Рукописна књига

Рукописна књига или рукопис је најстарији облик књиге, писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига Светог писма, ране књижевности или античких анала.

Наука о рукопису и рукописној књизи

Рукопис (средњов. лат. manuscriptum према лат. manu scriptum: руком писати) је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава књигу писану руком (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: свитак и кодекс.

Свитак је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс.

Кодекс је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (cauda, coda) па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, међусобно повезаних глинених плочица (види чланак Књига).

• Аутограф је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
• Логограф је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма. Даље умножавање назива се копија.
• Архетип је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.

Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима зове се папирологија, а научна дисциплина која проучава кодексе кодикологија (лат. codex: рукописна књига и грч. logos: реч)

Кратка историја рукописне књиге

Претече кодекса јављају се још код Хетита у 2. миленијуму п.н.е. Глинене плочице исписане текстовима различите садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На оваквим глиненим плочицама исписан је и „Еп о Гилгамешу“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. tabulae), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком - стилусом. Воштане таблице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у Србији до краја 18. века.

У Египту се пре око 3000 год. п.н.е појавио свитак и као облик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су га преузели и други народи, па је постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода.

У старом Риму у 1. веку н.е. појављује се нови облик рукописне књиге - кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге кодекс односи у 4. веку, захваљујући ширењу хришћанства које га афирмише.

Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п.н.е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. bibliophilae). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара. Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (librarius).

После распада Римског царства античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне феудалне државице на западу, Византија на истоку и нова исламска култура у источном Средоземљу. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.

Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.

Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре појаве штампарства, сматрају се античким и средњовековним књигама. Античка књижевност писана је на свитцима а затим, преписивана на кодексима, доспела до времена појаве штампе.

Свитак

Свитак је најстарији облик рукопиосне књиге. У старом веку био је најраширенији облик рукописа. Као облик рукописа преовлађује до 4. века н.е. У средњем веку су и западна и источна црква употребљавале свитке у литургијске сврхе. Јеврејске богослужне књиге и данас су на свицима.

У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање завршетка једног рукописа зове експлицит а цитирање почетка неког дела инципит. Свици исписани само са једне стране звали су се анопистографи а они исписани обострано опистографи. У старом веку свици су исписивани у ступцима (columnae) а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo).

Уместо папируса за израду свитака изузетно се употребљавао и пергамент. Чувени „Кумрански рукописи“ су заправо пергаментни свици.

• 
  Велики свитак Исаијин (Great Isaiah Scroll), део Кумранских рукописа из 100. год. п.н.е. исписан је у ступцима.
• 
  Велика повеља слобода (лат. Magna carta libertatum, енгл. The Great Charter) настала у 13. веку, исписана је целом ширином свитка.

Кодекс

Кодекс у средњем веку означава књигу, писану руком прво на пергаменту, а затим на папиру. Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи Библије и других богослужбених књига. Настанак кодекса омогућила је појава новог материјала за писање - пергамента.

Израда кодекса

У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у средњем веку настајали у манастирским скрипторијима. Појавом првих универзитета и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом, па се појављују посебне радионице за преписивање рукописа.

Кодекси су се израђивали тако што су се припремљени табаци пергамента (folia) пресавијали и слагали у свеске. Обично су по 4 листа заједно пресавијана на пола и добијени свежањ називао се тетрад (грчки) или кватернион (латински). Повезивањем тетрада добијале су се свеске, касније назване кодекси. Зависно од броја и начина пресавијања једног листа пергамента добијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина.

Исписивање кодекса

Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада писара, преписивача (калиграфа), рубрикатора, илуминатора и књиговезаца.

На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста.

Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и простора текст је обиловао лигатурама, тј. међусобно спојеним словима које је могао препознати само добар познавалац писма и скраћеницама - абревијацијама.

Писмо рукописа

Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогућила је бржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио.

У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма, најједноставније подељени на свечано монументално – мајускула (из ког се убрзо развила и минускула) и на практичнији курзив (брзопис).

Нумерација и пагинација

Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у 16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским бројевима или словима алфабета. ове ознаке називају се сигнатуре. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе рекламате - у дну последње странице свеске исписује се прва почетна реч текста наредне свеске.

У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске обележене словима грчких бројева при дну прве странице (сигнатуром од једног или два слова).

Украшавање (илуминација) рукописа

Украшавање средњовековних рукописних књига назива се илуминација. Илуминацију рукописне књиге чине три елемента: заставица, минијатура и иницијал.

• Заставица у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке богослужбене књиге (старослов. заставити: украсити).
• Минијатура (лат. minium: црвена боја) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ређе на целој страни. У јеванђељима минијатуре често укључују и портрете јеванђелиста. Ретко илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља Призренско јеванђеље у коме минијатуре непосредно илуструју текст.
• Иницијал је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине.

• 
  Заставица - Радослављево јеванђеље, 15. век.
• 
  Минијатура - Мирослављево јеванђеље, 12. век.
• 
  Иницијал: слово „Б“ - Радослављево јеванђеље, 15. век.

Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).

Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања књига. To је забележено у целој Европи. На Балкану је још у XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-XVII века „постоји само у рукописном облику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су биле латинске, пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".

Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y Грчкој. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини хуманиста и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.

Рукописне књиге код Срба

У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као повеље, грамате и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани исписана је на свитку дугом 5 м. У хиландарској библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.

Литература

Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит 

Види још

• Књига
• Илуминирани рукописи