Пређи на садржај

Инфинитив

С Википедије, слободне енциклопедије
Глаголски облици
Лични
Презент
Аорист
Перфекат
Имперфекат
Плусквамперфекат
Футур I
Футур II
Императив
Потенцијал
Нелични
Инфинитив
Глаголски придев радни
Глаголски придев трпни
Глаголски прилог садашњи
Глаголски прилог прошли

Инфинитив (од лат. infinitum — „неограничен, неодређен”) је прост и неличан глаголски облик. Инфинитив може имати функције других врста речи, често као допуна глаголима у личном облику, користи се уз помоћне глаголе за грађење других глаголских облика и времена.

У српском језику инфинитив се завршава наставцима -сти,-ти или -ћи (певати, слушати, читати, писати, пећи, сећи).

Инфинитивна основа

[уреди | уреди извор]

Инфинитивна (или аористна) основа служи за грађење појединих глаголских облика.

Код глагола чији се инфинитив завршава на -ти инфинитивна основа се добија тако што се одбија наставак -ти:

  • певати → пева;
  • читати → чита;

Да би се добила инфинитивна основа код глагола чији се инфинитив завршава на -ћи, као и код глагола са сугласником испред наставка -ти, глагол се ставља у 1. лице једнине аориста, а затим се одбија наставак -ох (због овога се инфинитивна основа назива и аористном основом):

  • сећи → секох → сек
  • ући → уђох → уђ
  • плести → плетох → плет
  • сести → седох → сед
  • ићи - идох- ид
  • гристи - гризох - гриз