Велики муфтија
| Овај чланак је део серије о исламу |
| Ислам |
|---|
 |
Велики муфтија (арап. مفتي عام, muftī ʿām или арап. كبير المفتين, kabīr al-muftīn), често и реис-ул-улема[1], највиши је представник вјерског права у сунитским или ибадијским муслиманским земљама. Велики муфтија издаје правна мишљења и заповијести, тзв. фатве, на основу тумачења исламских закона за приватне клијенте или због помоћи судијама у рјешавању случајева. Прикупљена мишљења великог муфтије служе као драгоцјен извор информација о практичној примјени исламског закона као супротност апстрактним формулацијама. Фатве великих муфтија нису обавезујуће у областима грађанског права који регулишу склапање и развод брака, насљедство, као ни у кривичном праву.
Историја
[уреди | уреди извор]Муфтије су муслимански вјерски научници који издају утицајна правна мишљења (фатве) тумачењем шеријата.[2] Османско царство је започело праксу давања званичног признања и статуса једног муфтије, који је изнад свих осталих, као велики муфтија.[3] Велики муфтија Константинопоља је од касног 16. вијека добио статус шефа вјерских установа.[4] Он није био само надмоћан, него је бирократски одговарао за скуп религијско-правних стручњака и давао је правне одлуке о важним државним политикама, као што је свргнуће владара са пријестола.[4] Ова пракса је касније позајмњена и прилагођена у Египту током средине 19. вијека.[3] Од тада, концепт се проширио на друге муслиманским државе, тако да данас има око 16 земаља са знатним муслиманским становништвом које имају великoг муфтију.[5] Однос између великог муфтије било које државе и владара се могу знатно разликовати, како од региона, тако и од историјске ере.
Типови
[уреди | уреди извор]Именовани од стране државе
[уреди | уреди извор]- У Османском халифату, велики муфтија је био државни функционер, а велики муфтија Константинопоља је био најуваженији.
- Током британске колонијалне ере, Британци су задржали институцију великог муфтије у неким муслиманским областима под њиховом контролом, а велики муфтија Јерусалима је био највиша политичка структура у Палестини.
- Током Првог свјетског рата, постојала су двојица великих муфтија Јерусалима, један подржан од стране Британаца, а други од стране Турака.
- Када је Палестина била под британском влашћу, велики муфтија Јерусалима је био положај који је именован од стране власти Британског мандата.
- У Палестинској Народној Самоуправи, управна организација основана да би владала дијеловима Западне обале и Газе, а великог муфтију именује предсједник.
- Великог муфтију Саудијске Арабије поставља краљ.
- Државног муфтију Брунеја поставља султан.
- По члану 78. устава из 2014. године, генералног муфтију Туниса поставља и смјењује предсједник Републике.[6]
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). „82а”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 76. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
- ^ Vogel, Frank E. (1999). Islamic law and legal system: studies of Saudi Arabia. стр. 16—20. ISBN 978-90-04-11062-5.
- ^ а б Vogel, Frank (1999). Islamic Law in the Modern World: Legal System of Saudi Arabia. стр. 5. ISBN 978-9004110625. Приступљено 23. 05. 2012.
- ^ а б Faroqh, Suraiya N. (ed.) (2006). The Cambridge History of Turkey: Volume 3, The Later Ottoman Empire, 1603-1839. стр. 213. ISBN 978-0521620956. Приступљено 23. 05. 2012.
- ^ Janin, Hunt Janin; Kahlmeyer, André (2008). Islamic law: the Sharia from Muhammad's time to the present. стр. 85. ISBN 978 9004110625.
- ^ „Title four, chapter one, article 78”. THE CONSTITUTION OF THE TUNISIAN REPUBLIC (Unofficial english translation) (PDF). UNDP and International IDEA. 26. 01. 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2015. г. Приступљено 19. 04. 2015.
