Устанак у Херцеговини 1941.

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Херцеговачки устанак.
Устанак у Херцеговини 1941.
Дио Другог светског рата у Југославији
Вријеме:6. јун29. јун 1941.
Мјесто:источна Херцеговина
Исход: Угушен устанак
Сукобљене стране
Српски устаници из источне Херцеговине и Црне Горе  Независна Држава Хрватска
 Краљевина Италија
Команданти и вође
Бајо Станишић
Радојица Перишић
Миња Вишњић
Радојица Никчевић
Чедо Милић
Иван Прпић
Антун Похаска
Фрањо Шимић
Јуре Францетић
Јачина
1.500–3.000 68 официра, 2.362 војника[а]

Устанак у Херцеговини 1941. или Јунски устанак су уопштени називи за устанак Срба у источној Херцеговини против власти Независне Државе Хрватске (НДХ), осовинске марионетске државе која је основана током Другог свјетског рата на територији окупиране и распарчане Краљевине Југославије. Док је НДХ наметала своју власт, припадници владајућег фашистичког Усташког покрета започели су кампању прогона Срба широм земље. У источној Херцеговини, усташе су починиле низ масакара и напада на већинско српско становништво, почевши од прве седмице јуна 1941. године. Између 6. и 22. јуна 1941. године, одвијали су се спонтани сукоби између власти НДХ и српског становништва у региону.

Њемачка инвазија на Совјетски Савез почела је 22. јуна. У наредна два дана, спорадичне побуне Срба против НДХ у источној Херцеговини прерасле су у масовни устанак, који су изазвали усташки прогони, српска солидарност са руским народом, мржњом према и страхом од власти НДХ, као и других фактора. Српски устаници, под народним вођством, напали су Оружништво, Усташку војницу и Хрватско домобранство у источној Херцеговини. У првих неколико дана, устаници су заузели жандармеријске положаје у неколико села, поставили барикаде на главним путевима и поставили засједу за неколико војних возила. У ноћи 26. јуна, устаници су покренули напад на Невесиње у покушају да га заузму, али гарнизон у граду се одржао до јутра 28. јуна када су снаге НДХ пробиле устаничке барикаде.

Дана 28. јуна, устаници су поставили засједу камиону који је превозио припаднике Италијанске краљевске војске, што је навело заповједнике италијанске војске у НДХ да упозоре власти НДХ да ће преузели једностране мјере за осигуравање комуникацијских путева. Устаници су уништили још један положај Оружништва, а увече су устаници заузели село Автовац, затим су га опљачкали и спалили, а убијено је десетина несрпских цивила. Сљедећег дана, једна италијанска колона је истјерала устанике из села и избавила усташки гарнизон у Гацком који се налазио у окружењу. Од 3. јула, снаге НДХ од преко 2.000 људи рашириле су се из Невесиња, чистећи вароши, села и путеве од устаника. Устаници се нису значајно супротставили операцији чишћења терена и повукли су се у оближњу Црну Гору или су сакрили своје оружје у планинама и отишли кући. До 7. јула, снаге НДХ су повратиле пуну контролу над свим варошима и главним путним правцима у источној Херцеговини.

Увод[уреди | уреди извор]

Усташе су почеле да намећу нове законе Србима у НДХ. Група од десет младих усташких студената са Свеучилиште у Загребу стигла је у Требиње 28. маја и започела уклањање натписа написаних ћирилицом.[1] У неколико градова и села у источној Херцеговини 1. јуна стрељани су Срби, а предузећа која су припадала српским трговцима и осталим су заплијењена.[2] Тог дана усташки студенти у Требињу стријељали су девет Срба и ухапсили још петнаест, због њихове наводне везе са међуратним четничким удружењем. Почеле су се појављивати разлике између бруталног поступања усташа према Србима и пажљивијег приступа других власти НДХ као што су Домобрани, који су били свјесни потенцијалне опасности коју стварају усташке методе. Почетком јуна, власти НДХ започеле су операције заплијене од становништва, наишавши на непосредни отпор. Мјештани села Доњи Дрежањ код Невесиња одбили су 1. јуна сарађивати сакупљачи оружја. Као одговор, усташе су убиле неколико Срба и спалили им домове.[1][б]

Услиједило је неколико инцидената 3. јуна приликом којих су се наоружани сељаци спонтано светили усташким властима.[2] Тог поподнева 20 усташа дошло је у Доњи Дрежањ да би одузело ватрено оружје када их је напала група наоружаних сељана. Сељани су се повукли након краћег ватреног окршаја, при чему је одређени број њихових припадника заробљен. Убрзо је стигло Домобранство и Оружништво (жандармерија) као појачање, који су заједно са још усташа спалили још 20 кућа и убили жену.[1] У ноћи са 4. на 5. јун, група под командом усташког комесара за срез Гацко Хермана Тоногала,[в] убила је 140 Срба у селу Корита код Билеће и њихова тијела бацила у јаме. Између овог масакра и 9. јуна убијено је још 27 Срба из села, а преко 5000 грла стоке је украдено и подијељено у муслиманским селима на подручју Гацка за искључиву употребу усташа.[5] Процијењени број Срба убијених у Коритима варира од 133[6] до 180.[7]

Одмах након тога, Срби из околине напалили су села, а Јадранско заповједништво послало је из Билеће 2. чету 7. батаљона да појача усташе. Након кратког сукоба код Корта, током којег су усташе и оружни имали губитке у виду једног погинулог и неколико рањених, а устаници су се повукли преко оближње границе у Црну Гору. Припадници 2. чете 7. батаљона преноћили су у селу Степен прије него што су се сљедећег дана утврдили као гарнизон у Автовцу. Због изложености оружаној паљби устаника који су посматрали њихове положаје, оружници нису могли заузети своје мјесто у Степену, што је значило да пут Степен — Корита више није безбједан. Усташе из округа Гацко јавиле су 8. јуна Јадранском заповједништву да су узели 200 Срба као таоце и издали проглас становништву да престане да се бори и преда оружје. Како овај проглас није наишао на одговор, усташки комесар за Босну и Херцеговину Јуре Францетић 10. јуна убио је 19 талаца (један је побјегао). Оружништво у Равном је 12. јуна по наређењу усташког комесара за Љубиње стријељало четири особе. Такве акције довеле су до тога да су српски сељаци напустили своја села да траже сигурност у удаљеним областима, а муслимански сељани постали су све нервознији због својих српских сусједа.[8]

Средином јуна, командант 2. чете 7. батаљона у Билећи писао је Јадранском заповједништву жалећи се на активности усташа, називајући их „наоружаним олошем и животињама” који обешчашћују „поштене Хрвате”.[9] Када су Италијани чули да су усташе спалиле два села преко границе у Црној Гори, послали су обавјештајца у Гацко да истражи немире. Није прихватио објашњење команданта оружништва у Гацку, који је тврдио да је насиље изазвано „лично мржњом и осветом”[9] и састао се са устаницима. Устаници нису напали њега или његову пратњу и рекли су му да је разлог устанка тај што нас „Хрвати и Турци туку и бацају у јаме”.[9] Закључио је да је узрок немира покушај разоружања српске заједнице.[9]

Тоногал и потпуковник Агановић, командант оружништва за источну Херцеговину, покушали су да смире ситуацију посјетом селима источно од пута Гацко — Автовац 17. и 18. јула, како би поново успоставили мир на том подручју. Из четири села добили су писано поруку да не признају власти НДХ и жељели су да се та порука пренесе Италијанима. Мјештани Јасеника и Липника били су вољни да разговарају и врате се на посао, али су тражили да оружништво не посјећује њихова села, јер би то навело Црногорце на напад. Агановић је оцијенио да је, иако је то вјероватно тачно, њихов захтјев био неискрен. Командант оружништва у Билећи сматрао је да је разлог устанка тај што су мјесни Срби били привржени идеји Велике Србије и нису прихватили да су њихова села дио НДХ. Овај приступ је у суштини значио да су мјесни Срби жељели да их власти НДХ оставе на миру и не мијешају им се у живот.[10]

Одговор власти НДХ на отпор био је спаљивање села у којима се отпор десио, а било је и масовних стријељања Срба, због чега је ниво насиља још више ескалирао.[2] Крајем маја и јуна у Невесињу је сакупљено, мучено и убијено 173 Србина, а почетком јуна у Љубињу убијено је још 140 Срба.[7] Као одговор, Срби су напали усташке службенике и објекте и сами извршили упаде, убијајући муслиманске сељаке.[11]

Устанак[уреди | уреди извор]

Власти НДХ имале су слабе снаге у источној Херцеговини у вријеме масовног устанка, отприлике једнаке снази два домобранска батаљона, као и оружничке испоставе у неким градовима. То је једва било довољно за чување важних мјеста и било је недовољно за офанзивну акцију. Распоређене снаге састојале су се од једне чете 10. батаљона у Требињу, штаба и појачане чете 7. батаљона у Билећи (баланс батаљона подијељен је између Гацка и Автовца) и чете 6. батаљона у Невесињу. Остатак 10. батаљона распоређен је у Требиње у тренутку избијања устанка.[12]

23—24. јун[уреди | уреди извор]

Први показатељ да се стање знатно промијенило био је 23. јуна, када се група од 200 усташа сукобила с групом устаника за коју је процијењено да броји 600—1000 припадника. Послије продуженог ватреног окршаја у близини села Степен, 5 км сјеверно од Корита, током које су имали неколико жртава, усташе су спалиле четири села. Затим су ушли у два села с муслиманском већином на том подручју и ухапсили 13 Срба који нису били умијешани у раније борбе. Ухапшени Срби превезени су на сјевер у Автовац, гдје су стријељани. Те ноћи ухапшени су сви одрасли Срби старији од 16 година у Гацку, 4,5 км сјеверозападно од Автовца, а 26 одмах је стријељано. Остатак је превезен 50 км западно у логор у Невесињу. У периоду од 23. до 25. јуна 150 Срба из села Равно, 30 км југозападно од Љубиња, ухапшено је и убијено у оружничким станицама, а остатак становништва је побјегао у брда.[12]

Спонтана масовна окупљања догодила су се у неколико села среза Гацко и Невесиње 23. и 24. јуна.[г] На ове окупљање их је подстакла вијест о инвазији Њемачке на Совјетски Савез, а они који су присуствовали окупљањима гласали су за борбу против усташа. Професор Марко Атила Хор тврди да је устанак у пуном обиму произашао из усташке одмазде због покушаја Срба из источне Херцеговине да се одбране, у комбинацији са покретањем њемачке инвазије 22. јуна.[14] У зору 24. јуна, подручје Невесиња ступило је у потпуни устанак, са око 400 наоружаних устаника који су напали домобрански гарнизон.[13] До 24. јуна, устанак је достигао масовне размјере у источној Херцеговини, са укупно 1500[15]—3000[2] наоружаних устаника, укључујући и неке из Црне Горе.[14]

25. јун[уреди | уреди извор]

Ујутру 25. јуна, чета 6. батаљона у Невесињу извијестила је да се устаници скупљају како би напали град; невесињски усташки повјереник тврдио је да су устаници имали 5000 припадника, а предводио их је бивши пуковник Југословенске војске. Око 10 сати прије подне, град је нападну из правца југа и југоистока. Као одговор, домобрани су послали још двије чете 6. батаљона из Мостара у Невесиње. Тог јутра су стигли извјештаји из Билеће и Стоца да се устаници приближавају селу Берковићи са сјевера и да су заузели оружничку станицу у Горњем Лукавцу. Око пола 12, усташки повјереник за Столац извјестио је да се 3000 Црногораца окупило између Невесиња и Стоца и тражио је хитно 150 пушака за своје људе. Напад устаника на оружничку станицу у селу Дивин код Билеће одбијен је око поднева. Појачање у виду домобранског вода и оружје за усташке стигло је у Столац, а Билећу су држали током цијелог дана.[16]

Извјештаји о устанку стигли су до Кватерника током 25. јуна, али их је он занемарио као и извјештај о бројности од 5000 устаника, отказавши прекоманду 21. батаљона из Славонског Брода по налогу Јадранског заповједништва, као и захтјев Италијанима за ваздушном извиђачком подршком. Изјавио је да се сузбијањем устанка могу да се баве мјесне снаге. Губитак комуникације са Невесињем резултирао је гласинама да је град пао у руке устаника.[17] Оружничка станица у Фојници код Гацког заузета је послијеподне 25. јуна, док су преживјели побјегли у Гацко.[13] Новине су извјештавале да су Гацко и Автовац заузели устаници.[18] Пошто је раније тог дана већ послала појачање у виду чете према Невесињу из Сарајева, Јадранско заповједништво наредило је да остатак батаљона прати чету. Почетна чета стигла је до Калиновика, неких 60 км од Невесиња, а остатак батаљона требало је да ту преноћи 25. на 26. јун прије него што 26. јуна стигне у Невесиње. Кватерник је токо ноћи добио ажурирани извјештај о стању у источној Херцеговини, а Прпић је путовао из Сарајева у Мостар како би преузео контролу над операцијама, гдје је открио да су информације о стању у источној Херцеговини нејасне, али сугерише да би се снаге НДХ могле суочити с озбиљним потешкоћама.[17]

26. јун[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ове бројке укључују 6 официра и 300 припадника 4. полицијског пука. Подацима о бројности 2. полицијског пука нису пронађени у изворима.
  2. ^ Према извору чију поузданост Маријан сматра сумњивом, овом приликом убијено је 28 Срба.[1]
  3. ^ У неким изворима се именује као Тонгл,[3] Тогонал или „Крешо”.[4]
  4. ^ Према извору чију поузданост Маријан сматра сумњивом, један од тих састанака био је у селу Горњи Лукавац дубоко у залеђу источно од Стоца, из којег су курири послати у Невесиње, Гацко и Билећу позивајући их да се придруже устаницима.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Marijan 2003, стр. 550.
  2. ^ а б в г Tomasevich 1975, стр. 133.
  3. ^ Frucht-Levy 2011, стр. 65.
  4. ^ Ivanković-Vonta 1988, стр. 85.
  5. ^ Marijan 2003, стр. 550–551.
  6. ^ Tomasevich 2001, стр. 398.
  7. ^ а б Hoare 2006, стр. 22.
  8. ^ Marijan 2003, стр. 551–552.
  9. ^ а б в г Marijan 2003, стр. 552.
  10. ^ Marijan 2003, стр. 553.
  11. ^ Lampe 2000, стр. 213.
  12. ^ а б Marijan 2003, стр. 554.
  13. ^ а б в Marijan 2003, стр. 556.
  14. ^ а б Hoare 2006, стр. 28.
  15. ^ Milazzo 1975, стр. 50.
  16. ^ Marijan 2003, стр. 556–557.
  17. ^ а б Marijan 2003, стр. 558.
  18. ^ Marijan 2003, стр. 557.

Литература[уреди | уреди извор]