Флавијан Цариградски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
м Разне исправке |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Flavianos.jpg|мини| Свети Флавијан патријарх Цариградски]] |
[[Датотека:Flavianos.jpg|мини| Свети Флавијан патријарх Цариградски]] |
||
'''Флавијан''' (умро [[449]]) је хришћански [[светитељ]]. Био је [[ |
'''Флавијан''' (умро [[449]]) је хришћански [[светитељ]]. Био је [[цариградска патријаршија|цариградски патријарх]] од [[446]]. до 449. године. |
||
Био је наследник Светог Прокла и савременик [[Папа Лав I|папе Лава]]. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, али жив није дочекао исход [[Четврти васељенски сабор|IV васељенског сабора]], јер је пре тога на једном сабору у [[Ефес]]у пребијен и изгажен тако бездушно да је ту и умро. Хришћанска традиција за њега каже да је био верни Христов војник, храбри бранилац и исповедник православне вере. Умро је 449. године. |
Био је наследник Светог Прокла и савременик [[Папа Лав I|папе Лава]]. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, али жив није дочекао исход [[Четврти васељенски сабор|IV васељенског сабора]], јер је пре тога на једном сабору у [[Ефес]]у пребијен и изгажен тако бездушно да је ту и умро. Хришћанска традиција за њега каже да је био верни Христов војник, храбри бранилац и исповедник православне вере. Умро је 449. године. |
Верзија на датум 4. јануар 2015. у 07:11
Флавијан (умро 449) је хришћански светитељ. Био је цариградски патријарх од 446. до 449. године.
Био је наследник Светог Прокла и савременик папе Лава. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, али жив није дочекао исход IV васељенског сабора, јер је пре тога на једном сабору у Ефесу пребијен и изгажен тако бездушно да је ту и умро. Хришћанска традиција за њега каже да је био верни Христов војник, храбри бранилац и исповедник православне вере. Умро је 449. године.
Српска православна црква слави га 18. фебруара по црквеном, а 3. марта по грегоријанском календару.
Види још
Напомене
Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.