Индоаријски језици
| Индоаријски језици | |
|---|---|
| Географска распрострањеност | јужна Азија |
| Језичка класификација | Индоевропски језици
|
| Прајезик | Праиндоаријски језик |
| Подподела | |
| ISO 639-2 / 5 | inc |
| Глотолог | indo1321[1] |
 Мапа показује географску распрострањеност главних индоаријевских језика (урду језик је укључен у хинди, ромски, домари и ломаврен су изван мапе). Регије које су осенчене/са тачкицама су билингвалне: Дардски Северозападни Северни Западни Централни Источни Јужни | |
Индоаријски или индоаријевски језици, или индијски језици, су група индоевропских језика којима говори већина становника Индије, Пакистана, Бангладеша, Непала, Шри Ланке и Малдива. У ову групу спада и ромски језик, који се претежно говори у југоисточној Европи. Индоаријски језици се сврставају у индоиранске језике, заједно са иранским језицима и нуристанским језицима.
Подела
[уреди | уреди извор]Индоаријски језици се деле на следеће гране:
- Централна (укључујући језике домари, гуџарати, источни пенџапски, ромски, хинди, урду, итд.)
- Источноцентрална
- Источна (укључујући језике асамски, бенгалски, орија)
- Северна (укључујући непалски језик)
- Северозападна (укључујући језике кашмирски, шина, западни пенџапски, синди)
- Синхалешко-малдивска (укључујући језике синхала и малдивски)
- Јужна (укључујући језик марати)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Indo-Aryan”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
