Палестинска Народна Самоуправа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Палестина преусмерава овде. За остала значења види Палестина (вишезначна одредница)
Палестинска Народна Самоуправа
Flag of Palestine.svg
Coat of arms of the Palestinian National Authority.svg

Крилатица:
нема
Химна:
Fida'i
{{{alt}}}
Главни град Рамала (привремено) Источни Јерусалим (прокламован као престоница)
Службени језик арапски
Владавина
 — Председник Махмуд Абас
 — Премијер Исмаил Ханије
Историја
Независност 4. мај 1994. (успостављена самоуправа), 2013. године Палестинска Народна Самоуправа трансформисана у Државу Палестину
Географија
Површина
 — укупно ? (условно 6300 km², т. ј. цела Западна обала и Газа) km2(150)
Становништво
 — 2003. 3.647.875
 — густина /km2
Економија
Валута Нови израелски шекел, у употреби и Јордански динар
Остале информације
Временска зона UTC +2 до +3
Интернет домен .ps
Позивни број +970

Палестинска Народна Самоуправа (арап. السلطة الوطنية الفلسطينية) је била тијело привремене самоуправе основано ради управе над Западном обалом и Појасом Газе према ословском споразуму из 1994. Основана је 1994. под називом Палестинска Управа, а 2013, када су Уједињене нације признале Палестину за државу посматрача, званично је трансформисана у Државу Палестину.[1] Налазила се на Блиском истоку између Средоземног мора и ријеке Јордан, у западном дијелу историјске регије Палестина.

Држава Палестина није општепризната као суверена држава, али палестинска аутономија има de facto суверенитет и призната је од стране неких држава.

Европске државе које признају палестинску државу су: Албанија, Аустрија, Белорусија, Бугарска, Кипар, Чешка, Мађарска, Малта, Пољска, Румунија, Исланд, Русија, Србија, Турска, Украјина,Ватикан,Шведска. Друге државе које признају суверенитет Палестине су: Кина, Индија, Бразил, Аргентина, већина држава Африке и Азије (укупно 135 земаља). Неке друге државе, на пример: Сједињене Америчке Државе, Мексико, Канада, Аустралија, Јапан, као и Организација уједињених нација, не признају ову државност. Француска, Њемачка, Италија и Уједињено Краљевство признају дипломатски статус представницима Палестине.

Границе ове државе тренутно није могуће поуздано установити. Став палестинског руководства је да области Западне обале и појаса Газе у целини сачињавају територију државе Палестине. Став Израела је да границе тек треба утврдити.

Географија[уреди]

Палестинска подручја састоје се од више енклава међусобно раздвојених подручјима насељеним Јеврејима, како у Појасу Газе, тако и на Западној обали. Појас Газе, осим с Израелом, граничи са Египтом и Средоземним морем. Назив Западна обала односи се на западну обалу ријеке Јордан. То подручје граничи са једне стране са Израелом а са друге са Јорданом. Међутим, контролу границе с Јорданом има Израел, а Аутономна управа полаже право на контролу те границе као границе свог подручја.

Становништво[уреди]

Подручја која Палестинци захтијевају за себе традиционално су насељена претежно арапским палестинцима, а мањине су Самарићани и ортодоксни Јевреји који из религиозних разлога одбијају државу Израел.

По подацима из ЦИА, Газа је 2005. имала 1.376.289, а Западна Обала 2.385.615 становника. Заједно су дакле имали 3.761.904 становника. С обзиром на то да је површина Газе само 363 km² а Западне Обале 5.878 km² густина насељености је јако велика. У Западној Обали је износила високих 400 становника/km², а у Гази чак 3.800 становника/km².

Привреда и саобраћај[уреди]

Мапа Западне обале и појаса Газе

Развој привреде као и саобраћаја јако је ограничен чињеницом да су палестинска подручја просторно раздвојена. У Гази постоји аеродром и морска лука. Подручја су међусобно повезана путевима које редовно прекидају контролне тачке Израелске војске.

Највећи донатор Палестинаца су у протеклих 10 година била је Организација уједињених нација са 2 милијарде евра.

Историја[уреди]

Палестинска аутономна подручја налазе се на подручју над којим је мандат управљања имало Уједињено Краљевство. Године 1948. Јордан је заузео Западну обалу ријеке Јордан, а Египат Појас Газе. Након Шестодневног рата 1967. Западну су обалу као и Појас Газе заузеле израелске војне снаге.

Палестина нема стварни суверенитет. Државне структуре дјелимично недостају, или нису до краја устројене (нпр. немају своју војску). Велике дијелове палестинских подручја контролише Израелска војска. Палестинци имају своју полицију.

Од 1974. ПЛО, али не Палестинска самоуправа, има статус посматрача при Уједињеним нацијама (одлуком Главне скупштине УН-а 3237). Од средине 1998. палестински представник има право учествовања у расправама у УН-у.

Палестина је један од оснивача Исламске конференције и призната је као службена земља-чланица. Осим тога, земља је и чланица Арапске лиге.

14. новембра 1988. Јасер Арафат је у Алжиру прогласио Државу Палестину, коју је одмах признало око 100 држава.

Уговором из Осла постигнута је данашња аутономија, која треба претходити држави способној за живот. Који ће дио Западне обале, поред оних дијелова којима већ сада управљају, припасти будућој палестинској држави је кључно питање цијелог израелско-арапског сукоба. Арапи захтијевају цијело подручје Западне обале као и Источни Јерусалим, док већина израелских политичара жели задржати бар највећа, ако не и сва насеља.

Политика[уреди]

Политика Самоуправе усмјерена је ка постизању сопствене, независне државе за Палестинце. Различите палестинске групе имају, у односу на подручје захтијеване државе, различите циљеве. ПЛО се нада држави која ће се састојати од цијеле Западне обале и Појаса Газе с Јерусалимом као главним градом, док Хамас захтијева читаво подручје државе Израел .

Важни градови[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Abas dekretom proglasio Palestinu, Приступљено 17. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]