска влада одликовала га је Орденом Светог Саве V и III степена, а црногорска Даниловим орденом IV и III реда[1]

У знак сећања на Димитрија Миту Ружића његовим именом назване су улице у Новом Саду[16] и у Београду, на општини Звездара.[17]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Андрија Путић, драмски глумац-аматер и шаптач (Српски Чанад, 1840 – ?) наступао је у немачкој дружини Карла Буша у Српском Чанаду од 1859. до 1860, а затим је са својим братом Андријом и Димитријем Ружићем био један од оснивача српског дилетантског позоришта у Чанаду 1860. године. Био је и редован члан Српског народног позоришта, где је, не одмакавши одвише од почетног глумачког аматеризма, тумачио епизодне карактерне улоге, а најкориснији је био као шаптач.[3]
  2. ^ Јован Кнежевић (Врањево, 1818 – Врањево, 1864) био је глумац и оснивач и управник неколико позоришних Дружина које су у другој половини 19. века наступале у областима у којима је живело српско становништво. Октобра 1860, преузео дружину из Српског Чанада, постао је њен директор, потпуно је професионализовао и са њоме путовао по Банату, Срему и Бачкој.[4]
  3. ^ Овом женидбом Димитрије Ружић улази у чувену „уметничку династију” поп-Луке Поповића. Бројна породица овог свештеника је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лаза и Паја Поповић. О деци попа Луке може се рећи да су сви били талентовани за позорницу, а изнад свега вредни и амбициозни. Служили су свима за пример. Они су посебно добродошли српском позоришту, баш у најтежем периоду, периоду његовог настајања. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били, осим Димитрија и Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[5] и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[6] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[7] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[8] Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[9], Милка Марковић[10] и Лука Поповић.[11]
  4. ^ Тихомир Остојић, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности и музиколог (Тиса Сент-Миклош, сада Остојићево, 1865 – Беч, 1921)[13]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з „РУЖИЋ Димитрије”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 21. 2. 2017. 
  2. ^ а б в г д Stojković 1979, стр. 139—140
  3. ^ „ПУТИЋ Јован”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 21. 2. 2017. 
  4. ^ „КНЕЖЕВИЋ Јован”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 21. 2. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  8. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  9. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  10. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  11. ^ MEČKIĆ, LAZAR (2011). „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 18. 1. 2017. 
  12. ^ а б Stojković 1968
  13. ^ „ОСТОЈИЋ Тихомир”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 22. 2. 2017. 
  14. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О. Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 
  15. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Архивирано из оригинала 16. 01. 2017. г. Приступљено 14. 1. 2017. 
  16. ^ „Ulica Mite Ružića, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus. Приступљено 20. 2. 2017. 
  17. ^ „Ulica Mite Ružića, Zvezdara, Grad Beograd”. PlanPlus. Приступљено 20. 2. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  • Стојковић, Боривоје С. (1968). „Ружић Димитрије - Мита”. Enciklopedija Jugoslavije. 7, R-Srbija. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 
  • Stojković, Borivoje S. (1979). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba : (drama i opera). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 46929415

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Ружић&oldid=27553075”