Устанак у Херцеговини 1941.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Херцеговачки устанак преусмерава овде. За остала значења види Херцеговачки устанак
Устанак у Херцеговини 1941.
Део Другог светског рата у Југославији
Време: 3. јун29. јун 1941.
Место: Херцеговина
Сукобљене стране
Србија Српски устаници Хрватска НДХ
Команданти и вође
Бајо Станишић
Миња Вишњић
Радојица Перишић
Чедо Милић
Иван Прпић
Антун Похаска
Фрањо Шимић
Јуре Францетић
Јачина
1.500–3.000[тражи се извор] 68 официра, 2.362 војника

Устанак у Херцеговини 1941. или Јунски устанак су уопштени називи за спонтане борбе отпора, које су почеле још јуна 1941. као вид животне самоодбране Срба од усташких покоља.

Први масовни устанак избио је у Херцеговини, почетком јуна 1941. године. Мештани села Казанци, у Републици Српској на граници са Црном Гором, сазнали су за покољ Срба у оближњем селу Коритима. Одмах су ради провере послата два извидника, која су потврдила најцрње слутње: Корићани су измасакрирани и бачени у крашку јаму која се налазила у њиховом селу. Истовремено, у селу Међуљићу, муслимани су поубијали све житеље српске породице Златанић.

Устанак[уреди]

„Заратиле двије велесиле”,

певало се,

„НДХ и срез Невесиње.”[1]

После многих покоља, међу којима ја и покољ српског становништва у селу Удрежње, поред Невесиња 2. јуна 1941., српско становништво Невесиња је одлучило да подигне и другу Невесињску пушку. Усташки натпоручник Фрањо Судар је 3. јуна кренуо са својим зликовцима у село Доњи Дрежањ. На мосту, познатијем као Гвоздени мост, на ријеци Заломци, су усташе дочекали устаници под командом наредника бивше југословенске војске[2] Обрена Ивковића, каснијег партизанског команданта и народног хероја. Први устанак је букнуо у Невесињу. Међутим, ни у осталим Херцеговачким мјестима није се чекало скрштених руку да усташе обаве свој крвави пир. Почеле су се дизати буне. Да би се спасили такве судбине, Казанчани су у ноћи између 5. и 6. јуна напали усташку касарну у свом селу. Устанике је предводио будући четнички командант, свештеник Радојица Перишић. После бомбашког напада и јуриша, из касарне није било одговора: с првим мраком 50 Хрвата је побегло према Автовцу. У очекивању доласка јачих хрватских снага, разаслати су курири са вешћу о почетку устанка. Већ током 6. јуна нападнута је хрватска посада у станици Јасена и заузети су положаји према Муљу и Автовцу. Устанички прваци састали су се истог дана на Гату, доневши том приликом, према учеснику догађаја Алекси Тепавчевићу, следеће одлуке:


Прво, да се одмах крене у правац Зборне Гомиле, на путу Автовац-Степен; да се на том путу дочекују и нападају војнички камиони, који су, по причању мештана, довозили и одвозили усташе од Гацка до Билеће. Држати положаје не том терену и не напуштати их. Почекивати нападе и вршити нападе.

Друго, ова села источно од пута Автовац-Кобиља Глава евакуисати одмах у планину према Црној Гори; евакуацију вршити по ноћи и неприметно; почети са селима која су ближа муслиманском насељу и изложенија нападу. Прекинути и сузбити сва одлажења, ма кога, у варош Автовац и Гацко и друга места где су усташе.

Треће, обавестити и позвати све Србе на устанак и борбу, слати курире у остале суседне херцеговачке срезове и обавештавати их о отпору. Црногорска гранична насеља стално обавештавати и позивати у помоћ. Упутити у Никшић неколико људи и по могућности да свештеник Радојица Перишић буде с њима; видети тамо црногорске прваке, тражити помоћ у борцима и нарочито у оружју; известити их нарочито о збеговима који ће се за који дан наћи у њиховим планинама.

[3]

Устаничке борбе[уреди]

Усташка појачања стигла су око 15. јуна. Напред је ишао одред Црне легије, јачине око 500 људи, иза њега локалне усташе (Хрвати и муслимани), а сасвим позади муслимански цивили из Фазлагића Куле са осамареним коњима, на које је требало натоварити опљачкане ствари из српских кућа. Главна борба одиграла се код Степена и Пржина, око 15. јуна. Победа је припала устаницима, а на бојном пољу је остало педесетак погинулих усташа. Наредних дана борба се се преноси и на остале срезове. Усташе су у дефанзиви, с тим што из Фазлагића Куле свакодневно покушавају да освоје српске положаје код Бијеле Гомиле.

Око три сата поподне 26. јуна српске положаје почела су да надлећу три авиона НДХ. У ниском лету, бацали су ручне бомбе и митраљирали устанике. После почетне панике, сва три авиона, школског типа, лако су оборена. Следећег дана 27. јуна, у помоћ војсци НДХ дошла су два камиона италијанских војника. У заседи код Кобиље Главе 15-так Италијана је убијено, а остали су се предали. Нови успех осоколио је устанике да у ноћи између 27. и 28. јуна нападну Автовац. На Видовдан ујутру српски борци победоносно улазе у ову варошицу. „Автовац је лежао у изгоринама и мало је зграда остало неоштећено; поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрадије ношена та два артикла“ [3]. Тога дана су се у Автовцу први пут среле устаничке вође, свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад М. Поповић [3].

Јаке италијанске колоне, праћене авијацијом, кренуле су 29. јуна из Билеће према Автовцу. У празно варошицу Италијани су ушли увече истог дана, а устаници су се повукли на раније положаје.

Референце[уреди]

  1. Перестројка И ИНФОРМБИРО, Бранко Петрановић
  2. Крваво коло херцеговачко, Саво Скоко
  3. 3,0 3,1 3,2 А. Тепавчевић, Борба за слободу, 40, 66-67

Литература[уреди]