Пређи на садржај

Захар Прилепин

С Википедије, слободне енциклопедије
Захар Прилепин
Захар Прилепин 2020
Лични подаци
Име при рођењуЈевгеније Николајевич Прилепин
Датум рођења(1975-07-07)7. јул 1975.(49 год.)
Место рођењаИљинка, Рјазањска област, РСФСР, СССР
НародностРус
Религијаправославље
Професијаписац
Политичка каријера
Политичка
странка
Праведна Русија (од 2021)
Друга Русија (2019–2021)
Подпредседник странке праведна Русија
22. фебруар 2021
Претходникнико

Јевгеније Николајевич Прилепин (рус. Евгений Николаевич Прилепин; Иљинка у Рјазанској области, 7. јул 1975) руски је писац, филолог и публициста.

Ветеран је рата у Чеченији (као командир одреда специјалне полиције), по политичком убјеђењу је националбољшевик био је члан партије „Друга Русија” Едуарда Лимонова.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Захар Прилепин (рус. Захар Прилепин) је рођен 1975. године у селу Иљинка у Рјазанској области. Дипломирао је на Филолошком факултету Нижегородског државног универзитета. Младост је провео у граду Дзержинску. Радио је као физикалац, гробар, избацивач у ноћним клубовима, командант јединице ОМОН-а (Одељења полиције за посебне намене), учествовао у борбеним дејствима у Чеченији, водитељ ауторских ТВ и радио програма, рок певач и члан групе „Елефанк”, секретар савеза писаца Русије.[1] Ожењен је и отац је четворо деце. Сада ради као новинар. Живи у забитом селу Керженец, али и граду Нижњем Новгороду. Књижевна дела објављује од 2003. године.[2]

6. маја 2023. године аутомобил у ком се налазио Прилепин, експлодирао је у Нижегородској области у Русији, он је повређен, док је возач погинуо.

  • „Патологии“, Андреевский флаг, 2004.
  • „Сањка“, Ad Marginem, Москва 2006.
  • „Грех“, роман, Вагриус, 2007.
  • „Ботинки, полные горячей водкой“, књига приповедака, АСТ, 2008.
  • „Я пришёл из России“, есеј, Лимбус Пресс, 2008.
  • „Война“, антологија кратких прича, АСТ, 2008.
  • „Terra Tartarara. Это касается лично меня“, АСТ, 2009.
  • „Именины сердца. Разговоры с русской литературой“, ауторова збирка интервјуа са писцима и песницима, АСТ, 2009.
  • „Революция“, антологија приповедака, АСТ, 2009.
  • „Леонид Леонов: Игра его была огромна“, Молодая гвардия, 2010.

По његовим делима су направљене позоришне представе и о њему је 2012. године направљен документарни филм.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Прилепин, Захар (2015). Обитељ. Београд. стр. Унутрашњи корични лист. 
  2. ^ Прилепин, Захар (2013). Грех. Београд. стр. Унутрашњи корични лист. 
  3. ^ Прилепин, Захар (2013). Осмица. Београд. стр. Унутрашњи корични лист. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]