Пређи на садржај

Милорад М. Поповић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милорад Поповић
Милорад Поповић уочи рата
Лични подаци
Датум рођења1913.
Место рођењаГацко, Аустроугарска
Датум смрти6. април 1945.(1945-04-06) (31/32 год.)
Место смртиКозара, Југославија

Милорад Поповић (Гацко, 1913Козара, 6. април 1945) је био поручник у Краљевој гарди и командант Невесињског корпуса у Југословенској војсци у отаџбини.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен 1913. године, а погинуо је 1945. Био је поручник у Краљевој гарди у војсци Краљевине Југославије. Током Другог светског рата био је командант Невесињског корпуса Југословенскe војскe у отаџбини.[1]

Родио се у Гацку у Херцеговини од оца Марка и мајке Јоване Јокси Поповић. После основне школе и шест разреда гимназије, завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, као 59. у класи.

Априлски рат га је затекао као коњичког поручника Краљеве гарде у Београду. Успео је по слому Краљевине Југославије, да избегне заробљеништво и да се пробије до родног краја у Херцеговини, тј. у Гацко. У Херцеговини организује отпор, један је од вођа устанка 1941. године против фашистичке Италије и усташке Хрватске.[1] Оснивач је и командант Гатачке војно-четничке бригаде. Генерал Драгољуб Михаиловић, када је јула 1942. године стигао у Херцеговину и извршио смотру четничких јединица, Милорада Поповића је поставио за команданта Невесињског корпуса ЈВуО. Поповић је учествовао у многобројним борбама против усташа, окупатора и комуниста на простору Црне Горе, Босне, Херцеговине, Лике и Далмације.

Милорад Поповић, командант Невесињског корпуса, у друштву италијанских oфицира током oперације Алфа, Прозор, октобар 1942.

Октобра 1942. године, током осовинске oперације Алфа, Поповићеви четници су у оквиру Добровољачке антикомунистичке милиције учествовали у масовном масакру у Прозору над локалним становништвом које је подржавало партизане.[1]

Унапређен од Михаиловића и одликован највишим југослoвeнским војним одликовањимa: Белим Орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. У тешким борбама са усташама и комунистима на Козари изнад Лијевча поља, погинуо је у њиховој унакрасној ватри 6. априла 1945. и издахнуо на рукама рођеног брата и саборца Душана.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Милорад М. Поповић”. Србисање. Приступљено 1. 2. 2019. 
  2. ^ Тимотијевић, Милош (2015). „Звонимир Звонко Вучковић (1916-2004): Биографија, документа, сећања” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XLV: 186—187.