Рукописна књига — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
{{rut}} |
{{rut}} |
||
'''Рукописна књига''' или ''' |
'''Рукописна књига''' или '''рукопис''' је најстарији облик [[Књига|књиге]], писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига [[Свето писмо|Светог писма]], ране [[књижевност]]и или [[Антика|античких]] [[Анали|анала]].<ref name=barac>{{Citation |
||
| last = Бараћ |
| last = Бараћ |
||
| first = Драган |
| first = Драган |
||
Ред 13: | Ред 13: | ||
== Наука о рукопису и рукописној књизи == |
== Наука о рукопису и рукописној књизи == |
||
Рукопис (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: '''свитак''' и '''кодекс'''. |
'''Рукопис''' (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: '''свитак''' и '''кодекс'''. |
||
'''Свитак''' је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива ''volumen'', а у средњем веку ''rotulus''. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс. |
'''Свитак''' је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива ''volumen'', а у средњем веку ''rotulus''. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс. |
||
Ред 44: | Ред 44: | ||
У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове ''експлицит'' а цитирање почетка неког дела ''инципит''. Свици исписани само са једне стране звали су се ''анопистографи'' а они исписани обострано ''опистографи''. У старом веку свици су исписивани у ступцима (''columnae'') а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo). |
У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове ''експлицит'' а цитирање почетка неког дела ''инципит''. Свици исписани само са једне стране звали су се ''анопистографи'' а они исписани обострано ''опистографи''. У старом веку свици су исписивани у ступцима (''columnae'') а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo). |
||
Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „[[Кумрански рукописи]]“ су заправо пергаментни свици. |
Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „[[Кумрански рукописи]]“ су заправо пергаментни свици.<ref name="barac"/> |
||
<gallery> |
<gallery> |
||
Great Isaiah Scroll.jpg|<small>'''Велики свитак Исаијин''' (''Great Isaiah Scroll''), део '''Кумранских рукописа''' из 100. год. п.н.е. исписан је у ступцима.</small> |
Great Isaiah Scroll.jpg|<small>'''Велики свитак Исаијин''' (''Great Isaiah Scroll''), део '''Кумранских рукописа''' из 100. год. п.н.е. исписан је у ступцима.</small> |
||
Ред 51: | Ред 51: | ||
== Кодекс == |
== Кодекс == |
||
'''Кодекс''' у средњем веку означава књигу, писану руком прво на [[пергамент]]у, а затим на [[папир]]у. Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи [[Библија|Библије]] и других богослужбених књига. Настанак кодекса омогућила је појава новог материјала за писање - пергамента.<ref name="barac"/> |
|||
На прелазу из 4. у 5. век н.е. преовлађују кодекси хришћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом. |
|||
=== Израда кодекса === |
|||
⚫ | |||
У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у средњем веку настајали у манастирским скрипторијима. Појавом првих универзитета и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом, па се појављују посебне радионице за преписивање рукописа.<ref name="enciklopedija"/> |
|||
Кодекси су се израђивали тако што су се припремљени табаци пергамента (''folia'') пресавијали и слагали у свеске. Обично су по 4 листа заједно пресавијана на пола и добијени свежањ називао се ''тетрад'' (грчки) или ''кватернион'' (латински). Повезивањем тетрада добијале су се свеске, касније назване кодекси. Зависно од броја и начина пресавијања једног листа пергамента добијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина.<ref name="barac"/> |
|||
=== Исписивање кодекса === |
|||
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада [[писар]]а, преписивача ([[калиграф]]а), рубрикатора, [[Илуминирани рукописи|илуминатора]] и [[књиговезац]]а. |
|||
На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста. |
|||
Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и простора текст је обиловао ''лигатурама'', тј. међусобно спојеним словима које је могао препознати само добар познавалац писма и скраћеницама - ''абревијацијама''.<ref name="barac"/> |
|||
=== Писмо рукописа === |
|||
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогућила је бржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио. |
|||
У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма, најједноставније подељени на свечано монументално – ''мајускула'' (из ког се убрзо развила и ''минускула'') и на практичнији ''курзив'' (брзопис).<ref name="enciklopedija"/> |
|||
=== Нумерација и пагинација === |
|||
Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у 16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским бројевима или словима алфабета. ове ознаке називају се ''сигнатуре''. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе ''рекламате'' - у дну последње странице свеске исписује се прва почетна реч текста наредне свеске. |
|||
У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске обележене словима грчких бројева при дну прве странице (сигнатуром од једног или два слова).<ref name="barac"/> |
|||
=== Украшавање (илуминација) рукописа === |
|||
Украшавање средњовековних рукописних књига назива се ''[[Илуминирани рукописи|илуминација]]''. Илуминацију рукописне књиге чине три елемента: заставица, минијатура и иницијал. |
|||
* '''Заставица''' у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке богослужбене књиге (старослов. ''заставити'': украсити). |
|||
* '''Минијатура''' (лат. ''minium'': црвена боја) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ређе на целој страни. У [[Јеванђеље|јеванђељима]] минијатуре често укључују и портрете [[Јеванђелисти|јеванђелиста]]. Ретко илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља ''[[Призренско јеванђеље]]'' у коме минијатуре непосредно илуструју текст. |
|||
* '''Иницијал''' је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине. <ref name="barac"/> |
|||
<gallery> |
|||
Radoslav Gospels 001.jpg|<small>'''Заставица''' - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small> |
|||
Miroslavs Gospel.jpg|<small>'''Минијатура''' - [[Мирослављево јеванђеље]], 12. век.</small> |
|||
Radoslav Gospels letter B.jpg|<small>'''Иницијал''': слово „Б“ - [[Радослављево јеванђеље]], 15. век.</small> |
|||
</gallery> |
|||
⚫ | Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).<ref name="enciklopedija"/> |
||
Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања [[књига]]. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балкан]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле [[латински језик|латинске]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[акценат|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...". |
Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања [[књига]]. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балкан]]у је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле [[латински језик|латинске]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[акценат|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...". |
||
Ред 60: | Ред 96: | ||
== Рукописне књиге код Срба == |
== Рукописне књиге код Срба == |
||
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани исписана је на свитку дугом 5 м. У |
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани исписана је на свитку дугом 5 м. У [[Хиландар|хиландар]]ској библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века. |
||
Верзија на датум 19. децембар 2015. у 14:29
Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
Рукописна књига или рукопис је најстарији облик књиге, писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига Светог писма, ране књижевности или античких анала.[1]
Наука о рукопису и рукописној књизи
Рукопис (средњов. лат. manuscriptum према лат. manu scriptum: руком писати)[2] је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава књигу писану руком (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: свитак и кодекс.
Свитак је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс.
Кодекс је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (cauda, coda) па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, међусобно повезаних глинених плочица (види чланак Књига).
- Аутограф је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
- Логограф је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма. Даље умножавање назива се копија.
- Архетип је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.
Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима зове се папирологија, а научна дисциплина која проучава кодексе кодикологија (лат. codex: рукописна књига и грч. logos: реч)[1][2]
Кратка историја рукописне књиге
Претече кодекса јављају се још код Хетита у 2. миленијуму п.н.е. Глинене плочице исписане текстовима различите садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На оваквим глиненим плочицама исписан је и „Еп о Гилгамешу“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. tabulae), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком - стилусом. Воштане таблице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у Србији до краја 18. века.
У Египту се пре око 3000 год. п.н.е појавио свитак и као облик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су га преузели и други народи, па је постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода.
У старом Риму у 1. веку н.е. појављује се нови облик рукописне књиге - кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге кодекс односи у 4. веку, захваљујући ширењу хришћанства које га афирмише.
Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п.н.е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. bibliophilae). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара. Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (librarius).
После распада Римског царства античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне феудалне државице на западу, Византија на истоку и нова исламска култура у источном Средоземљу. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.
Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.[1]
Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре појаве штампарства, сматрају се античким и средњовековним књигама. Античка књижевност писана је на свитцима а затим, преписивана на кодексима, доспела до времена појаве штампе.[2]
Свитак
Свитак је најстарији облик рукопиосне књиге. У старом веку био је најраширенији облик рукописа. Као облик рукописа преовлађује до 4. века н.е. У средњем веку су и западна и источна црква употребљавале свитке у литургијске сврхе. Јеврејске богослужне књиге и данас су на свицима.
У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове експлицит а цитирање почетка неког дела инципит. Свици исписани само са једне стране звали су се анопистографи а они исписани обострано опистографи. У старом веку свици су исписивани у ступцима (columnae) а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo).
Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „Кумрански рукописи“ су заправо пергаментни свици.[1]
-
Велики свитак Исаијин (Great Isaiah Scroll), део Кумранских рукописа из 100. год. п.н.е. исписан је у ступцима.
-
Велика повеља слобода (лат. Magna carta libertatum, енгл. The Great Charter) настала у 13. веку, исписана је целом ширином свитка.
Кодекс
Кодекс у средњем веку означава књигу, писану руком прво на пергаменту, а затим на папиру. Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи Библије и других богослужбених књига. Настанак кодекса омогућила је појава новог материјала за писање - пергамента.[1]
Израда кодекса
У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у средњем веку настајали у манастирским скрипторијима. Појавом првих универзитета и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом, па се појављују посебне радионице за преписивање рукописа.[2]
Кодекси су се израђивали тако што су се припремљени табаци пергамента (folia) пресавијали и слагали у свеске. Обично су по 4 листа заједно пресавијана на пола и добијени свежањ називао се тетрад (грчки) или кватернион (латински). Повезивањем тетрада добијале су се свеске, касније назване кодекси. Зависно од броја и начина пресавијања једног листа пергамента добијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина.[1]
Исписивање кодекса
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада писара, преписивача (калиграфа), рубрикатора, илуминатора и књиговезаца.
На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста.
Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и простора текст је обиловао лигатурама, тј. међусобно спојеним словима које је могао препознати само добар познавалац писма и скраћеницама - абревијацијама.[1]
Писмо рукописа
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогућила је бржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио.
У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма, најједноставније подељени на свечано монументално – мајускула (из ког се убрзо развила и минускула) и на практичнији курзив (брзопис).[2]
Нумерација и пагинација
Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у 16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским бројевима или словима алфабета. ове ознаке називају се сигнатуре. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе рекламате - у дну последње странице свеске исписује се прва почетна реч текста наредне свеске.
У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске обележене словима грчких бројева при дну прве странице (сигнатуром од једног или два слова).[1]
Украшавање (илуминација) рукописа
Украшавање средњовековних рукописних књига назива се илуминација. Илуминацију рукописне књиге чине три елемента: заставица, минијатура и иницијал.
- Заставица у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке богослужбене књиге (старослов. заставити: украсити).
- Минијатура (лат. minium: црвена боја) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ређе на целој страни. У јеванђељима минијатуре често укључују и портрете јеванђелиста. Ретко илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља Призренско јеванђеље у коме минијатуре непосредно илуструју текст.
- Иницијал је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине. [1]
-
Заставица - Радослављево јеванђеље, 15. век.
-
Минијатура - Мирослављево јеванђеље, 12. век.
-
Иницијал: слово „Б“ - Радослављево јеванђеље, 15. век.
Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).[2]
Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања књига. To је забележено у целој Европи. На Балкану је још у XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-XVII века „постоји само у рукописном облику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су биле латинске, пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y Грчкој. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини хуманиста и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.
Рукописне књиге код Срба
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као повеље, грамате и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани исписана је на свитку дугом 5 м. У хиландарској библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.
Референце
Литература
Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит