Ана Радмиловић — разлика између измена

Ана Радмиловић
Ана Радмиловић
	Ана Радмиловић
Лични подаци
Датум рођења	22. јануар 1974.
Место рођења	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Датум смрти	7. фебруар 2017. (43 год.)
Место смрти	Србија
Књижевни рад
Најважнија дела	Залажем се за лаж; Кад је свет имао бркове; Тезге, пумпе, у брдима манастири; Жена без хороскопа

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 9. фебруар 2017. у 23:10

Ана Радмиловић (Београд, 22. јануар 1974 — Београд, 7. фебруар 2017), била је српска књижевница и новинарка.^[1]^[2]

Биографија

Ана Радмиловић је рођена 22. јануара 1974. године у Београду, а одрасла на Врачару и у Цавтату. Ћерка је глумаца Зорана Радмиловића. После Зоранове смрти усвојила је Зоранова супруга Дина Рутић која је у законском смислу њена мајка. Биолошка мајка Ане Радмиловић није позната широј јавности. Ана никада у јавности није причала о њој, нити је говорила о Дини. Дина се после Зоранове смрти повукла из јавног живота и наставила да живи сама када је Ана постала пунолетна, а до њеног пунолетства је живела са њом.

Школовала се у Дванаестој београдској гимназији и у Новом Саду, где је дипломирала глуму у класи професора Радослава Миленковића. Дипломирала на улогама слуге Степана (Женидба и удадба) и Ане од Клева (Хенри и његових осам жена), али се није посветила глуми него писању и новинарству.

Радила је у Центру за културну деконтаминацију као ауторка на антидискримационим пројектима; у СО Зајечар је била саветница за културу и била власница предузећа „Authentique“...

У Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије је била ангажована као координаторка за културу и сарађивала с независним продукцијама на Косову и Метохији. Извештавала је са Косова и Метохије у преко две хиљаде текстова и путописа, писала колумне, радила интервјуе и извештаје за разне дневне и недељне листове.

Поред писања романа и текстова, написала је неколико песама за модерну оперу Нарцис, композиторке Александре Ђорђевић, а 2015. године изведена јој је поетска дуодрама уз симфонијски оркестар, поводом страдања Јевреја у логору Старо сајмиште, током Другог светског рата, режирала један спот музичке групе КАЛ.

Према мотивима збирке Залажем се за лаж, снимљен је истоимени филм, који је режирала Андреа Лазић, посвећен Зорану Радмиловићу.

Имала је један брак, који је кратко трајао и није имала деце. Није јавно говорила о својим љубавима и емотивним везама са партнерима, али је већину свог живота провела сама . Живела је неколико година на Косову и Метохији, док је радила као извештач са Косова, где је стекла бројне пријатеље. Преминула је 7. фебруара 2017. године. Од најближе родбине, има само мајку Дину Рутић, која је рођена 1943 године и која се не појављује деценијама у јавности.^[3]^[4]

Била је чланица Удружења новинара Србије (УНС). Све до своје смрти живела је и радила у Београду као новинарка „Балкан магазина”.

Библиографија

Залажем се за лаж, приређена збирка мисли, интервјуа, вињета, песама и дневничких одломака оца Зорана Радмиловића (2009, ВБЗ)^[5]
Кад је свет имао бркове, роман одрастања (2011, Лагуна) ^[6]
Тезге, пумпе, у брдима манастири, псеудодокументаристички роман о Косову (2012, Весна.инфо, Балкан Магазин) ^[7]^[8]
Жена без хороскопа, роман, античка драма у предграђу, с јунацима из Београда и Лике (2014, Лагуна)^[9]

* Последњи роман   је завршила непосредно пред смрт који се зове Глумица и исти је предат на  штампу у издавачкој кући Лагуна .

Референце

Последњи роман   је завршила непосредно пред смрт који се зове Глумица и исти је предат на  штампу у издавачкој кући Лагуна .

Спољашње везе

[1] Лагуна/Аутор Ана Радмиловић

[2] Преминула ћерка Зорана Радмиловића књижевница Ана Радмиловић („Еспресо”, 8. фебруар 2017)

[3] Преминула Ана Радмиловић, ћерка Зорана Радмиловића („Вечерње новости”, 8. фебруар 2017)

[4] Преминула Ана Радмиловић, ћерка Зорана Радмиловића („Блиц”, 8. фебруар 2017)

[5] ВБЗ/Залажем се за лаж

[6] Делфи књижаре/Кад је свет имао бркове

[7] Данас/Промоција књиге „Тезге, пумпе, у брдима манастири“

[8] Нова политичка мисао/Прикази: Земаљски пакао у нама

[9] Делфи књижаре/Жена без хороскопа

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

@@ Ред 61: / Ред 61: @@
 [[Категорија:Српски књижевници]]
 [[Категорија:Српски новинари]]
-Резиме :
-Ана Радмиловић је имала много познаника, а мало правих пријатеља... Живот јој није био лак. Лако је само пустала људе у свој живот. Волела је људе. Пријатеље је доживљавала као чланове породице. Становала је приватно, није имала материјалну и стамбену сигурност. Лако се прилагођавала на промене, често се селила. Волела је Београд и живела је у скоро свим деловима града. Изнајмљивала је станове на по неколико месеци, није се дуго задржавала у њима. Тражила је неко своје место, неко уточиште, где би пустила корене све до своје смрти. Последње шта знам о њој јесте да је планирала Дини да обезбеди квалитетну негу у неком приватном дому, уколико је у томе успела, могуће је да је последње дане свог живота провела у сопственом стану, у којем је живела Дина. Волела је Косово и Метохију. Обожавала је људе са Косова, дивила се њиховом гостопримству, и одушевљавала пријатељским ставовима, са којима се сретала на Косову. Да уопште опстане у овом суровом свету, помагали су јој познаници и пријатељи, небројено пута, као и она њима. Била је хумана и, колико год је могла, трудила се да пружи подршку и помоћ, и исто тако је подршку и помоћ знала да прими. Тежила је да живи квалитетним животом, али јој материјална ситуација то ретко дозвољавала. Са Дином се није најбоље слагала. Патила је јер је Дина продала кућу коју су имали у Хрватској. Волела је да одлази на море и волела је да путује. Није имала подршку државе, нити је имала посао који би јој омогућио пристојан живот. Ана се променила од када је почела да води бригу о псу Педру, постала је још боља особа. Нажалост, после развода првог брака се није више удавала и није имала деце. Сви они, који су је иоле познавали, знају да је Ана имала нешто посебно, имала је толико простора за људе у својим пространствима, имала је толико књига, писала је, чувала је Зоранове белешке. Осећала је људску патњу и сама је патила. Са људима који су носили ожиљке се лако спријатељавала, они су јој били блиски, били су јој породица. Имала је разумевања за различитости и није људе делила ни по вери ни по нацији. Лако је улазила у свађе, али се лако и мирила са људима. Није волела „лажне пријатеље“, оне који су јој се приближавали због покојног оца, са намером да је истраже и боље упознају; њих је знала како да кажњава и надмудри, да их научи памети, како би сами схватили да она није само Зоранова ћерка, већ и своја. Умела је да им наплати радозналост, и то јој нико не треба замерити. Њено богатство представљале су њене успомене на лепе догађаје, као и њено писање. У материјалном смислу није поседовала вредне ствари. Али је зато имала себе и неколико правих пријатеља, који су били уз њу до последњег тренутка. Волела је речи, сналазила се са њима. Дружила се са речима, речи су јој постале и ослонац, и штит, и дом, и љубав. Вредност њених речи је непроцењива. Стално је нешто писала и волела да коментарише на друштвеним мрежама. Речи су јој доносиле мир. Ана је заслужила да се њени пријатељи и познаници окупе, и да ураде један заједнички пројекат са њеним статусима, текстовима, фотографијама које је она сачувала. Ана је заслужила да не буде заборављена, да се њена кућна библиотека придружи градској Народној библиотеци, да се сачувају њене ствари и изложе заједно са Зорановим, како би поштоваоци њеног лика и дела могли да виде њен рад, њену личност, њен живот.