Пређи на садржај

Балтичка офанзива

С Википедије, слободне енциклопедије
За немачку офанзиву у Другом светском рату погледати: Балтичка операција
Балтичка офанзива (1944)
(Балтичка стратешка офанзива)
Део Источног фронта током Другог светског рата
Време14. септембар – 24. новембар 1944.
Место
балтичке државе, источна Пруска, Пољска
Исход Совјетска победа
Сукобљене стране
 Совјетски Савез  Нацистичка Немачка
Команданти и вође
Совјетски Савез совјетска Ставка Нацистичка Њемачка Врховна команда Вермахта
Јачина
1.546.400[1]
17.500 комада артиљеријског оруђа,
3.080 оклопних возила,
2.640 авиона[2]		 730.000 војника,
7.000 комада артиљеријског оруђа,
1.260 оклопних возила,
400 авиона[2]
Жртве и губици
61.468 погинулих или несталих; 218.622 рањених или болесних[1] 26 дивизије потпуно уништене, око 260.000 мртвих
Напредовање Црвене армије 1943—1944.

Балтичка офанзива, такође позната и као Балтичка стратешка офанзива,[3][4][5][6] означава поход који је Црвена армија водила у балтичким државама током јесени 1944. Офанзивом је командовао генерал Иван Баграмјан. Исход низа битака је да се група армија Север нашла изолована и окружена у Курландском џепу а Совјети су поново окупирали балтичке државе.[7]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Током 1944, Вермахт је био потиснут дуж целе линије фронта на истоку. У фебруару 1944, снаге Вермахта су се повукле од прилаза Лењинграду до припремљеног дела Пантер линије на граници са Естонијом. У јуну и јулу, група армија Центар је током операције Багратион одбачена из Белоруске ССР у Пољску. Ово је створило прилику Црвеној армији да изврши напад према Балтичком мору и тако пресече копнену везу између немачких армијских група.

До петог је започета Шјауљајска офанзивна операција која се надовезала на операцију Багратион. Совјетска 43, 51, и 2. гардијска армија су напале према Риги на балтичкој обали. У претходници је био 3. гардијски механизовани корпус. До 31. јула, снаге Црвене армије су дошле до обале Ришког залива; 6. гардијска армија је покрила Ригу и проширила крило пробоја према северу.

Немачка реакција је била брза, и у почетку успешнта. Контранапад назван операција Допелкопф су 16. августа спровели XXXX и XXXIX панцер корпус под командом Треће оклопне армије, групе армија Центар. Делујући у садејству са оклопним формацијама групе армија Север, ове снаге су иницијално одсекле совјетске трупе на обали и поново успоставиле крхки 30 km широки коридор између група армија Центар и Север. Главни циљ напада је био да се поново заузме кључна друмска раскрсница код Шјауљаја (нем. Schaulen), али немачки тенкови су наишли на чврсту одбрану 1. балтичког фронта, и до 20. августа немачко напредовање је заустављено уз тешке губитке. Поновни напад операција Цезар, је започет 16. септембра, и пропао је на исти начин. Након кратког предаха, СТАВКА је издала наређења за Балтичку стратешку офанзиву, која је трајала од 14. септембра до 24. новембра.

Битке

[уреди | уреди извор]

Као и остале совјетске стратешке офанзиве, и Балтичка офанзива је покривала више операција операционог нивоа и индивидуалне фронтовске офанзивне операције:[8]

Из немачке перспективе, овај период је укључивао следеће операције:

  • Операција Цезар, у циљу поновног успостављања контакта између група армија Центар и Север од 16. до 21. септембра 1944;
  • Операција Астер у циљу евакуације групе армија Север са циљем евакуације групе армија Север са естонског копна од 17. до 26. септембра 1944.
  • опсада Мемела од 5. до 27. октобра 1944;
  • Формирање Курландског џепа од 15. до 22. октобра 1944.

Последице

[уреди | уреди извор]
Совјетске операције од 19. августа до 31. децембра 1944.
Совјетске операције од 19. августа до 31. децембра 1944.

Совјетска победа

[уреди | уреди извор]

Балтичка офанзива је довела до избацивања немачких снага из Естоније и Литваније. Совјетски фронтови који су учествовали у борбама су имали укупне губитке од око 260.000 људи из свих узрока (погинули, нестали, рањени, болесни).

Линије комуникације између групе армија Север и групе армија Центар су пресечене за стално а група армија Север је остала на балтичкој обали у Летонији. 25. јануара, Адолф Хитлер је преименовао групу армија Север у армијску групу Курландија имплицитно признајући да не постоји могућност да се успостави нови копнени коридор између Курландије и Источне Пруске.[10] Црвена армија је започела окруживање и смањивање Курландског џепа који је и даље могао да представља велику претњу, али је била у прилици да се концентрише на операције на северном крилу које је сада циљало ка Источној Пруској. Операције Црвене армије против Курландског џепа су настављене до предаје армијске групе Курландија 9. маја 1945, када је у џепу заробљено готово 200.000 Немаца.

Немачка команда је ослободила из војне службе хиљаде регрута из балтичких земаља. Међутим, совјетска команда је започела са регрутацијом локалног становништва у областима које су доспеле под совјетску контролу.[11] Неки су тако током рата служили на обе стране, док су се многи крили у шумама како би избегли мобилизацију. (види још: шумска браћа)

112 звања херој Совјетског Савеза је додељено током офанзиве, од су три добили војници који су већ били хероји Совјетског Савеза.[12]

Реокупација балтичких држава

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Окупација балтичких држава

Поновно успостављање совјетске власти у балтичким државама је спроведено силом и уследила је совјетизација која је углавном спроведена од 1944. до 1950. Присилна пољопривредна колективизација је започета 1947, а завршена је након масовне депортације цивила у марту 1949. Све приватне фарме су конфисковане и сви фармери су били приморани да се придруже колективним фармама. Оружани покрет отпора „Шумске браће“ је био активан до масовних депортација. Десетине хиљада су учествовале у покрету или су га подржавале; хиљаде су убијене. Совјетске снаге које су се бориле против Шумске браће су претрпеле губитке који се мере стотинама. Међу убијеним на обе стране је било невиних цивила. Поред оружаног отпора Шумске браће, било је активно и више националистичких дечјих група (ученици). Већина њихових чланова је осуђено на дугогодишње затворске казне. Казнене мере су знатно ублажене након Стаљинове смрти 1953; од 1956. до 1958, великом делу депортованих и политичких затвореника је допуштено да се врате у своје крајеве. Политичка хапшења и бројне друге врсте злочина против човечности су спровођена током целог периода окупације до касних осамдесетих година 20. века. Након свега, покушај да се друштва балтичких држава интегришу у совјетски систем је пропао. Иако је оружани отпор поражен, становништво је задржало антисовјетско расположење. Ово је олакшало грађанима балтичких држава да крајем 1980-их организују нови покрет отпора, да 1991. поврате независност својих држава, и затим у њима брзо развију модерно друштво.[13]

Формације и јединице

[уреди | уреди извор]

Совјетске

[уреди | уреди извор]

Немачке

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Soviet casualties and combat losses in the twentieth century London. . Greenhill Books. 1997. 
  2. ^ а б Прибалтийская наступательная операция, 14 сентября - 24 ноября 1944 г Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2010) BDSA.ru
  3. ^ Anderson, стр. 203.
  4. ^ Muriev, стр. 22–28.
  5. ^ Stilwell, стр. 343.
  6. ^ Проэктор 1972.
  7. ^ Д. Муриев, Описание подготовки и проведения балтийской операции 1944 года, Военно-исторический журнал, сентябрь 1984}- Превод на енглески, -{D. Muriyev, Preparations, Conduct of 1944 Baltic Operation Described, Military History Journal (USSR Report, Military affairs), 1984-9, pp. 22–28
  8. ^ Види soldat.ru Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2008) за приказ стратешке офанзиве
  9. ^ Основные операции Советских Вооруженных Сил в ВОВ, начавшиеся в 1944 году
  10. ^ 25. јануара Хитлер је преименовао три армијске групе: група армија Север је постала армијска група Курландија; група армија Центар је постала група армија Север а група армија А је постала група армија Центар
  11. ^ D. Muriyev, Preparations, Conduct of 1944 Baltic Operation Described, Military History Journal (USSR Report, Military affairs), 1984-9, pp. 27
  12. ^ https://web.archive.org/web/20071016113043/http://hronos.km.ru/sobyt/1900sob/1944pribalt.html (на руском)
  13. ^ Phase III: The Soviet Occupation of Estonia from 1944. In: Estonia since 1944: Reports of the Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity, pp. VII–XXVI. Tallinn, 2009

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Anderson, D (2001). The Eastern Front. Zenith Imprint. ISBN 978-0-7603-0923-0. .
  • Muriyev, D. Preparations, Conduct of 1944 Baltic Operation Described, Military History Journal (USSR Report, Military affairs), 1984-9
  • Stilwell, A; Hastings, M. (2004). The Second World War: A World in Flames. Osprey. ISBN 978-1-84176-830-4. 
  • Проэктор, Д. M. „Агрессия и катастрофа. Высшее военное руководство фашистской Германии во второй мировой войне“, Глава восьмая. „Катастрофа“, М.: Наука, 1972.

Даља литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балтичка_офанзива&oldid=28519553”